Izbori za Evropski parlament koji su završeni 26. maja ispostavili su se kao repriza serije Igra prestola – duge i složene priča sa iznenađujućim i za mnoge nezadovoljavajućim ishodom. Kao i u Igri prestola, neki fanovi prizivali su drugačiji kraj. Oni bi rado otpustili scenariste i ponovo napisali scenario.
Antievropljanima koji su verovali da bi ih populistički trijumvirat – Italijan Mateo Salvini, Mađar Viktor Orban i Amerikanac Stiv Benon – mogli odvesti do trijumfalnog osvajanja Brisela, uzvraćen je udarac. Proevropljani koji podržavaju stranke establišmenta Evropske unije takođe su izgubili. A političari koji su izmislili proces Spitzenkandidata, u pokušaju da utiču na izbor sledećeg šefa Evropske komisije, izgledali su smešno, pošto su delovi starih stranaka EU bili „iseckani“. Ukratko, konvencionalna očekivanja bila su potpuno izneverena.
Jedan očigledan ishod izbora bio je jasan mnogo pre nego što su objavljeni rezultati: dugogodišnji duopol levog i desnog centra je bez sumnje okončan. Ovaj duopol je bio najočigledniji na nacionalnom nivou, gde su se pomalo konzervativna stranka i pomalo socijalistička partija obično borile oko visina penzija, politike plata, obima socijalnih transfera i sličnih stvari. Svaka partija je tada morala da ublaži svoju poziciju kako bi privukla prosečnog glasača. Sistemi koje su proizveli u nacionalnoj politici bili su prilično stabilni, a neki su se nadali da će isti mehanizam prevesti na evropski nivo.
Ta dihotomija levo/desno razbijena je u Italiji još početkom devedesetih godina prošlog veka. Nedavno je završena u Francuskoj, gde na predsedničkim izborima 2017. kandidati ni stare levice ni stare desnice nisu stigli do drugog kruga izbora. Nemačka Socijaldemokratska partija (SPD) je sistematski oslabila svojim (politički odgovornim) učešćem u velikoj koalicionoj vladi sa Hrišćansko demokratskom unijom. I u Velikoj Britaniji, Bregzit je uništio Konzervativnu partiju i možda isto tako Laburističku partiju. U Grčkoj, vladajuća partija Siriza loše je prošla, što očigledno odražava stav mnogih birača da je postepeno postala samo tradicionalna partija levog centra. Uz nekoliko primetnih izuzetaka – primer Španije i Austrije – staromodni socijaldemokrati su loše prošli.
Gubici koje su pretrpele tradicionalne partije levog centra odražavaju stvarnost današnjeg otvorenog sveta. Kako Evropa postaje sve važnija na globalnom nivou, ona će morati učiniti više od puke preraspodele bogatstva: jednostavno reprodukovanje starih socijalnih sistema na evropskoj ravni je recept za beskrajne sukobe između različitih delova Unije.
Interesantniji ishod izbora je relativna slabost populističkih desničarskih i nacionalističkih stranaka. I oni su uglavnom u velikoj meri u svojim platformama uključivali socijalnu zaštitu. Na primer, Nacionalni zbor Marine le Pen, levlji je na socijalnim pitanjima od liste „Renesansa za Evropu“ francuskog predsednika Emanuela Makrona, koju je tesno pobedio.
Pristalice populista s pravom su osećale da stari sistem blagostanja funkcioniše samo u strogo nacionalnom okruženju. Međutim, njih nije bilo u dovoljnom broju da bi pozvali na povratak u Evropu nacionalnih država.
Jedan od razloga relativno slabih rezultata nacionalističkih partija bila je lakoća s kojom su se rasprave o korupciji i neprozirnosti proširile preko nacionalnih granica. Skandal sa ugovorima u kojima su učestvovali austrijski nacionalisti (neobično nazvana Stranka slobode) doveli su do pada podrške na glasanju za EU, a njihove kolege na drugim mestima – u Nemačkoj i Danskoj, na primer – takođe su ostvarili lošije rezultate nego što se očekivalo.
Ovo su u stvari bili prvi izbori za Evropski parlament sa iskreno evropskim temama. Proevropske Zelene partije – sa svojom posvećenošću javnim dobrima (klimatskim promenama koje se jednostavno ne mogu generisati na nacionalnoj osnovi) svuda su prošle veoma dobro. Istovremeno, Zeleni su uzdrmali većinu ideologije koja još opterećuje stare političke partije konvencionalne levice i desnice. NJihova najveća pobeda bila je u Nemačkoj, gde su završili na drugom mestu, lako pobedivši SPD; ali su takođe pokazali jak učinak i u Velikoj Britaniji.
Drugi veliki pobednici bile su liberalne stranke u savezu na čijem je čelu harizmatični Gi Ferhofštat, koji je posvećen radu sa Makronom. Zajedno sa Zelenima, liberali su gotovo sigurno najmoćniji parlamentarni glas koji će oblikovati vođstvo i dnevni red nove Komisije.
Uprkos fragmentiranoj prirodi novog Evropskog parlamenta, trebalo bi lako naći većinu za agendu koja bi odražavala ono za šta je većina građana EU glasala. Jedna od upečatljivih odlika političkih previranja u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama nakon 2016. jeste to kako su se nacionalna zakonodavstva isticala kada su se suočila sa disfunkcionalnim izvršnim vlastima. Evropski parlamentarci trebalo bi da slede isti put.
Najpre bi trebalo da izvuku pouke iz populističkih skandala u Austriji i drugde i suzbijanje korupcije učine glavnim prioritetom na nacionalnom i nivou EU. Pored toga, novi parlament bi trebalo da pomogne u razvijanju koordiniranog pristupa EU globalnim energetskim i bezbednosnim izazovima, usled pritiska SAD i Rusije da postave politički dnevni red. Ove diskusije će takođe biti vezane za debatu o korupciji i sumnjivim uticajima.
Igra prestola je možda gotova, ali nove borbe za moć u EU tek počinju. Izbori u Evropskom parlamentu promenili su politički krajolik kontinenta na važne načine, pri čemu su tradicionalne stranke prisiljene da se pregrupišu ili zamene. Dalji razvoj događaja će verovatno biti zanimljivo gledati.
Autor je profesor istorije i međunarodne politike na Univerzitetu Prinston. Saradnik je Centra za inovacije u međunarodnom upravljanju
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
