Iluzija slobode u digitalnom dobu

U tehnokratijama kao što je Kina strah se tiče ultra moćnih država Velikog brata, poput one u „1984.“ Džordža Orvela. U demokratijama kao što su Sjedinjene Države zabrinutost se tiče tehnoloških kompanija koje i dalje produbljuju političku i društvenu polarizaciju tako što olakšavaju širenje dezinformacija i stvaraju ideološke „filter mehurove“, što dovodi do nečega nalik Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija.

Zapravo, budući da dovode do preklapanja demokratije i diktature, nove tehnologije čine obe ove distopijske vizije nemogućim. Ali to ne znači da nema razloga za strah.

Veliki deo izveštaja o 19. kongresu Komunističke partije Kine (KPK) se usredsredio na konsolidaciju vlasti predsednika Si Đinpinga. On uspostavlja, upozoravaju posmatrači, diktaturu ere informacija, u kojoj su tehnologije od kojih se očekivalo da donesu slobodu za 1,4 milijarde građana Kine umesto toga njemu omogućile da učvrsti vlast. Obezbeđujući Vladi izuzetno detaljne informacije o potrebama, osećanjima i težnjama običnih Kineza, internet omogućava kineskim liderima da preduprede nezadovoljstvo. Drugim rečima, oni koriste Big data (velike podatke) umesto brutalne sile da obezbede stabilnost.

A podaci su zaista veliki. Više od 170 miliona kamera za nadzor koje prepoznaju lica prate svaki korak koji građani naprave. Bezbednosni sistem unapređen veštačkom inteligencijom može da uoči osumnjičene za krivično delo dok voze bicikl pored jezera ili kupuju knedle i odmah alarmira policiju. Nadzorne kamere pune podacima „socijalni kredit“ banke podataka Kine, gde režim skuplja debele dosijee građana u kojima se navode podaci o njihovoj kreditnoj sposobnosti, potrošačkim navikama i pouzdanosti uopšte.

KPK takođe koristi tehnologiju da upravlja sopstvenim redovima, pošto je razvila aplikacije za komunikaciju sa članovima partije. U međuvremenu blokira neke moćne aspekte tehnologije – primoravanjem svih tehnoloških kompanija da svoje servere drže u Kini.

Uticaj tehnologije na američku politiku još je vidljiviji, ali se analizira u kontekstu tržišta umesto u kontekstu države. Među najupadljivijim pričama jeste uloga koju su imale „lažne vesti“ u oblikovanju prošlogodišnjih predsedničkih izbora. Fejsbuk je priznao da postoji mogućnost da je 126 miliona Amerikanaca naišlo na lažne vesti tokom kampanje.

U novije vreme specijalni savetnik Robert Miler, koji vodi istragu u vezi s tim da li su članovi kampanje predsednika SAD Donalda Trampa bili u dosluhu s Rusima tokom izbora, podigao je protiv nekadašnjeg predsednika kampanje Pola Manaforta optužnicu u 12 tačaka, uključujući „zaveru protiv Sjedinjenih Država“. Savetnik za spoljnu politiku Trampove kampanje Džordž Papadopulos takođe je optužen da je lagao FBI u vezi sa sastancima u vreme kampanje s pojedincima koji su u bliskoj vezi s ruskom vladom, mada je već priznao krivicu i od letos sarađuje sa istražiteljima.

Ali van okvira takvih bombastičnih obrta događaja je šira zabrinutost u vezi s kapacitetima tehnoloških kompanija da kontrolišu informacije koje ljudi dobijaju. Pošto tajni algoritmi Velike tehnologije određuju kako doživljavamo svet, ljudima postaje sve teže da donose svesne odluke – što filozofi smatraju osnovnom dimenzijom slobodne volje.

Ali tehnološke kompanije koje vrede više nego BDP pojedinih zemalja nastoje da maksimiziraju profit, a ne socijalno blagostanje. Ipak, u vreme kada pažnja potiskuje novac kao najveću pogodnost, uticaj njihovih odluka je dalekosežan. Džejms Vilijams, inženjer Gugla, tvrdi da je digitalno doba pokrenulo žestoko takmičenje za našu pažnju, a nekolicina je profitirala više od Trampa, koji je za internet ono što je Ronald Regan bio za televiziju.

Razotkrivanjem nadziranja NSA, Edvard Snouden je jasno stavio do znanja da znatiželja države nije ograničena na Kinu. Naprotiv, to je centralna ideja nacionalne bezbednosti SAD. U Kini se stvari kreću u suprotnom pravcu. Doduše, kineska vlada vrši pritisak na najveće tehnološke kompanije da joj daju direktnu ulogu u korporativnom odlučivanju i direktan pristup njihovim podacima. Međutim, internet istovremeno menja prirodu kineske politike i kineske ekonomije, navodeći i jedno i drugo da bude predusretljivije za potrebe korisnika.

Tako na primer, jedan moj prijatelj koji je radio za internet pretraživač Baidu mi je objasnio kako kompanija pokušava da pojača iskustvo cenzure korisnika, testirajući načine na koje ljudi preferiraju da budu cenzurisani. Džak Ma iz tehnološkog giganta Alibaba smatra da Kina može da iskoristi Big data da osmisli savršeno odmerene državne intervencije koje joj omogućavaju da nadmaši ekonomije slobodnog tržišta. Tokom predstojećih nekoliko decenija, smatra Ma, „planska ekonomija će postajati sve veća i veća“.

U digitalnom dobu najveća opasnost nije to što će tehnologija sve više suprotstavljati slobodna i autokratska društva, već to što će najgori strahovi i Orvela i Haksija postati manifest u sistemu oba tipa, stvarajući drugačiju vrstu distopije. Pošto će im biti ispunjene mnoge najveće želje građani će imati iluziju slobode i moći. U realnosti njihove živote, informacije koje dobijaju i izbore koje prave će određivati algoritmi i platforme koje kontroliše korporativna ili vladina elita, koja nikome ne mora da polaže račune.

Autor je direktor Evropskog saveta za spoljne poslove.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org