INTERVJU Harold Džejms: Sve dok se na putinizam gleda kao na održivu alternativu liberalizmu i demokratiji, on će destabilizovati ceo svet

Dodaje da sve dok se na putinizam gleda kao na održivu alternativu liberalizmu i demokratiji, on će destabilizovati ceo svet.

*Tvrdite da bi stvaranje „opšteg okvira za obnovu društava razorenih sukobom“, nalik pristupu nakon Drugog svetskog rata, moglo pomoći da se uspostavi stabilan mir u Ukrajini, ne samo tako što će pokazati Rusima da „postoje mnogo bolje alternative putinizmu“. Implikacija je da je osvajanje srca i umova običnih Rusa jednako važno kao i primena spoljnog ekonomskog pritiska, kao što je energetski bojkot. U izgradnji postkonfliktnog okvira sposobnog da uzdrma Ruse, odakle Zapad treba da počne?

– Razmišljajući o postkonfliktnoj stabilizaciji, moramo razmotriti region kao celinu. Ukrajina ima male šanse da postigne ekonomski (i demokratski) razvoj sa ljutim i osvetoljubivim susedom koji širi dezinformacije i neguje nezadovoljstvo i nasilje.

U stvari, sve dok se na putinizam gleda kao na održivu alternativu liberalizmu i demokratiji, on će destabilizovati ceo svet.

Postoji nada da će Rusi uvideti da je taktika Vladimira Putina – od upotrebe sukoba za stabilizaciju unutrašnje politike do isticanja proizvodnje i izvoza ugljovodonika kao ključa ekonomskog razvoja – krajnje pogrešna. Shvatiće da njegove vojne avanture, od Gruzije preko Sirije do Ukrajine, nisu samo nehumane; skupo koštaju Rusiju.

I zaključiće da stari autoritarni model treba zameniti uravnoteženim pristupom ekonomiji i društvu.

Ova perspektiva širom regiona mora da podstakne diskusije o tome kako obnoviti uništenu ukrajinsku infrastrukturu i stambeni fond i, potencijalno, kako izvući finansijske kazne od glavnih počinilaca nasilja i agresije.

Na primer, dok je kažnjavanje ratnih zločinaca važan signal za budućnost, to takođe ne stavlja veliki finansijski teret na celokupno rusko stanovništvo: to je bila greška učinjena sa poraženom Nemačkom 1919. Ako Rusi žele da odbiju putinizam, moraju da vide Putina kao problem, a ne kao štit koji ih brani od agresivnog Zapada koji se meša.

*“Trenutni izazovi i prošli neuspesi ekonomskog planiranja“, napisali ste u januaru, „sugerišu da nam treba više tržišnih cena, više globalizacije i više rasta, a ne manje“- Posebno su nam potrebne „poštene cene koje pouzdano prenose informacije o troškovima“. Zašto tržišta nisu uspela da proizvedu „poštene“ cene i kakvu bi ulogu politika trebalo da ima u promeni toga?

– Cene su ključni signali koji oblikuju ponašanje. Ako su preniske dolazi do prekomerne potrošnje. Ako su previsoke, onemogućavaju ekonomski razvoj.

Potencijalno pogrešna signalizacija – na primer, internet i društveni mediji za koje pretpostavljamo da su besplatni, ili jeftina odeća koja ne odražava eksternalije (posebno ekološke troškove proizvodnje) – može dovesti do ogromnih troškova i društvenih gubitaka.

Politika može pomoći uklanjanjem neodgovarajućih subvencija, usklađivanjem poreskih stopa (na primer, izjednačavanjem nameta na avio gorivo i druga goriva) ili razbijanjem „snopova“ roba ili usluga čije cene obmanjuju potrošače.

Dobro poznat slučaj na kome vredi učiti je Direktiva Evropske unije o tržištima finansijskih instrumenata iz 2014, opšte poznata kao MiFID 2, koja zahteva od investicionih firmi da otkriju klijentima da li se njihovi saveti o investiranju pružaju na nezavisnoj osnovi.

MiFID 2 takođe zahteva da firme koje nude paket proizvoda ili usluga obelodane troškove i naknade svake komponente. Uticaj ovog regulatornog napretka još nije pogodio obične ljude.

Teži, ali na kraju neophodan, zadatak bi mogao biti da se obezbedi da potrošači budu nagrađeni u gotovini za reklame koje pogledaju i više za one na koje kliknu, kao i da imaju (kao što je slučaj sa nekim sajtovima) mogućnost plaćanja za reklame -besplatan pristup platformama.

