Ideje koje vode Putina: Kako izgleda vizija sveta ruskog predsednika

Autori teksta su Fiona Hil, viši saradnik Centra za SAD i Evropu u programu za spoljnu politiku Brukings instituta, koja je od 2017. do 2019. bila viši direktor za Evropu i Rusiju u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD, i Anđela Stent, istaknuti viši saradnik na Institutu Brukings i profesor na Univerzitetu Džordžtaun.

Hil je u široj javnosti najviše upamćena po svedočenju pred Kongresom SAD na prvom suđenju za opoziv tadašnjeg predsednika Donalda Trampa 2019. godine, ali ova stručnjakinja za međunarodne odnose decenijama proučava Vladimira Putina i njegov režim u Moskvi.

U intervjuu u martu izjavila je da smo „već usred trećeg svetskog rata, bez obzira da li smo ga u potpunosti prihvatili ili ne”.

Stent je autor knjige Putinov svet: Rusija protiv Zapada i sa ostalima, prenosi Index.hr.

Vladimir Putin, počinju Hil i Stent, odlučan je da oblikuje budućnost tako da liči na njegovu verziju prošlosti.

Ruski predsednik je napao Ukrajinu ne zato što se osećao ugroženim širenjem NATO-a ili zapadnim „provokacijama“.

On je naredio svoju „specijalnu vojnu operaciju“ jer veruje da je božansko pravo Rusije da vlada Ukrajinom, da izbriše nacionalni identitet zemlje i da integriše njen narod u „Veliku Rusiju“.

Putin je, podsećaju, detaljno opisao ovu misiju u raspravi od 5.000 reči objavljenoj u julu 2021. godine pod naslovom O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca, čija je glavna teza da su Belorusi, Rusi i Ukrajinci potomci Rusa, drevnog naroda koji je naseljavao zemlje između Crnog i Baltičkog mora.

Osim što je vezan zajedničkom teritorijom i jezikom i pravoslavnom verom, što je manje-više neosporno, Putin insistira da Ukrajina nikada nije bila suverena, osim nekoliko istorijskih pauza kada je bezuspešno pokušavala da postane nezavisna država.

Lenjin je „ukrao” istorijsku čast Rusiji i „stvorio” Ukrajinu

Prema njegovom viđenju istorije, Rusija je „ukradena” sa svoje centralne teritorije kada su boljševici stvorili Sovjetski Savez 1922. i osnovali Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku.

Posle raspada SSSR-a, Zapad je iskoristio Ukrajinu kao platformu za pretnju Rusiji i podržao uspon tamošnjih „neonacista“. Putinov esej, koji je navodno dobio svaki ruski vojnik upućen u Ukrajinu, završava se tvrdnjom da Ukrajina može biti suverena samo u partnerstvu sa Rusijom, jer „mi smo jedan narod“.

Kada se tome dodaju slične Putinove izjave, posebno govori koje je održao pred invaziju u februaru, postaje jasno da u njegovoj viziji sveta Rusija vodi novu istočnoslovensku uniju sa Belorusijom i Ukrajinom, a možda i većinski ruskim delom Kazahstana. i druge susedne zemlje.

Ostatak bivšeg SSSR-a priznaje prevlast Moskve, a Zapad i globalni jug (ono što smo dugo nazivali Trećim svetom) prihvataju njegovu dominantnu ulogu u Evroaziji – regionu koji se proteže od Lisabona do Vladivostoka, kako je rekao bivši ruski premijer Dmitrij Medvedev to.

Ovo je više od sfere uticaja, naglašavaju Hil i Stent – to je sfera kontrole, sa mešavinom direktne teritorijalne reintegracije nekih teritorija i zemalja i dominacije u bezbednosnoj, političkoj i ekonomskoj sferi nad drugima.

Putin je počeo postepeno sprovođenje ovog plana još 2014. godine, kada su ruske snage u borbenim uniformama bez obeležja (zbog čega su i nazvane Mali Zeleni) preuzele kontrolu nad Krimom.

Potom su usledile tajne operacije izazivanja pobune na istoku i jugu Ukrajine, pre svega u pograničnom regionu Donbasa. Oružani sukob između ukrajinskih vlasti i ruskih separatista koji je usledio rezultirao je ukupno 14.000 mrtvih u narednih osam godina – ne samo na ruskoj strani, kako ruski propagandisti često tvrde, već i na obe. Rusi su sada otvoreno zauzeli dobar deo te teritorije.

