Iluzija o genijima: Kako je 2022. razotkrila svetske diktatore?

Lideri Kine i Rusije izgledali su sigurni i spremni da prkose svetu. Demokratija je svuda izgledala krhko, od Južne Amerike do Azije. Pozornica je bila pripremljena za istorijski test.

Dvanaest meseci kasnije, delovi Ukrajine leže u ruševinama, ali oni koji su posrnuli su upravo autokratski lideri širom sveta, piše N1 Hrvatska.

Ubrzo nakon što je preuzeo dužnost u društvu koje se još uvek potresa od šoka od napada na vladu, američki predsednik Džo Bajden je izjavio: „Moramo da dokažemo da demokratija i dalje funkcioniše. On je predvideo da će buduće generacije „pisati doktore o tome ko je uspeo: autokratija ili demokratija“.

To je tada bilo otvoreno pitanje. Mnogi su tada verovali ne samo da će autokratija prevladati, već da će se pokazati kao bolji sistem. Koliko ljudi i danas veruje u to, pita kolumnistkinja Frida Gitis u analizi Si-En-Ena.

Koliko ljudi veruje da Rusija, Kina ili Iran nude bolji model od otvorenog društva, sa svim njegovim manama i izazovima? Koliko ljudi veruje da bi SAD bolje funkcionisale sa autokratskim liderom na čelu?

Prošle godine demokratija je uzvratila neverovatnom odlučnošću, uverenjem i da, idealizmom. Autokrate su posrnule.

Čak je i populizam izgubio svoju draž. U ovom trenutku, mnogi pozitivni trendovi – stvoreni velikim naporima i po cenu ogromne ljudske patnje – deluju obećavajuće.

Fatalne mane

Borba između autokratije i demokratije je daleko od kraja, ali privlačnost autokratije je drastično opala u poslednjih dvanaest meseci, pošto je svet jasno video njene fatalne mane. Kada ne možete da kažete liderima da greše, oni će praviti greške, ponekad katastrofalne. Što je vođa moćniji i okrutniji, veća je verovatnoća da se niko neće usuditi da dovede u pitanje njegovu mudrost, čak i ako je cela zemlja na ivici propasti.

Demokratija je napravila velike korake – zagovornici teorija zavere o pokradenim predsedničkim izborima 2020. loše su prošli na prošlogodišnjim američkim srednjim izborima, Rusi masovno beže od autokratskog režima u svojoj zemlji, svet čvrsto podržava Ukrajinu. Demokratski lideri sada moraju da pokažu da su sposobni da se izbore sa ekonomskim izazovima koji ih očekuju u narednim mesecima. Istovremeno, moraće da se suoče sa izazovima koje i dalje postavljaju autokrate kao što su ruski predsednik Vladimir Putin i kineski lider Si Đinping.

Putin posebno predstavlja ozbiljnu pretnju. Rizikuje sve jer nema izbora. U Ukrajini se neće predati. NATO alijansa i američki predsednik Bajden pažljivo su podržavali Ukrajinu i izbegavali direktan sukob sa Putinom, ali drastična eskalacija Rusije i dalje predstavlja najveću opasnost ove godine.

Tirani u ćošku su veoma opasni. A nekoliko njih, ne samo Putin, trenutno je pod pritiskom.

Glad za demokratijom

Početkom 2022. i Putin i Si Đinping su i dalje zračili sposobnošću. Da, njihovi režimi su bili represivni, ali njihova snaga je, činilo se, došla sa efikasnošću. Činilo se da Si upravlja pandemijom bolje od lidera slobodnih zemalja, makar samo zato što nije morao da se nosi sa haosom demokratije. Pre invazije na Ukrajinu, Putin se uživao u uspehu svojih vojnih podviga. Nesumnjivo je bio zadovoljan što vidi haos u SAD, što mu je godinama bio cilj.

Autokratska braća želela su da svet misli da je njihov sistem superiorniji, što bi ućutkalo svako pitanje kod kuće. Šesnaest godina zaredom demokratija je gubila popularnost, navodi se u izveštaju nestranačke organizacije za zaštitu demokratije Freedom House. Autoritarne vođe i neliberalne snage su bile u porastu; samo oko 20 odsto svetske populacije živelo je u takozvanim „slobodnim zemljama“, prema istraživanju Fridom hausa.

I dok su se globalni diktatori borili pod pritiskom, samoproglašeni geniji poput Elona Maska — koji je i sam stao na stranu autokrata u nekoliko navrata — otkrili su svoje mane, a stanovništvo koje je kiptilo od godina ugnjetavanja zahtevalo je promene.

