„Ima li podeljena Evropa strategiju za drugi Trampov mandat“: Analiza Patrika Vintura za Gardijan

U nedelji u kojoj je Donald Tramp navodno obratio naciji kao samosvestan i promišljen hrišćanin, pre nego što se vratio na mnoštvo dijatriba, i gde je najavio izbor potpredsednika koji je otvoreno izjavio da mu nije stalo do budućnost Ukrajine na ovaj ili onaj način, događaji su se kretali brzinom kojom bi se čak i najzastupljeniji ambasadori i njihovo osoblje borili da održe korak, ukazuje u analizi Patrik Vintur, diplomatski urednik u Gardijanu.

I to pre nego što se uopšte uzme u obzir rastuća kriza među demokratama oko sposobnosti Džoa Bajdena za funkciju.

U meri u kojoj mogu da procene promenu političkog pejzaža, evropske diplomate zaključuju da će Tramp, osuđeni zločinac, sada sve češće služiti drugi mandat – što bi moglo da uvede novi period američkog izolacionizma.

To ostavlja Evropljane na cedilu u tri tabora: optimiste, posebno Britance i Nemce, koji kažu da bi predsedništvo Trampa 2.0 bilo otvoreno za dobro osmišljeno evropsko ubeđivanje; skeptici poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji veruju da je van vreme da Evropu koja je otporna na Trampa ojačava sopstvenu bezbednost; i treća grupa, koja je sada mnogo veća nego 2017. godine i koju predstavlja Mađar Viktor Orban, koji pozitivno uživa u Trampovom predsedništvu i okončanju rata u Ukrajini, delimično pod uslovima Vladimira Putina.

Rizik je da bi ove evropske podele dovele do nekoherentnosti, što bi Americi olakšalo sklapanje povoljnih bilateralnih sporazuma sa pojedinačnim nacionalnim državama.

SAD i Evropa su imale niz ekonomskih i bezbednosnih konfrontacija tokom prvog Trampovog predsedavanja, ali rat u Ukrajini – koji je počeo 2022. pošto je on napustio funkciju – ubrizgao je smrtonosni sastojak koji je sposoban da izazove duboku pukotinu u transatlantskim odnosima.

Upadljivo je da širok tabor koji veruje da bi Tramp mogao ubediti u Ukrajinu odbija da vidi potpredsedničku nominaciju Džej Di Vensa – glasnog kritičara američke pomoći Kijevu kojeg je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov pohvalio kao „čovek mira”.

Govoreći na rubu republikanske nacionalne konvencije, britanska ambasadorka u Vašingtonu Karen Pirs je rekla: „Ono o čemu govorimo nije samo bezbednost u Ukrajini, već i za NATO partnere. Ako se vidi da Putin pobedi u Ukrajini, to ohrabruje Kinu, koja direktno utiče na SAD“.

To takođe, rekla je za Politico, vraća evropsku bezbednost 30 godina unazad, tačno do pada Berlinskog zida, i mislim da to niko ne želi, i ne mislim da bi sledeća administracija želela da dominira čitavo njeno vreme na vlasti tim gubitkom evroatlantske bezbednosti.

Urban Ahlin, švedski ambasador u Vašingtonu, bio je podjednako jasan o tome šta je u pitanju.

„Shvatamo da je Rusija egzistencijalna pretnja. Ako ih ne zaustavimo u Ukrajini, oni će nastaviti i predstavljaće pretnju za SAD. Ako je reč o troškovima, trošak će biti mnogo veći ako sada ne zaustavimo Ruse“.

Dodaje da ako SAD žele da uštede novac, pravi način da to urade je da pomognu Ukrajincima da pobede u ovom ratu. Ako Rusija pobedi, to će ohrabriti druge zemlje… Severnu Koreju, Iran i Kinu. To se neće zaustaviti u Ukrajini“.

Unoseći optimističku notu na događaju u Četam Hausu, Radoslav Sikorski, poljski ministar spoljnih poslova, rekao je da je iz svojih razgovora sa republikancima zaključio da postoje „dve škole mišljenja unutar stranke i jedna je da nije Ukrajina ta koja treba da se dovede za pregovarački sto već Rusija”.

Rekao je da Putin pogrešno procenjuje američku politiku na način na koji je pogrešno procenio EU i Ukrajinu ako je očekivao da će Tramp pokleknuti.

U onome što je opisao kao „ne sasvim nezamisliv scenario“ Trampovog odbijanja da pruži bilo kakvu dalju finansijsku pomoć Ukrajini, Sikorksi je rekao: „Mislim da će nam i dalje prodavati oružje za gotovinu i onda ćemo imati izbor: da li da povećamo naše posvećenost ili da odustanemo od Ukrajine?”

