Imitatori pred nepreglednim svetom

Liberalni mislioci i mediji epicentre „antiliberalizma“ uglavnom lociraju u Mađarskoj (Fidesz), Poljskoj (PiS), istočnoj Nemačkoj (AfD), međutim neke od njenih manifestacionih oblika je moguće primetiti i u Srbiji.

Mnogi, od ovdašnje javnosti prozapadno percepirani političari, sve češće izražavaju rezignaciju ulogom tog istog Zapada u Srbiji, a čak i antiimigracioni narativ, već duboko ukorenjen u pomenutim zemljama, i ovde dobija svoje konture.

Uzroke ovakvih tendencija u svojoj knjizi pod nazivom „Svetlost se ugasila“ (The Light that failed, 2019) rasvetljavaju američki pravnik Stiven Holms i bugarski filozof Ivan Krastev.

Krastev i Holms u srž svoje analize postavljaju „paradigmu imitacije“.

Pod ovim terminom se podrazumeva nekritičko imitiranje društvenog obrasca Zapada od postkomunističkih zemalja, koja je usledila u decenijama neposredno nakon liberalnih revolucija sa kraja 80-ih.

Trend je mogao imati i više imena; modernizacija, evropeizacija ili harmonizacija, ali je u korenu procesa bila težnja istočnih Evropljana da konačno „žive normalno“.

U datom trenutku „normalnost“ je predstavljalo samo ono što je bio Zapad: političke institucije, recepti za ekonomski razvoj, stil života, evropske vrednosti.

Bilo je neminovno da će se imitatori u stremljenju normalnom životu suočiti sa preprekama, ali i sa osećajem inferiornosti, zavisnosti i preterane samokritičnosti.

Slabljenje sopstvenog identiteta i doživljaj sebe kao tek kao blede kopije superiornog originala ide ruku pod ruku sa osećanjem ogorčenosti i revolta.

Implicitno, uz ovo ide i prihvatanje prava „normalnog ili superiornog“ da procenjuje i kontroliše sprovedene reforme kod kuće.

To što su se tzv. kontrolori često ukazivali u vidu slabo zainteresovanih, čak i prepotentnih tehnokrata, nije povoljno uticalo na dobro raspoloženje imitatora.

Međutim, dok se menjao Istok, menjala se i „normalnost“ Zapada.

Građani centralnoistočne Evrope su sa nevericom posmatrali ratove na Bliskom istoku, finansijsku krizu, izbor Trampa, ozvaničavanje homoseksualnih brakova.

Bilo je teško prihvatiti da se nekada antikomunistički i divljenja vredan Zapad, toliko udaljava od sebe samog, ali pre svega, nesposobnost NATO i EU u upravljanju izbegličkom krizom, jačao je zazor Istoka.

Dobrodošlica Angele Merkel migrantima sa Bliskog istoka i Afrike je interpretirana kao naivni humanizam, čija je kolateralna žrtva sam Istok. Sve ovo će već nakon finansijske krize na površinu katapultirati političke lidere sa novim agendama.

Autori su saglasni: Ako je liberalni konsenzus pre kraja Hladnog rata stajao za ideje kao što su ljudska prava, medijske slobode, sloboda kretanja, sloboda izbora itd. danas tzv. „antiliberalni konsenzus“ podrazumeva stanovište da su prava bele hrišćanske većine u velikoj opasnosti.

Međutim, teško da bi se ovaj preokret mogao isključivo objasniti potencijalnom pretnjom nametanja multikulturalizma.

Već neposredno posle 1989. godine u istočnim zemljama dolazi do dramatične emigracije mladih i obrazovanih ljudi.

Mladi i preduzimljivi nisu imali strpljenja da čekaju bolju budućnosti kod kuće, kada su jednostavno mogli da odu tamo gde se ta budućnost već odigravala.

Tako je npr. Bugarska za 10 godina izgubila jednu petinu populacije, od čega veliki procenat mladih. Ovi trendovi su žestoko transformisali strukturu tržišta rada i demografiju prostora.