Slično, u Belorusiji, Putin je iskoristio proteste velikih razmera 2020. i 2021. godine i pomogao da ih uguši kako bi čvršće vezao beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka za sebe. Ta zemlja je, pak, bila jedan od poligona za „specijalnu vojnu operaciju“ protiv Ukrajine.

Posle prvih zapadnih sankcija, uvedenih 2014. zbog aneksije Krima i oružane eskalacije u Donbasu, Putin je preduzeo korake da zaštiti rusku ekonomiju smanjenjem njene izloženosti SAD i Evropi, jačanjem domaće proizvodnje kritične robe.

Istovremeno je pojačao unutrašnju represiju zatvaranjem i likvidacijom političkih protivnika. Na Zapadu su ruske službe sprovodile operacije dezinformisanja i podmićivale promoskovske političare.

Zapadni odgovor na njegovu invaziju na Ukrajinu bio je ujedinjeniji i jači nego što se nadao. Ali Zapad mora da shvati da ima posla sa liderom koji pokušava da promeni istoriju – ne samo od kraja Hladnog rata, već poslednjih sto godina, ističu autori.

Ko kontroliše prošlost…

Za Putina je istorija, odnosno istorijski narativ, moćno političko oružje koje podržava njegov legitimitet. Još 2010. godine njegov portparol je publici u Međunarodnom debatnom klubu Valdaj rekao da Putin „sve vreme“ čita knjige o ruskoj istoriji. Njegova opsesija ruskom imperijalnom prošlošću i namera da ispravi ono što on vidi kao istorijsku nepravdu – odvajanje Ukrajine od Rusije – takođe nije nova.

U svoje odaje u Kremlju strateški je postavio statue ruskih monarha Petra Velikog i Katarine Velike, koji su u ratovima sa Švedskom i Otomanskim carstvom osvojili današnje ukrajinske teritorije. A 2016. godine podigao je statuu Vladimira Velikog, velikog kneza Kijevske kneževine iz desetog veka, tik ispred kapija Kremlja.

U Putinovoj verziji istorije, knez Vladimir je prešao na hrišćanstvo u ime cele drevne Rusije 988. Međutim, Kijevska Rus je u to vreme činila samo mali deo današnje Rusije, a prvi pomen Moskve kao važnog mesta je bio zabeleženo tek 1147. godine.

Putin je u govoru uoči invazije utvrdio da je boljševički lider Vladimir Lenjin krivac za uništenje Ruske imperije pokretanjem Oktobarske revolucije, nakon koje je „odvojio, otcepio ono što je istorijski ruska zemlja“.

„Boljševička, komunistička Rusija“ stvorila je „zemlju koja nikada ranije nije postojala“ spajanjem ruskih teritorija poput regiona Donbasa, centra teške industrije, u novu ukrajinsku socijalističku republiku, objasnio nam je Putin. Istina je da su Lenjin i boljševici obnovili Rusko carstvo i nazvali ga drugačije, kažu Hil i Stent.

Osnovali su zasebne sovjetske socijalističke republike da bi se predstavili kao suprotnost carevima koji su vladali ujedinjenom, rusifikovanom državom i potlačenim etničkim manjinama. Ali za Putina je odluka boljševika bila nelegitimna i podstakla je „vatrene nacionaliste“ u Ukrajini koji su tada razvili opasne ideje o nezavisnosti. Putin tvrdi da popravlja ove vekovne „strateške greške“.

„Povratak istorijski ruskih teritorija“

Narativ o NATO-u kao oruđu američkog imperijalizma i evropske dominacije takođe igra važnu ulogu u Putinovoj verziji istorije. Prema njegovim rečima, NATO je naterao zemlje istočne Evrope, koje pripadaju istorijskoj ruskoj sferi uticaja, da se pridruže alijansi. U stvarnosti, ove zemlje, još uvek u strahu posle decenija sovjetske dominacije, i same su nastojale da se pridruže NATO-u.

Prema Putinovim rečima, Rusija „nije imala drugog izbora“ osim da se brani od vojne pretnje NATO-a. Morala je da napadne Ukrajinu da spreči njen ulazak u NATO, iako njen ulazak uopšte nije bio planiran. Putin je u ruskom parlamentu 7. jula rekao da je rat u Ukrajini započeo „kolektivni Zapad“, koji pokušava da obuzda Rusiju i „nametne svoj novi svetski poredak ostatku sveta“.

