I "Sulejman" je protiv puča

Ergenč, poznat kao „Sulejman Veličanstveni“, opet briljira u ovoj istorijskoj seriji čija je radnja smeštena u Izmiru, nakon Prvog svetskog rata, raspada Osmanske imperije i ulaska grčke vojske.

Sudeći po prvoj epizodi, svega će biti u ovoj seriji, rata, ljubavi, tuge, patriotizma… Sem u reklamama za novu seriju, lik Halida Ergenča nalazi se na bilbordima kojima su turski gradovi preplavljeni nakon 15. jula i neuspelog pokušaja vojnog udara. NJima se poznati građani Turske izjašnjavaju za demokratiju, protiv puča i terorizma. Ergenč inače nije poznat kao Erdoganov simpatizer. Štaviše, podržao je i učestvovao u Gezi protestima, pre nekoliko godina. Ali, sada su Turska, njena demokratija i legalno izabrana vlast „napadnuti“ i svi su ustali u „odbranu“.

Bilbordi sa patriotskim porukama, likovima Ataturka, osnivača Turske Republike, predsednika i premijera Erdogana i Jildirima nalaze se svuda po Istanbulu i Ankari, najvećem i glavnom gradu. U to se mogla uveriti i grupa od dvadesetak novinara balkanskih zemalja koja je nedavno posetila ova dva grada. Cela zemlja je, čini se, „crveno-bela“, u bojama turske zastave. Turci su inače poznati kao velike patriote koji, posebno ako im je član porodice na odsluženju vojnog roka, kače državne zastave na kuće i prozore, ali sada su zastave svuda. Stotine, hiljade, milioni…

Skoro četiri meseca od pokušaja vojnog udara, u kome je 15. jula poginulo 241, ranjeno više od dve hiljade ljudi, zbog sumnje za vezu sa organizacijom FETO, koju Turska smatra za terorističku penzionisanog imama Fetulaha Gulena, koji živi u Americi, do sada je privedeno više od 60.000 ljudi, smenjeno, suspendovano ili otpušteno više od 10.000 državnih službenika, nastavnika, novinara… ovaj događaj je i dalje glavna tema. Za razliku od sveta koji sa dosta skepse gleda na pokušaj vojnog udara, u Turskoj je jedinstvo potpuno. Sve parlamentarne stranke, vladajuća AKP i opozicione CHP, MHP i HDP osudile su pokušaj puča.

Ako razgovarate sa „običnim Turcima“, videćete veliku podeljenost „za“ i „protiv“ Erdogana, ali i jedinstvo u osudi puča i Fetulaha Gulena, za kog se može čuti da je „terorista“, „šejtan“, „krvoločni neprijatelj Turske“, „američki sluga“…

Neprijatelji spolja

Irfan iz Ankare kaže da je uvek glasao za Erdogana i AKP. „Volim Erdogana jer je puno učinio za našu zemlju i narod“, kaže ovaj veterinar po zanimanju. Na naše pitanje ima li problema u Turskoj, odgovara poznatim. „No problem in Turkey.“ Objašnjava da bi svi u Turskoj živeli dobro, u miru i slozi da nije „neprijatelja spolja“. Ne sumnja da je Gulen terorista i organizator puča, ali je ubeđen da iza njega stoje moćniji. „Amerika i CIA, sve su oni organizovali“, veruje Irfan. I nije jedini.

Ismet, penzioner iz Istanbula, nikada nije glasao za AKP, već za opozicionu CHP. „Ne volim Erdogana i mislim da on ne vodi Tursku dobro, ali nisam za vojni udar. Da je vojni udar uspeo i da su srušili Erdogana i vladu, u Turskoj bi nastao haos. Bilo bi 10 puta gore nego sad u Siriji“, priča nam Ismet.

U stranim medijima ne čuju se često reči žrtava 15. jula, a balkanski novinari imali su priliku da razgovaraju sa njima i u Ankari i Istanbulu, gde je formirano Udruženje žrtava i njihovih porodica. Država im pomaže materijalno, a čini se da im najviše smeta što svet „ne razume“ šta se desilo 15. jula. Rifat Ozer, 62-godišnji penzioner iz Ankare, i njegova godinu dana mlađa žena Mina teško su ranjeni te večeri.

„Živimo u delu grada gde se nalazi sedište specijalne policije. Sedeli smo te večeri u kući, gledali TV. Oko 22 sata shvatili smo da se nešto strašno dešava. Na TV smo videli tenkove koji su blokirali most na Bosforu. Izašli smo na ulice, pitali se šta da radimo. Krenuli smo ka centru, onda ka Predsedništvu. Čuli smo onda poziv našeg predsednika Erdogana. Čuli smo i da je napadnuta zgrada TRT, Turske radio-televizije… Ispred zgrade Predsedništva su već bili tenkovi Žandarmerije, pucali su na nas. Govorili smo im da ne pucaju, mi smo njihovi, braća, očevi, sestre, komšije… Onda se pojavio helikopter. I iz njega su pucali. Pogođen sam sa devet metaka. Oko mene je bilo mrtvih, ranjenih“, priseća se Rifat, koji je doživeo tri vojna udara i poručuje da je: „bolje umreti nego živeti bez slobode“.

