„Invazija na Gazu bi bila katastrofa za Izrael, Vašington mora da bude hladnije glave i spreči grešku“: Analiza Marka Linča za Forin afers

Napominje da su u nekim slučajevima komentatori čak pozivali na vojnu akciju protiv Irana zbog njegovog navodnog sponzorisanja Hamasove operacije.

Ali upravo je ovo vreme, upućuje profesor Linč, kada Vašington mora da bude hladnije glava i da spase Izrael od samog sebe.

Linč upozorava da će predstojeća invazija na Gazu biti humanitarna, moralna i strateška katastrofa.

Ne samo da će to naštetiti dugoročnoj bezbednosti Izraela i naneti nesagledive ljudske gubitke Palestincima, već će ugroziti i ključne interese SAD na Bliskom istoku, u Ukrajini i u nadmetanju Vašingtona sa Kinom oko indo-pacifičkog poretka.

Samo Bajdenova administracija sada može da spreči Izrael da napravi katastrofalnu grešku. Sada kada je pokazao svoje simpatije prema Izraelu, Vašington mora da se zahteva da njegov saveznik u potpunosti poštuje zakone ratovanja.

Mora insistirati da Izrael pronađe načine da se bori protiv Hamasa borba koja ne podrazumeva raseljavanje i masovno ubijanje nedužnih palestinskih civila.

Nestabilno stanje

Napad Hamasa preokrenuo je niz pretpostavki koje su definisale status kvo između Izraela i Gaze od gotovo dve decenije. Izrael se 2005. jednostrano povukao iz Pojasa Gaze, ali nije okončao svoju de fakto okupaciju.

Zadržala je punu kontrolu nad granicama i vazdušnim prostorom Gaze i nastavila da vrši strogu kontrolu (u bliskoj saradnji sa Egiptom) izvan bezbednosnog perimetra nad kretanjem ljudi, robe, ernergije i novca u Gazi.

Hamas je preuzeo vlast 2006. nakon pobede na parlamentarnim izborima koja je konsolidovana 2007. nakon neuspešnog pokušaja SAD da tu grupu zameni Palestinskim vlastima.

Od 2007. Izrael i Hamas održavaju neugodan aranžman. Izrael nastavlja sa zagušljivom blokadom Gaze, koja ozbiljno ograničava ekonomiju teritorije i nameće velike ljudske troškove, a istovremeno osnažuje Hamas tako što svu privrednu aktivnost preusmerava na tunele i crna tržišta koja kontroliše.

Tokom epizodnih izbijanja sukoba – 2008, 2014. i ponovo 2021. – Izrael je masovno bombardovao gusto naseljene urbane centre Gaze, uništavajući infrastrukturu i ubijajući hiljade civila, istovremeno degradirajući Hamasove vojne sposobnosti i utvrđujući cenu koju treba platiti za provokacije.

Izraelski lideri su mislili da ovakva ravnoteža može trajati beskonačno. Oni su verovali da je Hamas naučio lekcije prošlog avanturizma kroz masovno nesrazmerne vojne odgovore Izraela i da je Hamas sada zadovoljan da zadrži svoju vlast u Gazi čak i ako to znači da kontroliše provokacije manjih militantnih frakcija, kao što je Palestinski islamski džihad.

Poteškoće koje su izraelske odbrambene snage (IDF) iskusile u kratkoj kopnenoj ofanzivi 2014. umanjile su njene ambicije da pokušaju više. Izraelski zvaničnici odbacili su višegodišnje žalbe na humanitarne efekte blokade. Umesto toga, zemlja je bila zadovoljna time što je Gazu držala u pozadini, dok je ubrzavala svoje sve provokativnije poteze da proširi svoja naselja i kontrolu nad Zapadnom obalom.

Hamas je imao druge ideje. Iako su mnogi analitičari njegovu promenu strategije pripisali iranskom uticaju, Hamas je imao svoje razloge da promeni svoje ponašanje i napadne Izrael.

