INTERVJU Ivan Vujačić: Situacija na severu Kosova katastrofalna za srpski narod koji tamo živi, napad Hamasa razotkrio slabosti izraelske poltike

Kako dodaje naš sagovonik, budući da je Makartiju bilo teško da skupi većinu za izbor na mesto predsedavajućeg, zbog otpora radikalnog desnog krila sopstvene republikanske stranke, on je u pregovorima sa tom frakcijom pristajao na razne ustupke.

„Jedan od tih ustupaka je pristajanje da se smena predsedavajućeg mora uvrstiti u dnevni red na predlog jednog kongresmena. Do te promene glasanje za smenu predsedavajućeg je zahtevalo podršku stranke kroz inicijativu konferencije jedne od stranaka“, ukazuje Vujačić.

Drugim rečima, pojašnjava bivši diplomata, bilo je potrebno obezbediti većinu članova neke od stranaka da bi takav predlog bio uvršten u dnevni red.

„Posle opisanog ustupka u vezi sa procedurom smene predsedavajućeg, Makarti je izabran u petnaestom glasanju što je, takođe, bez presedana. Može se reći da je sam Kevin Makarti je doprineo tome da bude taoc desnog krila republikanske stranke“, navodi Vujačić.

Povod za predlaganje njegove smene, objašnjava naš sagovornik, od strane radikalne frakcije republikanske stranke je kompromis koji je Makarti napravio sa administracijom predsednika Džozefa Bajdena u vezi sa privremenim odobrenjem podizanja ukupnog limita zaduživanja federalne vlade i to oročio na 45 dana.

„Da ovo nije učinjeno, federalna vlada bi mogla da finansira samo najosnovnije funkcije, dok bi ostale funkcije bile zamrznute“, objašnjava Danasov sagovornik.

Kako dodaje, Makarti se plašio, kao i republikanska većina, da će njihova stranka u očima javnosti biti viđena kao ekstremno destruktivna i zbog toga izgubiti jedan deo glasove na sledećim izborima.

„Taj kompromis, kako kaže naš sagovornik, bio je crvena marama za radiklane republikance koji su inicirali glasanje za negovu smenu. Demokrate koji su u manjini u prestvaničkom domu su očekivano glasali za smenu (njih 208), ali je za taj predlog glasalo i osam republikanaca, dok je protiv bilo 210 kongresmana. Sedam kongresmana ( četvoro demokrata i troje republikanca) nije glasalo. Pad Makartija koji je, još jednom naglašavam, bez istorijskog presedana izložio je republikansku stranku kritikama i podsmesima šire javnosti. Za stranku koja tvrdi da je sposobna da odgovorno vlada državom, sama činjanica da je nejedinstvena u okviru svojih redova sa posledičnim ugrožavanjem funkcionisanja vitalnog dela zakonodavne vlasti SAD, jeste poražavajuće. Jedino brz izbor novog predsedavajućeg i stavljana radikalne desnice pod kontrolu vodio bi prebrođavanju nastale krize. No, izgleda da ovo nije na vidiku u kratkom roku“, ističe Vujačić.

Da li će i koliku „krizu“ to izazvati u Sjedinjenim Država? Do kada ona može potrajati?

U suštini rasprava o određivanju apsolutnog nominalnog limita zaduženja federalne vlade je besmisleno sa ekonomskog stanovišta. Ta mera limitiranja zaduženja je zaostavština iz Prvog svetskog rata ( 1917) kada je prvi put američka vlada bila prinuđena da se značajno zadužuje, pa je kongres uveo meru da mora da se odobrava apsolutni nominalni limit. Do tada je kongres morao da odobrava svaku emisiju federalnih obveznica, pa je odobravanje ukupnog limita zaduženja uvedeno kako bi se pojednostavila procedura zaduživanja. Mera podizanja nivoa nominalnog zaduženja uglavnom je rutinski usvajana.

Bilo je izuzetka, kao što je blokada federalne vlade zbog nedostatka sredstava koje nije odobrio kongres su se dešavala jednom u vreme administracije Džimi Kartera, tri puta za vreme Reganove adminsitarcije, jednom za vreme Džordža Buša starijeg. Dešavali su se iz heterogenih razloga i trajali po dan dva. Tokom 1990-ih su republikanci rešili da opstruišu Klintonovu administraciju na ovaj način. Kasnije su je ponovo koristili protiv Obamine administracije, a sada protiv Bajdenove.