Kroz sve to, demokratija je ojačala protiv svog rivala.

Nešto od toga je zahvaljujući Putinu, čija je imperijalistička želja da osvoji susednu Ukrajinu pogodila svet kao munja. Sloboda više nije bila apstraktni ideal, a borba za demokratiju je prestala da bude metafora. Posmatramo pravi rat, rakete, pokolj i smrt.

Hrabri otpor Ukrajinaca dao je novu energiju sada ponovo ujedinjenom Zapadu. Čak iu podeljenoj američkoj politici, značajna većina se ujedinila u podršci Ukrajini.

Putin je svojom avanturom postigao upravo suprotno od onoga što je želeo. Ukrajina je sada herojska nacija, a njena glad za demokratijom je jača nego ikada ranije.

Invazija je takođe ojačala NATO na način koji nije viđen decenijama. Čak su i Švedska i Finska – koje su dugo cenile svoju neutralnost – želele da se pridruže.

Rat je takođe razotkrio rusku vojsku kao papirnog tigra. To je dovelo do neopisivih patnji u Ukrajini, ali i pojačane represije u samoj Rusiji. Putinov genije je, ispostavilo se, samo iluzija.

Sjaj Si Đinpinga je takođe iluzija. Posle skoro tri godine drakonskih zatvaranja u cilju borbe protiv pandemije, u Kini su izbili masovni protesti, a ljudi su zahtevali da Si okonča svoju politiku nulte kovida. Neki su tražili i promenu režima. Si je naglo ukinuo sva ograničenja bez ikakvih priprema ili prelaznog roka.

Pravila i propisi koji su postojali skoro tri godine jednostavno su bačeni u vetar, ali Kina to vreme nije iskoristila za promociju vakcinacije ili nabavku lekova. Stotine miliona Kineza sada je zaraženo virusom, prema procenama najviših kineskih zdravstvenih zvaničnika, a modeli predviđaju više od milion smrti.

Ideja autokratije kao superiornog sistema, koju je Peking tako pažljivo promovisao, nestala je u pepelu.

U Iranu su se žene podigle protiv teokratije. Režim – koji, ne slučajno, sada snabdeva Rusiju oružjem – odgovorio je nasiljem, ubivši stotine ljudi, kažu grupe za ljudska prava.

Niko nije očekivao da će aktivisti za žene, život i slobodu nastaviti da prkose režimu i njegovoj brutalnosti. dokle će ići? Dokle će režim ići u svojim nastojanjima da ih suzbije? Kako će reagovati ostatak sveta?

Pad populizma

Na Zapadu je čak i populizam – potencijalni prethodnik autokratije – počeo da gubi svoju privlačnost.

Bivši američki predsednik Donald Tramp najavio je ponovnu kandidaturu za predsednika. Najava je prošla kao, rekli bi Britanci, mokra petarda. Tramp je sve više izolovan, ostavljajući utisak patetične figure nakon što su njegovi kandidati postigli loše rezultate na nedavnim američkim izborima. Takođe, dok je nedavna borba za vlast u američkom Kongresu delovala nefunkcionalno, to je još uvek bila demokratija u svom svom neurednom sjaju na delu.

U Brazilu je Trampov blizanac Žair Bolsonaro izgubio na predsedničkim izborima. Kao i Tramp, odbio je da prizna poraz i nije se ni pojavio na inauguraciji svog naslednika, predsednika Luiza Inasija Lule da Silve. Umesto toga, pobegao je na Floridu.

U Velikoj Britaniji je populistički premijer Boris Džonson izgubio svoju poziciju, a posle prilično sramotnog poglavlja sa izgubljenom Liz Trus, centristički – i vrlo očigledan nepopulista – Riši Sunak zauzeo je premijersku fotelju. Kada je Džonson vodio svoju zemlju u kampanji za Bregzit, populisti širom Evrope želeli su svoju verziju izlaska iz Evropske unije.

Takvi stavovi se više ne čuju. Francuski predsednik Emanuel Makron pobedio je svoju populističku protivnicu Marin le Pen, koja je, kao i drugi evropski populisti, morala da se distancira od bliskih odnosa sa Putinom.

Ova godina počinje usponom snaga demokratije, liberalne demokratije. Krajnja desnica u SAD i ogromnoj većini sveta je u potpunom haosu, a najveće svetske autokratije, Rusija i Kina, su u lošem položaju.

Sukob između ova dva sistema nije završen. Bajden je bio u pravu kada je rekao da je od vitalnog značaja dokazati da demokratija može da pruži ljudima ono što im je potrebno.