Cene bi u ovom slučaju potrošačima predstavljale bilans koristi – ali i samih troškova – njihovih postupaka. Oni bi na ovaj način mogli zaista da vide komercijalnu logiku korišćenja interneta.

*Tvrdili ste 2021. da neka povećanja cena rade svoj posao – šalju tržištima signal da proizvedu određeni odgovor – i da nisu opravdala „pritiskanje kočnica za oporavak“. Godinu dana kasnije, međutim, žalili ste se da je administracija američkog predsednika Džoa Bajdena izvršila pritisak na američke Federalne rezerve da zadrži labavu monetarnu politiku i upozorili da su centralne banke „posejale seme šireg političkog i društvenog raspadanja“. Gde su kreatori politike pogrešili u odgovoru na porast cena i da li je današnja inflacija delom i dalje „dobra“?

-Da, jeste. Verujem da sam bio potpuno dosledan u tvrdnji da su više cene koje su usledile nakon pandemije i, kasnije, invazije na Ukrajinu, bile potrebne da bi se podstakla manja potrošnja oskudnih dobara (kao što je gorivo). Taj odgovor je takođe od suštinskog značaja da bi se pomoglo u pokretanju dugoročne tranzicije od energije ugljen dioksida.

Očigledno je da je postojao slučaj za određenu nadoknadu za privremeno izgubljene prihode, a države imaju dobro priznatu odgovornost da obezbede sigurnost. Potrošače sa nižim primanjima zaista treba podržati kako bi mogli da putuju i plaćaju grejanje.

Princip univerzalne podrške je, međutim, bio preteran, a široki stimulans koji je bio ponuđen pogoršao je nestašice, jer su ljudi žurili da kupuju potrošnu robu – posebno elektroniku, od laptopa (za rad od kuće) do složene medicinske opreme – kojih je nedostajalo .

Dugoročno gledano, nisam posebno zabrinut zbog kratkog porasta inflacije. Već vidimo da brojke glavne inflacije padaju u mnogim naprednim ekonomijama. Pomene relativnih cena su upravo ono što proizvodi podsticaje koji menjaju strukturu proizvodnje i podstiču sveže inovacije.

Kao što je istorijsko iskustvo pokazalo, možda bismo čak mogli da očekujemo porast produktivnosti koji će pratiti šok ponude.

*“Iskustvo istorije“, pišete u svojoj novoj knjizi, Sedam krahova: ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju, „jeste da neke vrste globalizacionih kriza dovode do više, a ne manje globalizacije: one proizvode novu energiju za komunikacija i inovacije”. Koje istorijske epizode ​​najbolje prikazuju ovu dinamiku? Koji uslovi čine da kriza ojača (ili oslabi) međusobnu povezanost?

-Krize koje su jasno i nedvosmisleno dovele do veće globalizacije bile su one koje su se desile 1840.-tih i 1970.-tih. U oba slučaja, negativni šokovi u snabdevanju – nestašica hrane 1840.-tih kao rezultat neuspešne žetve i nestašica energije 1970.-tih izazvana geopolitičkim promenama i dva šoka cena nafte – doveli su u pitanje ekonomsku, socijalnu i političku stabilnost. Nestašice 1840.-tih dovele su do svrgavanja vlada širom Evrope.

Sedamdesetih godina prošlog veka, industrijalizovane demokratije su bile zahvaćene strahom od skorog kolapsa vlade – što se tada nazivalo nemogućnošću upravljanja.

U oba slučaja (kao i sada), napori da se prilagode nestašicama doveli su do porasta inflacije – kratkotrajne u devetnaestom veku, ali tvrdoglavo dugotrajne u dvadesetom. Ovo poslednje je na kraju zahtevalo bolne procese dezinflacije u najteže pogođenim zemljama, kao što su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Vlade su u početku pokušavale da pronađu nacionalna rešenja za obe krize, ali su ih birači na kraju naterali da promene kurs i otvore se. Otvaranje je uključivalo korišćenje novih tehnologija: parne mašine sredinom devetnaestog veka i kontejnerskog broda 1970.-ih.

Povećana trgovina ponudila je put iz oskudice: to je značilo pružanje više robe po nižim cenama za veći broj građana. Dakle, oskudica i troškovi su pokretali inovacije. Nadam se da će to učiniti i danas, posebno u slučaju medicine i obrazovanja, koji su veoma skupi i kojima bi se moglo mnogo više trgovati preko granica.

