„I ovde je stiglo blagostanje, u vidu doznaka od emigranata“: Reporter Danasa u Italiji

Sever Italije

Tokom poslednjih pedeset godina poljoprivredna površina u Padskoj niziji se progresivno smanjivala da bi napravila prostor za antropizaciju koja je izbrisala prvobitno lice ovog regiona. Samo su najuži urbani centri gradova ostali isti, sa svojim uličicama i starim renesansnim zgradama. Ostalo je malo kafića, ljudi se sa prijateljima radije sastaju u tržnim centrima. To je model života koji sve više podseća na američki, sa tržnim centrima u čijem su okrilju ne samo prodavnice, već i bioskopi, kafići i medicinske laboratorije. Do tržnih centara ljudi idu kolima, što doprinosi veoma visokom nivou zagađenja, koji karakteriše čitavu dolinu Poa.

Profesor u kafiću

U Verdelu, gradu nekoliko kilometara južno od Bergama, postoji još uvek jedan mali kafić, jedan od retkih preostalih, kojim upravlja kineska porodica. Kafić se nalazi blizu železničke stanice kroz koju na svakih sat vremena prolazi voz iz Bergama za Milano i obrnuto. Na stanici više niko ne radi, sve je automatizovano, od prodaje karata na automatu do kontrole voznog saobraćaja. U kafiću sedi profesor Alesandro, koji je odavno u penziji. Alesandro je godinama predavao matematiku u jednoj srednjoj školi u Bergamu. Ima 80 godina i ne odustaje od rituala jutarnje kafe i svakodnevnog čitanja novina za šankom.

Alesandro se seća stare Italije, one od pre ekonomskog buma 1960-ih, koji je potpuno promenio lice zemlje: u roku manje od tri godine Italija se pretvorila u veoma razvijenu industrijsku zemlju. Seljačka kultura je tako naglo izbrisana. „Bili smo siromašni, o tome najbolje svedoči film Ermana Olmija Stablo za klompe”, kaže Alesandro, podižući ton da bi nadglasio buku Boinga 737 koji je upravo napustio obližnji aerodrom Orio al Serio, čiji je pista udaljena svega 10 km odavde. „Sada, međutim, živimo u blagostanju, ali ne možemo da stanemo, nikad nam nije dovoljno ono što imamo; uvek želimo više i loše se živi. Možda je Pazolini, koji je sav ovaj pakleni mehanizam predvideo već na početku 1960-ih, bio u pravu.”

Pisac i reditelj Pjer Paolo Pazolini, definišući efekte ekonomskog buma, govorio je o antropološkoj promeni Italijana, koji su se od seljaka odjednom premetnuli u potrošače. „S druge strane” – dodaje Alesandro – „čak ni siromaštvo u kojem smo živeli kao deca nije bilo prijatno. Nije sve loše, ali razvojni sistem koji smo prihvatili potpuno je uništio ljudski ekosistem, stvarajući paklenu igru jurnjave za uspehom i profitom. To je amerikanizacija društva, čiji je simbol automobil: samo što Sjedinjene Države imaju ogroman prostor za putovanje svojim automobilima; mi, Italijani, samo usko poluostrvo, sa čak nekoliko ravnih površina”, uz gorak osmeh kaže Alesandro.

Na jugu

Rokavivara je malo selo u južnoj Italiji. Nalazi se na brdu sa pogledom na dolinu reke Trinjo, na 600 metara nadmorske visine. Na horizontu se vidi plava linija Jadranskog mora, a sa okolnih planina, kad su dani vedri, vide se hrvatska ostrva.

Danas selo ima oko 700 stanovnika, pre pedesetak godina je imalo skoro 2000. Kao i na severu, tako i na jugu seljačko društvo je nestalo tokom 1960-ih. Politička klasa je, međutim, namerno izabrala da industrijalizuje Sever, i Jug je ostao ono što je u svojoj istoriji uvek i bio: kolonija, koja je obezbeđivala radnu snagu za severne firme i fabrike.

