Hrvati se teško rastaju od ratnog oružja

Pretresajući kuću i objekte u vlasništvu oca 22-godišnjeg napadača, policija je pronašla nekoliko komada vatrenog oružja i veću količinu municije. A da taj problem nije samo izolovan slučaj, pokazao je i pretres kuće branitelja starog 63 godine koji je izjavljivao da je napadač posao ubistva premijera Andreja Plenkovića trebalo da prepusti njemu. I kod njega su policajci pronašli, kako je zvanično objavljeno, više komada vatrenog oružja, municije i eksploziva.

„Istraživanja pokazuju da Hrvatska ima jedan komad ilegalnog oružja po glavi stanovnika, a brojke su izuzetno visoke za čitav region“, kaže za DW vojni analitičar Igor Tabak. On od državno organizovanih akcija dobrovoljne predaje oružja ne očekuje mnogo.

Jednu od takvih akcija policija sprovodi od 2007. godine pod parolom „Manje oružja, manje tragedija“. Princip je da građani mogu dobrovoljno, bez ikakvih kazni, da predaju nelegalno oružje i minsko-eksplozivna sredstva. Pri tom policija čuva anonimnost onih koji su do tada u kućama držali kalašnjikove, tromblone, bombe i pištolje.

Tu mogućnost iskoristila je i jedna Zagrepčanka. „Nakon smrti oca, u vikendici u Zagori pronašla sam njegovu pušku. Nisam znala šta s tim da uradim. Pozvala sam policiju i rekla da ću im doneti tu pušku. Rekli su mi da ne bi bilo zgodno da selom hodam s puškom i da će oni doći po nju“, opisala nam je svoje pozitivno iskustvo.

Bizarne situacije

Izveštaji o dobrovoljno predatom naoružanju često su na ivici bizarnog. Tako se recimo pamti žena iz Brinja koja je 2019. godine predala puškomitraljez sa značajnom količinom municije. Iste godine jedna žena iz Siska lokalnoj policiji predala je dve male avionske kasetne bombe, desetak granata, šest minobacačkih mina, 11 artiljerijskih granata, tromblonske mine, pa čak i protivpešadijsku minu. Verovatno podstaknuta izveštajima u medijima o napadu ilegalnim oružjem na sedište vlade, jedna žena iz Zadra je prošle nedelje policiji predala bombu.

„Imala sam i ja bombu u ratu. Za svaki slučaj, da me živu ne uhvate neprijatelji ako probiju liniju obrane. Nakon rata sam je sakrila u odbačeni nameštaj. Kasnije se na njoj gnezdila i raskvocala kokoška. Bojala sam se da će neko od mlađih da je pronađe i da će da nastrada, pa sam je se rešila“, priča nam svoju anegdotu jedna Ličanka.

Policija smatra da je uspešna

Od septembra 2007. do septembra 2020. godine policiji je predato 343.492 komada vatrenog oružja, od toga 5.227 komada automatskog oružja. Broj komada municije prelazi pet i po miliona, a količina dobrovoljno predatog eksploziva veća je od pet tona, pokazuju zvanični podaci. Program „Manje oružja, manje tragedija“ policija je pokrenula u saradnji s Programom Ujedinjenih nacija za razvoj, a često se može čuti da je to „najefikasnija kampanja u prikupljanju oružja u istoriji UN“.

Naš sagovornik Tabak to komentariše ovako: „Zadnjih godina ništa se nije promenilo. Za politika ne funkcioniše i više je pro forma. Ljudi predaju ili pokvareno ili potrošeno oružje, a ono ispravno i dalje drže kod sebe. Koliko su te akcije uspešne videlo se 12. oktobra.“

Trofej ili potencijalna opasnost?

I zaista, ne žele svi da se reše oružja. To je osetljiva tema o kojoj malo ko želi da razgovara, a i oni koji žele, kažu da su ga „spremili na sigurno, tamo gde ga niko ne može da ga nađe“. Neki od njih su, kažu, naoružanje u prvim danima rata kupovali od švercera sopstvenim novcem. Naime, na tržištu nije bilo legalnog oružja, a svo vojno naoružanje držala je Jugoslovenska narodna armija – naravno, do trenutka pada kasarni.

„Mi smo držali straže s lovačkim puškama, a oni su imali od kalaša do tenkova“, govori nam bivši ratnik koji je svoje naoružanje ipak vratio: „Teško je to. Kupio sam na crno pušku od novca koji sam pozajmio od oca. Puška ti je u ratu sve. A i kasnije. Kao da se rastaneš od dela sebe. Dugo sam razmišljao o tome, držao sam je kao trofej, ali sam je na kraju predao, prvenstveno zbog dece.“

Za razliku od njega, mnogi od onih koji su učestvovali u ratu nisu uspeli da u miru izgrade druge identitete i puška ih vezuje uz najvažniji, najsmisleniji i najintenzivniji period njihovog života. Neki od njih sasvim javno na društvenim mrežama pišu da bi oružje trebalo čuvati za slučaj nekog novog rata.

„Predaj ilegalno oružje i reši se brige“

Predsednik Udruženja hrvatskih branitelja lečenih o PTSP Zadarske županije, Jere Zurak, potvrđuje da su neki branitelji zaista zadržali naoružanje kao trofej i pri tom ga onesposobili. On kaže da članove svog udruženja upozorava da nije dobro držati oružje kod kuće: „Kažem im da to nije dobro držati u kući, da bi to trebalo vratiti, da će tako imati manje briga i trezveniju glavu. Nikad ne znaš kad će unuče početi da kopa po stvarima i da pronađe pušku ili bombu.“

U razgovoru sa saborcima, kaže Zurak, saznao je i da je nekim braniteljima neugodno da pozovu policiju koja po oružje dolazi službenim vozilima. „Kažu da se onda susedi raduju, gledaju šta policija traži u tuđem dvorištu. Nije da se oni boje, nego ta situacija izgleda neugodno.“

Zato Zurak svojim saborcima poručuje da oružje koje žele da predaju donesu njemu. „Ja ću ga predati policiji. Ostaće anonimni, neću reći ko je doneo te puške ili bombe. Najgore je takve stvari baciti u prirodu ili smeće. Ne daj bože da nekoga ko radi bagerom na smeću tako nešto digne u vazduh“, dodaje Zurak.

Vlada traži nove modele

Napad na sedište vlade u Hrvatskoj otvorio je i temu radikalizacije društva, posebno mladih. A to je posebno opasno u kombinaciji s lako dostupnim oružjem koje je nemoguće pratiti. Zbog toga se počelo razmišljati i o drugim modelima motivisanja građana da vrate ilegalno oružje.

Novinari su zato vladajuće pitali postoji li mogućnost da se građani novčano motivišu kroz takozvani otkup oružja. Budžetska sredstva za to trenutno ne postoje, ali ne znači da ih neće biti. „Ja sam spreman. Već smo na tu temu imali interne razgovore. I ne samo na tu, već i po pitanju bezbednosti hrvatskih institucija i građana“, izjavio je ministar finansija Zdravko Marić.