NJegova supruga Mina kaže da je Turska prošla crne dane i da se nada da će svet shvatiti u kakvoj su opasnosti bili 15. jula. „Turska je primila toliko izbeglica iz Sirije. Pomažemo im koliko možemo. Kada je počeo napad, pomislili smo na njih. Neko želi da od Turske napravi Siriju, izazove građanski rat, uništi našu zemlju i od nas napravi izbeglice. To nismo hteli da im dopustimo“, kaže Mina. LJuta je, dodaje, jer su Turci pucali na Turke. „Zajedno smo živeli, obilazili se, a onda su pucali na nas.“

Muamer Polat kaže da ga politika ne zanima, ali da je morao da izađe na ulicu te večeri, „zato što ne želim da moja zemlja postane nova Sirija ili Irak“.

U zavoru 125 novinara i pisaca

Nevladine i vladine organizacije širom sveta Tursku optužuju da u obračunu sa osumnjičenima za veze sa FETO krši ljudska prava, posebno novinara. Privođenje urednika i novinara vodećeg opozicionog lista DŽumhurijet poslednji je u nizu primera. Turske vlasti naravno negiraju optužbe, odgovarajući kontrapitanjem: „Šta biste vi uradili da neko pokuša vojni udar?“ U razgovoru sa balkanskim novinarima Mehmet Akarča, bivši novinar, sada direktor Odeljenja za medije Vlade Turske, uverava „kolege“ da sve rade po zakonu. Na pitanja o moguće nevino privedenim, odgovara da će oni biti pušteni u zakonskoj proceduri. „Turska je već oslobodila vojnike koji su učestvovali u puču jer se ispostavilo da su samo slušali naređenja svojih starešina, koje su ih i dovele u zabludu. Što se tiče uhapšenih novinara, svima je obezbeđeno pravo na fer suđenje. Ukoliko ih proglase nedužnima, biće pušteni na slobodu“, tvrdi Akarča. Prema njegovim rečima, od više od 60.000 privedenih, većina je već puštena. „Što se tiče novinara, u zatvoru je njih 43, što na više od 20.000 koliko ih ima u Turskoj i nije neki veliki broj, kako neki žele tragično da prikažu“, dodaje.

U noći 15. jula, sem sedišta TRT u Ankari, u koje su pučisti upali, prekinuli program i spikerku, uz pretnju oružjem naterali da pročita njihov proglas o preuzimanju vlasti, pokušali su da „osvoje“ još neke medije. Među njima i televiziju CNN Turk, poznatu po tome što se, razgovorom preko mobilnog, Erdogan posredstvom ove TV obratio naciji i pozvao na otpor pokušaju puča. Urednik Aliser Delek priseća se kako je bilo te noći.

„Nekoliko vojnika upalo je u našu zgradu. Bili su očito vrlo nervozni. Bili smo u čudu i nismo znali šta da radimo. Bio je tu i naš glavni urednik, koji je pokušao da smiri vojnike i kolege. Vojnicima je govorio – ‘Polako, deco, to što radite nije zakonito, imam sina vaših godina’… Kao građanina ove zemlje sramota me je što je 2016. u Turskoj pokušan vojni udar“, kaže Delek. Po njemu, FETO je nesumnjivo teroristična organizacija čije stavove ne puštaju. „Vlasti to od nas nisu tražile, ali je kolegijum urednika odlučio. Uradili smo isto što i američki mediji nakon 11. septembra“, objašnjava..

Komentarišući aktuelnu situaciju, Delek naglašava da sloboda izražavanja, demokratija, ljudska prava nikada nisu bili na ceni u Turskoj, a da je sada, zbog pokušaja vojnog udara i vanrednog stanja još teže. Prema njegovim rečima, u zatvoru se nalazi 125 novinara i pisaca. „Nijedan novinar ili pisac ne treba da bude u zatvoru zbog svog pisanja i stava. Ako su učinili neko krivično delo, za to treba da odgovaraju, ali, nažalost, ima u zatvoru novinara koji su zatočeni samo zbog kritike vlasti. Ima, naravno, i onih koji su bili deo FETO i samo su se predstavljali za novinare. Razumem položaj vlade, ali dok se ne dokaže ko je terorista a ko nije, ne treba da budu u zatvoru. Moguć je kućni pritvor“, ističe Delek.