Njegov gambit iz 2018. da se ospori blokada kroz masovnu nenasilnu mobilizaciju – popularno poznat kao „Veliki marš povratka“ – završio se masivnim krvoprolićem kada su izraelski vojnici otvorili vatru na demonstrante.

Nasuprot tome, 2021. lideri Hamasa su verovali da su postigli značajne političke dobitke kod šire palestinske javnosti ispaljivanjem projektila na Izrael tokom intenzivnih sukoba u Jerusalimu zbog izraelske konfiskacije palestinskih domova i zbog provokacija izraelskih lidera u kompleksu džamije Al Aksa: jedan od najsvetijih islamskih mesta, koje neki izraelski ekstremisti žele da sruše da bi izgradili jevrejski hram.

U skorije vreme, stalna eskalacija izraelskog otimanja zemlje i napadi izraelskih naseljenika, koje podržava vojska, na Palestince na Zapadnoj obali stvorili su ljutu, mobilisanu javnost, sa kojom, kako se činilo, Sjedinjene Države – i Palestinska uprava koju podržava Izrael – nisu u stanju i ne žele da se pozabave.

Javni potezi SAD da posreduju u sporazumu o normalizaciji između Izraela i Saudijske Arabije možda su takođe izgledali kao zatvarajući prozor mogućnosti za Hamas da odlučno deluje.

Moguće da je i izraelska pobuna protiv reformi pravosuđa premijera Benjamina Netanjahua navela Hamas da predvidi podeljenog i rastrojenog protivnika.

Još nije jasno u kojoj meri je Iran motivisao vreme ili prirodu iznenadnog napada. Naravno, Iran je povećao svoju podršku Hamasu poslednjih godina i nastojao je da koordiniše aktivnosti širom svoje „osovine otpora“ šiitskih milicija i drugih aktera koji se suprotstavljaju regionalnom poretku koji podržavaju SAD i Izrael.

Ali bila bi ogromna greška ignorisati širi, lokalni politički kontekst u kojem je Hamas povukao svoj potez.

Prekretnica

Izrael je na napad Hamasa u početku odgovorio još intenzivnijom kampanjom bombardovanja nego inače, zajedno sa još intenzivnijom blokadom, prekinuvši dostavu, hrane, vodu i struju.

Izrael je mobilisao svoje vojne rezerve, dovodeći oko 300.000 vojnika na granicu i pripremajući se za neposrednu kopnenu kampanju. Izrael je pozvao civile Gaze da napuste sever u roku od 24 sata.

Ovo je nemoguć zahtev. Gazani nemaju gde da odu. Autoputevi su uništeni, infrastruktura je u ruševinama, ima malo preostale struje a nekoliko bolnica i objekata za pomoć je sve u severnoj ciljnoj zoni.

Čak i da su stanovnici Gaze hteli da napuste pojas, prelaz Rafa ka Egiptu je bombardovan—i egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi pokazao je malo znakova da im ponudi prijateljsko utočište.

Stanovnici Gaze su svesni ovih činjenica. Oni poziv na evakuaciju ne vide kao humanitarni gest. Oni veruju da je namera Izraela da izvrši još jednu nakbu, ili katastrofu: prisilno raseljavanje Palestinaca iz Izraela tokom rata 1948.

Oni ne veruju, niti treba da veruju da će im biti dozvoljeno da se vrate u Gazu posle borbi. Zbog toga je nastojanje Bajdenove administracije za humanitarni koridor koji bi omogućio civilima Gaze da pobegnu od borbi tako jedinstveno loša ideja.

U meri u kojoj se humanitarnim koridorom postiže bilo šta, to bi bilo da se ubrza depopulacija Gaze i stvori novi talas stalnih izbeglica. To bi takođe, prilično jasno, ponudilo desničarskim ekstremistima u Netanjahuovoj vladi jasnu mapu puta za to da učine isto u Jerusalimu i na Zapadnoj obali.

