Indonežanska ceremonija čišćenja leševa

Ritual, čiji naziv u prevodu znači “Ceremonija čišćenja leševa”, u kontinuitetu se odvija više od jednog veka.

Veruje se da je lovac Pong Rumasek tokom putovanja planinom naišao na leš ispod drveta. On ga je obukao i priredio mu sahranu. Rumaseka je kasnije pratila sreća zbog dobrog dela koje je učinio za preminulog stranca. Tada su pripadnici Torajan plemena prihvatili Ma’nene.

Pripadnici plemena smatraju ovaj ritual slavljenjem života i načinom održavanja povezanosti sa svojim mrtvima. Torajanci veruju da će im njihovi mrtvi biti zahvalni i blagosloviti ih zbog ovog ljubaznog gesta.

Jedan od najvažnijih događaja u životu Torajan naroda je sahrana. Mnogi celog života štede novac kako bi mogli da priušte ugledan porgeb za sebe ili članove porodice.

U nekim slučajevima, sahrana preminulih održava se nedeljama ili godinama nakon njihove smrti, tako da porodica ima vremena da uštedi novac kako bi priredila ekstravagantnu sahranu.

Sahrana nije poslednji put da ovi ljudi vide svoje voljene. Oni su položeni u zemlju okruženi slojevima tkanine, kako bi se sprečio ili usporio proces raspadanja tela.

Još jedan bitan element Ma’nene festivala, koji doprinosi očuvanju stanja tela pokojnika, je i popravljanje ili zamena sanduka.

U sistem verovanja ovog naroda je ugrađeno da smrt nije poslednji korak, već samo jedan od koraka tokom spiritualnog života. Smrt predstavlja ključnu tačku tranzicije i neke sahrane traju i po nedelju dana.

Torajan narod veruje da duh preminulog uvek treba da se vrati u rodno selo, što odvraća mnoge od napuštanja domova, u strahu da će da umru tokom putovanja i njihovo telo neće moći da bude vraćeno.

U retkim slučajevima kada stanovnik umre izvan sela, članovi porodice odlaze do mesta u kojem je preminuo i vraćaju telo kući.