Ništa se nije promenilo do 1989. godine, kada su se, padom Berlinskog zida, raspale i partija koja je 40 godina bila na vlasti – Demohrišćanska partija – i glavna opoziciona partija – Komunistička. Stvorio se tada opasan politički vakuum, sa Severom koji je očajnički tražio otcepljenje ali nije uspeo da ga dobije; taj vakuum su popunili Silvio Berluskoni i njegova partija „Forza Italia”, tj. populistička, konzervativna stranka, koja je vladala Italijom – sa malim prekidima – skoro trideset godina. Berluskoni je prihvatio snažno neoliberalnu ekonomsku politiku, koja je dovršila proces koji je započet šezdesetih godina: italijansko društvo je sve više postajalo društvo u potrazi za individualnim zadovoljstvom i blagostanjem, na štetu države blagostanja i društvene solidarnosti koje su karakterisale period posle Drugog svetskog rata.

Manje poreza za sve!

„Manje poreza za sve!” – ovo je bio Berluskonijev moto. Manje poreza takođe znači manje usluga, od zdravstva do obrazovanja, a vanredna situacija prouzrokovana virusom Sars-Covid 2 je to pokazala: Italija nije bila spremna za pandemiju i prošla je gore nego druge evropske zemlje, koje imaju razvijeniji „welfare state”.

Berluskonija su sledile vlade koje nisu promenile neoliberalni kurs.

„Šta smo postigli u Rokavivari za poslednjih 50 godina?”, ogorčeno pita Nikola, jedan od retkih stanovnika sela.

Svi njegovi prijatelji i rođaci su emigrirali u inostranstvo ili u severnu Italiju.

„I ovde je stiglo blagostanje, u vidu doznaka od emigranata. Oni koji su ostali na selu i nisu otišli na sever Italije ili u inostranstvo uglavnom su se zaposlili kao službenici opštine, zahvaljujući političkim poznanstvima. Bili su najgori, oni koji su bili spremni da glasaju za demohrišćane kako bi dobili posao. A džabe im je sve to bilo, njihova deca svakako nisu tu, emigrirali su i oni, više zbog dosade nego zbog potrebe. Ja sam radio kao zidar.”

Pitam ga da li se kaje što je ostao. „Iskreno, da. Video sam selo koje se prazni, mislio sam da ćemo moći polako da vratimo ljude, da otvorimo neke naše firme, naročito u oblasti odevne i prehrambene industrije. Ali je bilo već kasno: neki ljudi su otvorili male radionice odeće zahvaljujući državnoj pomoći, tokom 1980-ih… Na početku 1990-ih se tržiste otvorilo i nismo mogli da se suprotstavimo konkurenciji iz Kine. Sve male porodične firme su propale. Emigracija se nastavljala i na selu su ostali samo stari; mladi ili odlaze ili padaju u depresiju.”

Nikola nastavlja svoju priču dok okreće pogled ka dolini i ka moru, koje se nazire na daljini.

„Bogatiji smo nego pre 70 godina, ali šta će nam blagostanje ako se sva ova sela isprazne. Moj roditelji su se borili za koru hleba, i to ceo život. Mi sada imamo hleba koliko hoćemo, ali zajedno sa hlebom dobili smo i prokletstvo samoće i depresije. Nostalgičan sam za seljačkim društvom u kome sam odrastao. Od toga sveta nije ostalo ništa, ama baš ništa…”

Nove vlade, stare muke

Dolazak Đorđe Meloni na mesto premijera nije promenio ekonomsku i spoljnu politiku Italije. Isti kurs koji je pratio Berluskoni, zatim svi ostali premijeri do Marija Dragija. Đorđa Meloni je sekretar partije „Fratelli d’Italia”, pokreta koji se može smatrati naslednikom Fašističke partije. Na nivou unutrašnje politike, međutim, već se vide prve promene: Đorđa Meloni se odmah založila za smanjenje poreza za preduzetnike, demonstrirajući još jednom da je Berluskoni, iako je umro pre godinu dana, još uvek živ (koalicionu vladu formiraju ne samo Braća iz Italije, već i „Forza Italia”, Berluskonijeva partija, i Liga, populistička partija Matea Salvinija). Melonijina vlada je promovisala reformu obrazovanja koja u centar stavlja „italijanstvo” i patriotske vrednosti (u tom pogledu, vlada je stvorila i najnoviji srednjoškolski program „Made in Italy”).