Malo je dokaza da je bilo ko od izraelskih političara ozbiljno razmišljao o potencijalnim implikacijama rata u Gazi, na Zapadnoj obali ili u širem regionu. Najmanje od svega ima bilo kakvih znakova razmišljanja o moralnim i pravnim implikacijama kolektivnog kažnjavanja civila Gaze i neizbežnoj ljudskoj devastaciji koja dolazi.

Sama invazija na Gazu biće prožeta neizvesnostima, ukazuje profesor Linč. Hamas je sigurno očekivao takav izraelski odgovor i dobro je spreman da se bori protiv dugoročne urbane pobune protiv izraelskih snaga koje napreduju.

Verovatno se nada da će naneti značajne žrtve vojsci koja nije učestvovala u takvoj borbi dugi niz godina. (Nedavna vojna iskustva Izraela ograničena su na duboko jednostrane operacije, poput napada ovog jula na izbeglički kamp Dženin na Zapadnoj obali).

Čak i ako Izrael uspe da sruši Hamas, onda će se suočiti sa izazovom upravljanja teritorijom koju je napustio 2005. Mlado stanovništvo Gaze neće dočekati izraelske snage odbrane (IDF) kao oslobodioce. U ponudi neće biti cveća i slatkiša. Najbolji scenario za Izrael je dugotrajna pobuna u jedinstveno neprijateljskom okruženju u kojem ima istoriju neuspeha i u kojem ljudi nemaju više šta da izgube.

U najgorem slučaju, sukob neće ostati ograničen na Gazu. I nažalost, takva ekspanzija je verovatna. Dugotrajna invazija na Gazu stvoriće ogromne pritiske na Zapadnoj obali, koje palestinske vlasti predsednika Mahmuda Abasa možda neće moći da obuzdaju. Invazija na Gazu bi Palestince na Zapadnoj obali mogla gurnuti preko ivice.

Ozbiljan sukob na Zapadnoj obali — bilo u obliku nove intifade ili otimanja zemlje izraelskim naseljenicima — zajedno sa razaranjem Gaze, imao bi ogromne posledice. To bi razotkrilo mračnu istinu o izraelskoj jednodržavnoj realnosti do tačke u kojoj je ni poslednji tvrdoglavi ne bi mogli poreći.

Sukob bi mogao da izazove još jedan palestinski prisilni egzodus, novi talas izbeglica bačenih u već opasno preopterećeni Jordan i Liban ili koje Egipat nasilno zadržava u enklavama na Sinajskom poluostrvu.

Čini se da neki američki i izraelski političari i stručnjaci pozdravljaju širi rat. Oni su se posebno zalagali za napad na Iran. Iako je većina onih koji se zalažu za bombardovanje Irana godinama zauzimala tu poziciju, optužbe o ulozi Irana u napadu Hamasa mogle bi da prošire koaliciju onih koji su spremni da započnu sukob sa Teheranom.

Ali širenje rata na Iran predstavljalo bi ogromne rizike, ne samo u vidu iranske odmazde protiv Izraela, već i u napadima na transport nafte u Zalivu i potencijalnoj eskalaciji širom Iraka, Jemena i drugih frontova na kojima iranski saveznici imaju moć.

Svet je retko kada bio bliži katastrofi, smatra profesor.

Bajdenova administracija je jasno stavila do znanja da podržava Izrael u njegovom odgovoru na napad Hamasa. Ali sada je vreme da iskoristi snagu tog odnosa da spreči Izrael da stvori izuzetnu katastrofu.

Trenutni pristup Vašingtona ohrabruje Izrael da pokrene krajnje pogrešno započet rat, obećavajući zaštitu od njegovih posledica odvraćanjem drugih od ulaska u bitku i blokiranjem bilo kakvih napora da se nametnu odgovornost putem međunarodnog prava.

Ali Sjedinjene Države to čine po cenu sopstvenog globalnog položaja i sopstvenih regionalnih interesa. Ako izraelska invazija na Gazu krene svojim najverovatnijim tokom, sa svim svojim pokoljem i eskalacijom, Bajdenova administracija će zažaliti zbog svog izbora.