Internet – slamka spasa za izbeglice

Uprkos svemu onome što su pretrpeli, jedan od njih mi je rekao nakon dolaska na grčko ostrvo Lezbos da su na opasnom putu samo jednom paničili – kada im je nestao signal na mobilnom telefonu.

Taj signal, ma koliko bio slab, bio im je jedina veza sa spoljnim svetom. Kada je nestao, kada nije bilo načina da stupe u kontakt sa porodicom, prijateljima ili s bilo kim ko može da im pomogne, obuzimao ih je osećaj izolacije i strah kao nikada do tada. To više nikada niko ne treba da pretrpi.

Za većinu ljudi u industrijalizovanom svetu – i za sve na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – konekcija je životna realnost. Imamo mobilne telefone, tablete i kompjutere, sve povezane sa superbrzim mrežama za primanje i slanje podataka. Dodajte tome sve veći broj platformi društvenih medija i uvek smo u kontaktu jedni s drugima.

Za izbeglice je život drugačiji. Globalno gledano, pedeset odsto je manja verovatnoća da izbeglice imaju telefon sa internetom nego opšta populacija, a 29 odsto domaćinstava izbeglica nemaju telefon uopšte. Iako 90 odsto izbeglica u urbanoj sredini žive na mestima koje su pokrivene sa 2G ili 3G mrežom, oko petina onih u ruralnim područjima nemaju nikakvu konekciju.

Za izbeglice internet nije luksuz, već slamka spasa, koja postaje još važnija u vreme kada se sentiment u mnogim zemljama okreće protiv njih (iako mnoštvo građanskih pokreta i zajednica žele da pomognu). U nekim slučajevima tehnologija može da učini ono što neprijateljski nastrojeni političari i nevoljne vlasti neće – može da pruži izbeglicama šansu da ponovo izgrade svoje živote.

Konekcija u osnovi znači mogućnost da se ostane u kontaktu s članovima porodice koji su ostali u matičnoj zemlji, od kojih su neki i dalje u opasnosti. Internet-konekcija obezbeđuje i pristup važnim informacijama o novim pretnjama, kao što su pojave bolesti i širenje konflikta ili dostupnost potrepština kao što su hrana i voda, odeća, sklonište i zdravstvena nega.

Na duže staze konekcija može da podupre onlajn obrazovanje i obuke koje osposobljavaju izbeglice za rad. To može da im pomogne da pronađu posao i poveže ih sa pravnim i drugim službama. Može i da im obezbedi da lakše komuniciraju sa organizacijama poput UNHCR-a, te da nam kažu šta im je najpotrebnije, šta radimo dobro, a šta treba da menjamo.

U svetu neograničene količine podataka malo toga nas sprečava da izbeglicama obezbedimo ovu konekciju koja spasava život. Ako budemo pametni kada je reč o osmišljavanju digitalnih sistema za pružanje pomoći, imaćemo priliku da proširimo naše partnerstvo na stotine, ako ne i na hiljade organizacija širom sveta koje su voljne da pomognu izbeglicama.

Za realizaciju neophodno je savladati dva ključna izazova. Prvo, moramo da utvrdimo kako da danas poboljšamo konekciju za izbeglice. Drugo, moramo da se postavimo tako da sutra efikasnije koristimo tehnologiju.

Savladavanje ovih izazova će zahtevati najpre to da vlade poboljšaju pristup, između ostalog, tako što će investirati u digitalnu infrastrukturu. To će takođe iziskivati doprinose iz privatnog sektora, naročito telekomunikacijskih provajdera. Za uspeh na ovim frontovima biće neophodno da se iskoriste mikrotalasni linkovi, satelitski tanjiri, neiskorišćeni televizijski signali, dronovi i baloni da bi se poboljšao pristup WiFi internetu i kapaciteti na lokacijama na kojima ima mnogo izbeglica. Pošto se ogromna većina današnjih izbeglica nalazi u razvijenim zemljama, poboljšana konekcija bi zajednicama-domaćinima donela dalekosežne koristi.

Moje kolege su 2014. upoznale jednog mladog Sirijca po imenu Hani, koji je pobegao iz grada Homs sa svojom porodicom i pronašao sklonište u kampu u dolini Beka u Libanu. Hani, pesnik, reper i fotograf, bio je takva sila prirode da je mojim kolegama trebalo vremena da shvate da on ima ozbiljno oboljenje očiju i da može da vidi na samo dvadesetak centimetara ispred sebe. Mobilni telefon mu je bio od suštinske važnosti. Omogućio mu je da nauči engleski, uslika prve fotografije i zatraži pomoć kada mu je bila potrebna. Taj isti telefon je jednog dana zazvonio sa vestima da će grad Ridžajna u Kanadi biti njegov novi dom. Kako je rekao, „moj telefon je moj mali svet“.

Za izbeglice poput Hanija imati internet konekciju nije samo stvar opstanka; ona obezbeđuje put ka uzdanju u samog sebe i nezavisnosti, jačanju sopstvenog blagostanja i omogućavanju da daju doprinos zajednicama koje su im domaćini. Svetski ekonomski forum je 2016. lansirao program pod nazivom Internet za sve. Moramo da obezbedimo garancije da to „sve“ uključuje izbeglice.

Autor je visoki komesar UN za izbeglice

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org