On je još 2008. rekao američkom predsedniku Džordžu Bušu na samitu NATO-a u Bukureštu, kada je dogovoreno da Ukrajina i Rumunija uđu u NATO u nekom nedefinisanom trenutku u budućnosti, da „Ukrajina nije prava zemlja“. Ironično je da je za to vreme on sam veličao carsku istoriju Rusije. On je u junu, na ekonomskoj konferenciji u Moskvi, rekao da je Ukrajina zapadna „kolonija“, a ne suverena država, dok je istovremeno pokušavao da je sam potčini.

On je sebe uporedio sa Petrom Velikim, koji je 21 godinu vodio „Veliki severni rat“ protiv Švedske, tvrdeći da Rusija i dalje „povraća i jača“ kontrolu nad istorijski ruskom teritorijom, baš kao što je to činio i taj car. Mnoge zemlje su bile strane kolonije ili provincije – SAD su bile britanske, kao i Australija, Kanada, Indija ili Irska. Možemo slobodno dodati da su i razni krajevi Hrvatske vekovima bili pod austrijskom, ugarskom, osmanskom ili mletačkom vlašću.

To, naravno, ne daje opravdanje ni Britancima, ni Mađarima ni Italijanima da traže nazad svoje „istorijske“ teritorije. I dok Britanci ili Španci ne bi pomislili da povrate suverenitet nad zemljama engleskog ili španskog govornog područja, Putin insistira da su svi oni koji govore ruski u Ukrajini i drugde deo „ruskog sveta“, sa posebnim vezama sa Moskvom.

Pozivajući se na naciste

Međutim, njegovo insistiranje da su Ukrajinci koji govore ruski zapravo Rusi samo je pomoglo jačanju ukrajinskog nacionalnog identiteta i široj upotrebi ukrajinskog jezika. Ljudi koji žive na današnjoj ukrajinskoj teritoriji sigurno imaju fluidne i složene identitete zbog iste istorije, napominju autori.

Ali Ukrajina je nezavisna zemlja od 1991. godine, a Putin je zaista ogorčen što Ukrajinci insistiraju na sopstvenoj državnosti i identitetu. Sadašnju invaziju predstavlja kao naslednicu „Velikog otadžbinskog rata“, odnosno pobede nad nemačkim nacistima, predstavljajući ovaj rat kao oslobođenje Ukrajine od nacista. Ali Ukrajinci nisu nacisti zato što slede ideale Adolfa Hitlera, Hil i Stent države, već zato što su „vatreni nacionalisti“, jer odbijaju da priznaju da su Rusi.

Putinova retorika o ukrajinskim nacistima najbolje prolazi u samoj Rusiji, ali ona o NATO-u i proki ratu sa SAD i Zapadom „do poslednjeg Ukrajinca“ mnogo bolje prolazi na Zapadu. Zapadni političari i analitičari nastavljaju debatu da li je NATO kriv za rat. Čak je i papa Franja rekao da je rat u Ukrajini „možda nekako isprovociran“.

Nema veze što je aneksija Krima 2014. godine bila odgovor na želju Ukrajine da se pridruži EU, a ne NATO-u. I da je Putin, nakon što su Finska i Švedska u junu podnele zahtev za ulazak u alijansu, izjavio da Rusija „nema problema sa Švedskom i Finskom kao sa Ukrajinom“. Dakle, nije problem NATO, već to što Ukrajina želi da se poveže sa bilo kojim entitetom ili državom osim sa Rusijom.

Ipak, Putin zna da će biti teško pregovarati o dogovoru u Ukrajini na osnovu njegove verzije istorije i pomiriti veoma različite priče iz prošlosti. Većina modernih evropskih država nastala je na ruševinama imperija i većih multietničkih država, a ovaj rat bi mogao dovesti do još većeg ruskog uplitanja i raspirivanja sukoba u slabim državama poput Bosne i Hercegovine.

Po svaku cenu

U znak odmazde za SAD i evropske zemlje koje vojno podržavaju Ukrajinu, Putin je pokrenuo ekonomski i informacioni rat protiv Zapada, koristeći energiju, žito i druge proizvode kao oružje. Rusija optužuje Ukrajinu da je počinila iste zločine koje je počinila, a za glad u Africi krivi zapadne sankcije, iako je sama blokirala ukrajinski izvoz žitarica preko Crnog mora (sve dok nije pristala na sporazum o deblokadi krajem jula). Rusija pobeđuje u informacionom ratu u mnogim delovima sveta.