*“U retrospektivi“, pišete u Sedam krahova, „kolaps 2007.-08 izgleda kao dužnička kriza“, pošto su potrošači kupovali imovinu pod pretpostavkom da će se njena vrednost neograničeno povećavati, čineći dug pristupačnijim. Umesto da spasavaju banke, moglo bi se reći da su vlade mogle da rade na smanjenju „neodrživo visokog duga“ za američka domaćinstva (ili visoko zadužene zemlje poput Grčke). Strahovi od zaraze tržišta obeshrabrili su ovaj pristup u to vreme. Ali sa svetskom ekonomijom opterećenom dugom, da li vredi ponovo razmotriti? Osim otpisa dugova  postoje li drugi multilateralni odgovori koji bi mogli da ublaže rizik od još jedne globalne finansijske krize?

-Moramo izvršiti delikatan čin balansiranja. Nediskriminatorno nagomilavanje državnog duga rizikuje da poveća naš dug i izazove reakcije tržišta koje će dovesti do veće volatilnosti i, potencijalno, iznenadnog poniranja u neodrživost duga.

Obećanje – ili čak perspektiva – da će dug biti otpisan u budućnosti stvorilo bi podsticaj ne samo za vlade da nastave da se zadužuju, već i za odlazak investitora.

Postojanje velikog duga u vlasništvu Kine čini restrukturiranje duga mnogim zemljama još težim, iako nedavni sporazum Gane sa Kinom i Međunarodnim monetarnim fondom pokazuje put napred. Reforma strukture upravljanja međunarodnim finansijskim institucijama biće složena, ali bi trebalo da olakša zadatak upravljanja dugom.

Međutim, na kraju, rast je najsigurniji – i najmanje destruktivan – način postizanja održivosti duga. Veći rast zavisi od toga da zemlje koriste pažljivo ciljanu potrošnju kako bi iskoristile tehnološke mogućnosti i prevazišle prepreke kao što su trgovinske barijere.

*Nedavnom ste primetili da je kriza iz 2008. dovela do većeg interesovanja za ekonomsku istoriju. Istovremeno, jedna od „sedam lekcija iz sedam kriza“ koje ističete u svojoj knjizi jeste da „lekcije izvučene iz prethodne krize često stoje na putu generisanja efikasnih rešenja za novi problem“. Kao ekonomski istoričar, kako se snalazite u ovoj napetosti, osiguravajući da naše razumevanje prošlosti pomaže, a ne ometa, naše napore da pronađemo rešenja za današnje probleme?

HJ: Upadljiva karakteristika 2008. godine bila je to što se po prvi put za dugo vremena činilo mogućim ponavljanje Velike depresije. Velika depresija je, pre svega, bila šok potražnje, izazvan uglavnom zaraznim finansijskim krizama. Imajući to u vidu, stav da vlade imaju odgovornost da stabilizuju agregatnu tražnju kroz fiskalnu potrošnju ima smisla. Kao i stav, koji je 1960-ih izneo Milton Fridman, da je potrebno stabilizovati ponudu novca.

-I kejnzijanske i fridmanovske preporuke bile su veoma korisne u suočavanju sa finansijskom krizom iz 2008.  U krugovima fiskalne politike, Kejns je ponovo rođen: to je bio „povratak gospodara“, kako je to rekao Kejnsov veliki biograf Robert Skidelski.

Što se tiče monetarne politike, tadašnji predsednik Federalnih rezervi SAD Ben Bernanke obećao je da će primeniti lekcije iz Fridmanove studije o Velikoj depresiji.

To je bio slučaj da naučimo pravu lekciju iz prethodnog sudara, ali ponekad naučimo i pogrešne lekcije. Oba mehanizma – stabilizacija fiskalne tražnje i sprečavanje kolapsa novčane mase – izgledala su previše laka, previše očigledno dostupna kao rešenja.

I oni su u velikoj meri zametnuti kao odgovori na negativni šok ponude izazvan pandemijom COVID-19. Monetarni podsticaj je, posebno, podstakao bum cena imovine, što je pogoršalo nejednakost.

Sada imamo prilično drugačiji skup problema, a rešenja za poslednju krizu su upravo pogrešan način za njihovo rešavanje.

U svojoj knjizi predlažem da nam je potrebno više mikroekonomske analize – više upotrebe velikih podataka u stilu ekonomiste sa Harvarda Raja Četija – ako želimo da se pozabavimo društvenim problemima, posebno nejednakošću, koji pokreću i domaće političke tenzije i sve očiglednije geopolitički lomovi.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova poslednja knjiga nosi naziv: “The War of Words: A Glossari of Globalization”

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji 

Copyright: Project Syndicate, 2023.