Dvoličnost republikanaca je neverovatna, jer se brinu o deficitima jedino kada su opozicija. Za vreme njihovih administracija pod Reganom, Bušem mlađim i Trampom izglasavali su najveće deficite za redom posle Drugog svetskog rata.

Ovo stranačko natezanje na temu limita zaduženja ruši ugled Amerike, pa je čak i doprinelo i smanjenju kreditnog rejtinga SAD u vreme sličnog događaja pod administracijom Baraka Obame. Narušava se i spoljnopolitička pozicija SAD jer stvara nespokojstvo kod njenih saveznika i partnera. Ovaj događaj ukazuje da je republikanska stranka pod ucenom svog radikalnog krila, a radi kratkoročnog političkog dobitka i opstanka na vlasti, spremna da žrtvuje nacionalne interese sve uz gromoglasno pozivanje na patriotizam.

Najgore od svega je činjenica da sporazum o privremenom finansiranju i podiznju limita zaduženja ističe 17. novembra, tako da izgleda da epilog može rezultirati u zatvaranju mnogih funkcija federalne vlade ukoliko se do tada ne nađe kompromis. Kako trenutno stoje stvari malo je verovatno da do kompromisa dođe.

Predsednik Bajden sugerisao je da ima način da „zaobiđe“ Kongres kada je u pitanju slanje pomoći Ukrajini. Na koji način Bajden to može da uradi i kakve su posledice te radnje?

Bajdenova administarcija bi mogla da zaobiđe ovaj problem na taj način što bi mogla da se pozove na 14. amandman Ustava. U četvrtom stavu tog amandmana stoji da se ne može dovoditi u pitanje validnost duga vlade SAD.

Ovaj amandman je više poznat po davanju građanskih prava crnačkom stanovništvu koje je oslobođeno iz ropstva nekoliko godina pre toga za vreme građanskog rata.

No, ova argumentacija do sada nije korišćena u situacijama neodobravanja podizanja limita zaduženosti.

Drugi način, koji je nešto bizarniji bi se sastojao u izdavanju novog platinastog novčića od strane kovnice novca SAD, a po instrukciji američkog ministarstva finansija. Taj novćić bi imao proglašenu nominalnu vrednost od hiljadu milijardi dolara i otkupila bi ga Federalna rezerva ( kao centralna banka SAD) i time omogućila nastavak finansiranja američke vlade. Ni ovaj metod do sada nije korišćen. Dženet Jelen, ministarka finansija SAD je u proleće ove godine odbacila ovu mogućnost. Očigledno se nalazimo na nepoznatom terenu, a Bajdenova administracija, za sada, zazire od presedana.

Šta očekujete od imenovanja Džejmsa O’Brajana na mestu novog pomoćnika državnog sekretara SAD – a za Evropu i Evroaziju?

Džejms O’Brajan je bio više put angažovan na ovim prostorima i imao je razne dužnosti. Bio je jedan od bliskih saradnika Medlin Olbrajt u vreme Klintonove administracije. Interesantno je da je do sada u rangu ambasadora bio glavni koordinator SAD za donošnje i sprovođenje sankcija koje su SAD uvele drugima. Sada će doći na mesto koje je do nedavno držala Keren Donfrid.

Očigledno je da se Bajdenova administracija uveliko oslanja na stare kadrove još iz doba Klintonove administracije. Pozicija na koju dolazi je značajna i uticajna. Naša javnost bi treblo da zna je da je proces donošenja odluka u američkoj administraciji veoma složen i da ne zavisi previše od pojedinaca.

Rekao bih da je dobro što ima iskustva sa ovim područjem. Ukratko, to znanje bi trebalo da mu pomogne u vaganju koje opcije da podrži kada je u pitanju ovaj prostor.

Kako komentarišete napad u selu Banjska i trenutnu situaciju na severu Kosova? Da li su ugrožni odnosi Srbije i SAD?

Trenutna situacija na severu Kosova je katastrofalna za sprski narod koji tamo živi. Očigledno je da je događaj u selu Banjska imao i značajne spoljnopolitičke posledice i da je bitno oslabio poziciju Srbije koja je do tada viđena kao nešto konstruktivnija strana u pregovorima Beograda i Prištine. SAD su vrlo ozbiljno shvatile ovaj događaj. Činjenica da je državni sekretar Entoni Blinken zvao telefonom predsednika Aleksandra Vučića i da je izjavu u vezi dođgađaja dao visoki funkcioner nacionlnog saveta za bezbednost SAD dovoljno svedoči o tome.