Što se tiče zapadne podrške Ukrajini, oružje je značajno povećalo njenu sposobnost da uzvrati udarac, ali su arsenali zemalja donatora već počeli da se prazni. Energetske, finansijske i izvozne sankcije su opsežne i utiču na rusku ekonomiju, ali ne mogu da promene Putinov pogled na istoriju ili njegovu rešenost da pokori Ukrajinu, tako da nisu promenile ni njegovu računicu.

Pravi uticaj zapadnih kontrola izvoza osetiće se 2023. godine, kada će Rusija ostati bez poluprovodnika i rezervnih delova za proizvodni sektor, a njeni industrijski pogoni će se zatvoriti. Naftna industrija zemlje će se posebno boriti jer gubi preko potrebnu tehnologiju i softver iz međunarodne naftne industrije.

EU je obećala da će postepeno ukinuti uvoz nafte iz Rusije do kraja godine, ali suzbijanje uvoza gasa je mnogo izazovnije jer brojne zemlje, uključujući Nemačku, imaju malo kratkoročnih alternativa za zamenu. Računica koja je važila 50 godina – Evropi je potreban gas, a Moskvi prihodi od gasa – više ne važi jer zemlje koje i dalje kupuju rusku naftu i gas plaćaju veće cene.

Čak i ako Rusija na kraju izgubi svoje energetske prihode, Putin je izgleda spreman da plati tu cenu za podrivanje evropske podrške Ukrajini. Istovremeno, on koristi još jednu istorijsku rusku vojnu taktiku – zaustavljanje protivničkih snaga i čekanje zime.

Baš kao što je Napoleonova vojska bila zarobljena u snegu u blizini Moskve, a nemački vojnici su se smrzli u blizini Staljingrada, Putin planira da natera Francuze i Nemce da drhte u svojim domovima. U govoru na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu u junu, on je predvideo da će, pošto se Evropljani suočavaju sa hladnom zimom i trpe ekonomske posledice sankcija, na vlast doći populističke partije.

Razlog za njegovo poverenje je i snažna podrška ratu unutar Rusije, barem prema anketama nezavisnog Levada centra, koje pokazuju da je Putinov rejting od februara porastao. Ali postoji dobar razlog da budete skeptični u vezi sa aktivnom podrškom, primećuju Hil i Stent. Stotine hiljada ljudi koji su se protivili ratu napustili su zemlju, a Rusi koji su ostali i javno kritikovali rat bili su maltretirani ili zatvoreni. Drugi su ravnodušni ili pasivno podržavaju rat.

Život većine ljudi u Moskvi i drugim velikim ruskim gradovima odvija se normalno, jer vojnici koji ginu u Ukrajini uglavnom nisu njihova deca. Oni su iz siromašnih, ruralnih sredina, a mnogi od njih nisu po nacionalnosti Rusi. Glasine da Vagnerova plaćenička grupa regrutuje zatvorenike za borbu ukazuju na akutni nedostatak radne snage. Međutim, dobrovoljci su bili motivisani propagandom koja dehumanizuje Ukrajince.

Zavadi pa vladaj

Uprkos sve glasnijim pozivima na sporazumno rešenje koje bi uključivalo ukrajinske teritorijalne ustupke, čini se da Putin nije zainteresovan za kompromis koji bi ostavio Ukrajinu kao suverenu, nezavisnu državu bez obzira na njene granice.

Hil i Stent pišu da im je nekoliko bivših visokih američkih zvaničnika reklo da su se u aprilu ruski i ukrajinski pregovarači provizorno dogovorili o formi privremenog rešenja: Rusija će se povući na svoje pozicije od 23. februara, kada je kontrolisala deo Donbasa. i Krim, a u zamenu će Ukrajina obećati da neće tražiti članstvo u NATO-u i umesto toga dobiti bezbednosne garancije brojnih zemalja.

Ali, kako je u julu rekao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, kompromis više nije opcija, a čak ni davanje celog Donbasa Rusiji nije dovoljno: „Sada je geografija drugačija. Tu su i Hersonska i Zaporoška oblast i niz drugih teritorija. “ Ali cilj očigledno nisu pregovori, već ukrajinska kapitulacija.

Pregovori, ako ne budu praćeni stalnom vojnom podrškom Ukrajini, mogli bi samo da olakšaju operativnu pauzu Rusije. Posle nekog vremena, krenulo bi dalje, verovatno u Odesu i druge crnomorske luke, sa ciljem da Ukrajina ostane bez izlaza na more. Ako u tome uspe, Putin bi ponovo napao Kijev, sa ciljem da zbaci Vladimira Zelenskog i postavi marionetsku prorusku vladu. Putinov rat u Ukrajini će se verovatno nastaviti još dugo.