On je istakao da u ekstremnim slučajevima postoji 300 milijardi dolara (230 milijardi funti) zamrznute imovine ruske centralne banke koja se nalazi u Belgiji koju bi Evropa mogla da iskoristi za kupovinu oružja za Ukrajinu – potez koji bi se, međutim, suočio sa žestokim otporom na kontinentu, ne samo od strane Kristin Lagard, predsednica Evropske centralne banke.

Uprkos takvim glasovima optimizma, realnost je da od sada do januara nema scenarija, niti promene u odbrambenim resursima, koji Evropu neće ostaviti zavisnom od SAD u pogledu njene bezbednosti.

Mič Mekonel, lider manjine u Senatu, možda je bio izviždan na republikanskoj konvenciji, ali je ovog meseca rekao da vidi „poboljšanu“ političku situaciju za republikance kada je u pitanju Ukrajina, napominjući da nijedan pripadnik partije koji je izrazio podršku Kijevu nije izgubio primarne izbore u ovom ciklusu.

Posmatrači primećuju da je dodatni razlog za optimizam to što su dvojica Mekonelovih potencijalnih naslednika na mestu republikanskog lidera u Senatu – Džon Tun i Džon Kornin – i dalje podržavaju pomoć Ukrajini.

Mekonel je čak obećao da će iskorenjivanje „izolacionističkog“ niza republikanaca u Trampovoj eri postaviti kao glavni prioritet u poslednje dve godine u Senatu.

Vensova nominacija je posebno uznemirila Nemačku. On ne samo da je ocrnio zavisnost Nemačke od američkog odbrambenog štita, već je napao i ekonomsku politiku zemlje.

„Nemačka deindustrijalizujete sopstvenu zemlju i istovremeno govorite da Putin mora biti poražen po svaku cenu“, rekao je on na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru.

„Ako Putin mora biti poražen po svaku cenu, onda, dragi nemački prijatelji, prestanite sa deindustrijalizacijom sopstvene zemlje u ime smešne zelene energetske politike“.

Ako Trampova administracija ipak uvede trgovinske tarife kao što je pretila, ponovo imenovana predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, već ima spremnu kontrastrategiju, zasnovanu na važnosti jedinstvenog tržišta za SAD.

Ukupna ulaganja SAD u EU su četiri puta veća nego u azijsko-pacifičkom regionu.

Direktne strane investicije EU u SAD su oko 10 puta veće od ulaganja EU u Indiju i Kinu zajedno. Trgovinski rat bi bio poguban za obe strane.

Škola mišljenja koju vodi Makron tvrdi da ako se populizam u Trampovom stilu ne širi Evropom, on mora biti osporavan, a ne mu laskati. To zahteva neviđeni nivo koordinacije odbrane širom kontinenta.

Bendžamin Hadad, francuski poslanik blizak Makronu, napisao je na X: „Nominacija Džej Di Vensa za potpredsednika je još jedan primer – trampizam je definitivno trijumfovao među republikancima, a zajedno sa njim nacionalizam, odbacivanje saveza (počev od NATO-a) i podrška Ukrajini, protekcionizam. Konzervativizam Regana i Buša je mrtav i sahranjen.”

Tvrdeći da je i Bajden bio kriv za sprovođenje niza izolacionističkih politika na štetu Evrope, Hadad je upozorio:

„Biće još gore posle njega. Trampovo vođstvo u anketama, osnovni trendovi među post-Bajdenovim demokratama i nasilna polarizacija američke političke debate moraju probuditi Evropljane. Sami smo u konkurentnijem i fragmentisanijem svetu.”

Poteškoća za školu Makrona je što domaća politička kriza samog francuskog predsednika smanjuje njegov uticaj na to kako će Evropa odgovoriti Trampu.

To je navelo mnoge istraživačke grupe da predvide da odgovor Evrope neće biti tako jedinstven kao prvi put, iako je potencijalno više ugroženo.

Natali Toči, direktorka italijanskog Instituta za međunarodne odnose, rekla je ove nedelje: „Nije nužno jasno da će politički efekat druge Trampove administracije imati isti objedinjujući uticaj na Evropu kao pre osam godina. To je daleko politički krhkija Evropa“.

Razgovore Putin-Tramp vodimo već skoro godinu dana, navela je. Kako ćemo da se uskladimo? Kako ćemo izbeći prilično nepristojnu predstavu u kojoj različiti Evropljani hrle u Vašington da ljube ruke Trampu?

„Imamo li strategiju? To je vrsta stvari koja ne zahteva mnogo priprema. Koliko ja znam, toga nema“.