Drugim rečima, smatrali su da je prenošenje poruka preko ambasadora Hila nedovoljno. Da je Vučić ozbiljno shvatio poruku videlo se i po smanjenju broja trupa srpske vojske u blizini Kosova. SAD i međunarodna zajednica traže hitnu istragu, utvrđivanje odgovornosti i procesuiranje osumnjičenih. Bilo kakav pokušaj zabašurivanja će se bitno negativno odraziti na odnose ne samo sa SAD nego i sa evropskim zemljama i Evropskom unijom.

SAD, EU i evropske zemlje ne mogu sebi dozvoliti da gube na njihovom međunarodnom kredibilitetu. Ovo se, naročito odnosi na EU koja ima manjak kredibiliteta na prostorima Zapadnog Balkana.

U subotu je Hamas napao Izrael, a u nedelju je proglašeno ratno stanje. Kako komentarišete taj rat?

Žestina sa kojim je Hamas napao Izrael, preko hiljadu mrtvih sa obe strane i preko dve hiljade ranjenih, uzimanje talaca, te proglašenje ratnog stanja u Izraelu je šokiralo svet. Ovaj napad je iznenadio Izrael i otkrio propust njegovih obaveštajnih službi.

SAD su očekivano stale uz Izrael, a to je učinila i Evropska unija. SAD su prekomandovale jedan nosač aviona i prateću flotilu u ovaj region, a za očekivati je da Izraelu pruži dodatnu pomoć u naoružanju.

Veličina ovog sukoba komplikuje mnoge odnose na međunarodnoj sceni. Poznato je da je izraelski premijer Benjamin Netenjahu imao bitne unutrašnjo-političke probleme. Gušenje pravosuđa kroz njegove reforme je viđeno kao atak na demokratiju od strane ekstremno desne vlade. To je imalo uticaj i na odnose sa SAD kao vodećim saveznikom jer su zamerke na izraelske reforme sudstva dolazile i od strane Bajdenove administracije.

Sukob ovakvih razmera privremeno stvara unutrašnje političko jedinstvo i dodatnu podršku saveznika. Evropska unija koja je veoma kritična prema izraelskom načinu tretiranja palestinskog pitanja je, takođe, dala podršku Izraelu. U tom smislu Izrael je trenutno na dobitku.

Šta je pokazao ovaj napad Hamasa na Izrael?

Ovaj sukob je razotkrio slabosti izraelske poltike. Ideja da će normalizacijom sa arapskim zemljama marginalizovati palestince toliko da će postati minorni faktor na Bliskom istoku pokazaće se promašenim.

Problemi ne nestaju ignorisanjem. Što se tiče SAD, želja Bajdenove administracije da na sličan način kao Tramp i Netanjahu normalizuje odnose Izraela i arapskih zemalja će ovim sukobom biti dovedena u pitanje.

Poznato je naime, da je posle otopljavanja odnosa između Saudijske Arabije i Irana uz diplomatsko posredovanje Kine, Bajdenova administracija želela da približi Saudisjku Arabiju i Izrael. Sada će to biti dovedeno u pitanje i verovatno biti stavljeno na led za duži period.

Pretpostavljam da Saudisjkoj Arabiji nije do pogoršanja tek skoro uspostavljenih boljih odnosa sa Iranom koji podržava Hamas i to ne samo politički već i materijalno.

Šta se, onda, može očekivati?

Kada se slegne sukob što izgelda neće biti skoro, svet će morati da se vrati izvoru problema, a to je diplomatsko i trajno rešenje palestinskog pitanja koje na Bliskom Istoku traje od 1948. godine.

Ignorisanje ovog pitanja ne vodi ka rešenju, već ga zaoštrava. Očajni uslovi u kome žive Palestinci generalno, a u području Gaze posebno, dovelo je do njihove političke radikalizacije i dominacije Hamasa. To je sa svoje strane proizvelo i sve desnije i ekstremnije vlade u Izraelu.

Postepeno i kroz sve oštrije sukobe u ovom začaranom krugu smo došli do ovde. Kraja nema ukoliko se iz ovog kruga ne izađe. To će zahtevati i drugačiji pristup svih aktera uključujući i SAD“.