Veliki broj zemalja na globalnom jugu ovaj rat smatra lokalnim evropskim sukobom koji ih se ne tiče. Kina je čak retorički podržavala Rusiju, odbijala da uvede sankcije i podržavala je u UN. Indijski ministar spoljnih poslova Subramanjam Džaišankar sažeo je stav mnogih zemalja u razvoju kada je rekao da je Rusija „veoma važan partner u nizu oblasti”.

Oni su pre svega zabrinuti za gorivo, hranu, đubrivo, a takođe i oružje, a ne da je Rusija agresijom na susednu državu prekršila Povelju UN i međunarodno pravo, Putin se od 2014. godine vredno udvarao ovim zemljama i trud se očigledno isplatio.

Rusija je 2015. poslala svoju vojsku u Siriju da pomogne predsedniku Bašaru al Asadu u ratu i vremenom je postala jedna od retkih velikih sila koja može da razgovara sa svim stranama uključenim u taj rat. U Africi ruske paravojne grupe podržavaju brojne lidere. A u Latinskoj Americi ruski uticaj je porastao sa dolaskom na vlast više levičarskih vlada.

Rusija se tamo još uvek vidi kao borac potlačenih protiv američkog imperijalizma. Ove zemlje tvrde da se ono što Rusija radi u Ukrajini ne razlikuje od onoga što su SAD radile u Iraku ili Vijetnamu, a za rusku invaziju okrivljuju pretnju NATO-a. Ovo je delimično uspelo zahvaljujući propagandi Kremlja koja je pojačala Putinove narative o NATO i proksi ratovima i podlim akcijama Zapada.

Zablude o veličini

U svakom slučaju, Putinove manipulacije istorijom sugerišu da on ima ciljeve izvan Ukrajine – širom Evroazije. Baltičke države bi mogle da budu na njegovoj kolonijalnoj listi, kao i Poljska, kojom je delimično vladala Rusija od 1772. do 1918. Veći deo današnje Moldavije bio je deo Ruskog carstva, kao i Finska, između 1809. i 1918. Putin je možda ne može da osvoji one zemlje koje su uglavnom članice NATO-a, ali hoće da ih zastraši i izbaci iz ravnoteže.

U svom idealnom svetu, Putin će koristiti pretnje da bi stekao uticaj i kontrolu nad unutrašnjom i spoljnom politikom susednih zemalja. Globalni jug će ostati neutralan u sukobu Rusije sa Zapadom, a možda će ga čak i podržati. Sa organizacijom BRIKS-a – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, čiji je cilj da se proširi na Argentinu, Iran, a moguće i Egipat, Saudijsku Arabiju i Tursku, Rusija želi da postane lider sveta u razvoju, po ugledu na Sovjetskog Saveza.

Stoga je imperativ da Zapad ostane ujedinjen u podršci Ukrajini i suprotstavljanju Rusiji, zaključuju Hil i Stent. Kratkoročno, ovo znači zajednički rad na suzbijanju ruskih ratnih dezinformacija i lažnih istorijskih narativa, kao i evropskog zastrašivanja nuklearnim oružjem i nestankom energije.

Srednjoročno i dugoročno, SAD i njihovi saveznici i partneri treba da vide kako da restrukturiraju međunarodnu bezbednosnu arhitekturu kako bi sprečili Rusiju da ugrozi svoje susede. Ali za sada, NATO je jedina institucija koja može da garantuje bezbednost Evrope.

Posle skoro četvrt veka na vlasti, Putin nastoji da obnovi svoju verziju Ruske imperije. On „ujedinjuje sve (ruske) zemlje“ kao što su to činili veliki ruski carevi i preokreće nasleđe Lenjina, boljševika i posthladnoratovskog sporazuma. Na ovaj način Putin želi da Rusija bude jedini izuzetak od neumoljivog uspona i pada imperijalnih država.

Ironično, na taj način on poništava jedno od najvećih dostignuća svog navodnog najvećeg heroja, Petra Velikog, koji je otvorio prozor prema Zapadu putujući Evropom, pozivajući evropske zanatlije i druge da dođu u Rusiju i pomognu u razvoju njene ekonomije. Putin je svojom agresijom zatvorio taj prozor. Petar Veliki je poveo Rusiju u budućnost. Putin je gura u prošlost.