Kao što anegdotski navodi Krastev, sada širom regiona u ovim zemljama vidimo dečija igrališta izgrađena EU fondovima na kojima nema dece da se igraju.

Sasvim je razumljivo da egzistencijalni strahovi od iščezavanja najproduktivnijeg sloja društva imaju specifičnu težinu i na poseban način pomeraju političke preferencije, po pravilu ka konzervativnim opcijama.

U mnogim delovima ovih zemalja vlada atmosfera u kome „preostali“ važe za gubitnike i glasaju iz revolta za one koji nude mrvu ponosa.

Sa druge strane, ključni pobornici liberalizma su upravo oni koji su otišli ili planiraju da odu na Zapad.

Imitacija kao ideja vodilja knjige u nešto drugačijem ključu se javlja i u poglavljima knjige o Rusiji, SAD i Kini.

Rusija početnu deceniju nakon pobede liberalizma provodi u održavanju krhke demokratske fasade. Već od konsolidacije 2000. spoljna politika Rusije podseća na SAD (rat u Gruziji, Krim, intervencija u Siriji).

Čak i opravdavanja ruskih zvaničnika u pogledu Krima, autore neodoljivo podseća na argumentaciju zapadnih zemalja nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

I navodno rusko uplitanje u izbore u Americi se tumači kao težnja Rusije da pokaže Americi i celom svetu da je u stanju da izvede upravo ono što je prethodnih decenija bila američka praksa – poraziti rivala njegovim oružjem i još sve sa ironičnim osmehom na licu.

U inverznom smislu paradigma imitacije se dalje primenjuje i na same SAD. S tom razlikom što su u datom slučaju imitatori postali neposredna opasnost za original, jer žele da ga sruše ili detronizuju.

Kao primer za ovu tezu autori navode aktuelni trgovinski sukob između SAD i Kine ili pak odnos Amerike i Nemačke.

Kako je moguće da zemlja kao Nemačka, koju je nekada upravo SAD podigla iz pepela, danas uz pomoć svoje superiorne industrije postaje ljuti rival Amerike u svetskoj ekonomiji?

Zbog toga famozna parola „America First“ predsednika Trampa, po tumačenju autora, zapravo ne znači poziv da se obnovi stara moć u svetskim razmerama. Ona pre znači: „izigrani smo i prevareni i od sada ćemo se brinuti o svom dvorištu“.

Holms i Krastev su sjajni pripovedači, tekst čini obilje iznenađujućih uvida i anegdotskih primera koji navode čitaoce da na gotovo svakoj stranici zastanu i podvuku deo teksta.

Međutim, sam pokušaj da se pod formulu imitacije sublimira svetska politička realnost neizbežno će obelodaniti mnogo nedostataka i generalizacija.

Inflatorna upotreba pojmova Istoka i Zapada u smislu monolitnih pojmova je samo jedan primer za to. Ipak, Krastev i Holms, iznenađujuće za intelektualnu levo-liberalnu domovinu iz koje dolaze, zaključuju da ponašanje antiliberalnih lidera, pored svih iracionalnosti, ima svoju lako razumljivu logiku.

Autori se u završnim poglavljima svojski trude da svoju analizu ne liše optimizma, pa će kroz tekst provući tezu da novi svet neće nužno biti loš, već pre svega nepregledniji i kompleksniji nego do sada.

Takav novi svet će biti karakterisan neprestanom borbom za uticaj i resurse, ali više neće biti poprište hladnoratovske i posthladnoratovske ideološke borbe.

Zato je umesto uzdizanja moralističkog kažiprsta potrebno razumeti i izaći na kraj sa svetom koji sada funkcioniše po drugačijim principima. Stoga će autori konstatovati: Liberalna ideja nije nestala ali liberalna hegemonija koja pretpostavlja da sve zemlje treba da budu ustrojene u korset liberalne demokratije zapadnog tipa, svakako jeste.

Nesumnjivo je da će mnogi čitaoci nakon objavljivanja knjige na srpskom pronaći mnoge paralele sa političkim diskusijama u Srbiji.

* Autor je koordinator u kancelariji Fridrih Ebert fondacije u Beogradu