Vlada bi želela i da promeni deo Ustava: predlozi za izmene su već prošli glasanje Parlamenta i predviđaju da narod direktno bira premijera, dok je do sada Parlament bio zadužen da izabere premijera. To praktično znači da će Parlament imati manje moći nego što je imao do sada. Predlog mora da se vrati nekoliko puta na glasanje u Parlamentu i opozicija je već najavila akcije da bi sprečila ovakvu promenu.

Prošlih nedelja je Parlament izglasao zakon koji predviđa veću autonomiju svakoj regionalnoj oblasti, što će povećati jaz između bogatih oblasti severa (kao što su, na primer, Lombardija i Veneto) i onih na jugu.

Medijska sloboda je u dramatičnom padu: televizije (i državne i privatne, od kojih tri glavne pripadaju porodici Berluskoni) pod direktnom su kontrolom Vlade i poslednjih dana preuveličavaju delo bivšeg premijera Berluskonija, političara čija je reputacija apsolutno kontroverzna, ne toliko zbog neoliberalne politike koju je inicirao nego zbog saradnje sa mafijom i prezira prema pravosuđu.

S druge strane, opozicija, predvođena Demokratskom strankom i njenom predsednicom Eli Šlajn, ne predlaže ništa novo: ostaje usidrena u neoliberalnim teorijama i izgleda da nema ideje kako da izađe iz krize koja već dugo muči Italiju: mladi ljudi imaju slabo plaćene i nesigurne poslove, industrija kao da nije u stanju da se suprotstavi stranoj konkurenciji (naročito kineskoj) i u spoljnopolitičkom smislu zemlja je zaglavljena na isključivo akritičkoj i proameričkoj poziciji.

Na aerodromu

Na aerodromu Orio al Serio nalazi se Agim. Agim je visok, ima gustu bradu i duboke oči koje odaju ozbiljnost i spokoj. U Italiju je stigao iz Albanije 1990-ih, još sa šesnaest godina, na „Vlori”; „Vlora” je bio brod koji je saobraćao između Vlore i Barija i koji je prevozio hiljade Albanaca koji su bežali iz svoje zemlje, koja je propala posle sloma komunizma. Bio je to pravi egzodus, sa hiljadama Albanaca koji su hrlili na italijanske obale svakog dana. Nakon trideset godina u Italiji, Agim je odlučio da se preseli u Nemačku: „Zahvalan sam Italiji na svemu što mi je dala”, kaže Agim dok čeka da se otvori kapija za ukrcavanje u avion za Frankfurt. „Sada sam, međutim, umoran: više od 20 godina sam radio u Breši, u fabrici koja je pre nekoliko godina propala. Usledili su nesigurni i slabo plaćeni poslovi. Štaviše, život je u Italiji postao veoma skup, pa sam odlučio da ponovo emigriram: više zbog svoje dece nego zbog sebe. Šta oni mogu da urade ovde? Smeta mi i to što se širi rasizam prema svim strancima: posle 30 godina ovde još uvek postoji neko ko mi kaže da se vratim u svoju zemlju. Italijani nisu ništa više rasisti od drugih naroda u Evropi, da se razumemo, ali se u ovom periodu diskriminacija oseća više nego u prošlosti.

Nemačka mi se čini otvorenijom i naviklom na multikulturalizam i, u svakom slučaju, posao koji su mi ponudili je kontinuiran.”

Pozdravljamo se, Agim sa ženom i dvoje dece ide ka ukrcaju.

„Mirupafshim”, kaže mi, što na albanskom znači: „Vidimo se opet zdravi i u miru”.