Iran i danas ukazuje na „zaveru imperijalista“

On je govorio na zasedanju parlamenta povodom 65. godišnjice državnog udara koji su organizovali Velika Britanija I SAD kada je 19. avgusta 1953. zbačen demokratski izabrani premijer Irana, Muhamed Mosadek.

Mosadek je 1951. inicirao u parlamentu nacionalizaciju iranske naftne industrije što je najviše pogodilo Anglo-iransku naftnu kompaniju, potonji Britiš petroleum (BP). Konzervativni premijer Vinston Čerčil je rešio da, uz pomoć SAD, zbaci Mosadekovu vladu pomoću ekonomskog pritiska i organizovanjem državnog udara.

SAD su pučem učvrstile vlast šaha Reze Pahlavija i narednih 26 godina, do pobede Islamske revolucije, presudno uticale na politiku Irana, a preko njega na događanja u regionu Persijskog zaliva, Bliskog istoka, Zapadne Azije i delova Centralne Azije. Obelodanjeni dokumenti Centralne obaveštajne službe (CIA) i izjave zvaničnika administracije poput državne sekretarke Medlin Olbrajt i predsednika Baraka Obame, potvrdili su ulogu Vašingtona u obaranju Mosadeka, koje se u Iranu doživljava kao prekretnica u savremenoj istoriji zemlje. Mosadek je posle zbacivanja osuđen u domovini na zatvorsku kaznu i 1967. umro u kućnom pritvoru.

Laridžani smatra da je intervencija SAD i Velike Britanije u svrgavanju Mosadekove vlade bila teška lekcija za iranski narod. „Najvažnija činjenica jeste lažna propaganda… kojom je udar predstavljen kao mera sprečavanja sovjetskog uticaja u Iranu, iako svi dokumenti i dokazi pokazuju da je glavni razlog bila nafta“, rekao je Laridžani. Dodao je da se tragovi iste „imperijalističke zavere“ danas mogu videti u majskoj odluci predsednika Donalda Trampa da SAD napuste multilateralni međunarodni sporazum o iranskom nuklearnom programu (JCPOA).

Možda predsednik Tramp svojim tvitovima planira da postigne veliki sporazum sa vlastima Irana, poput onog koji je predstavljen sa severnokorejskim vođom Kim DŽong Unom u junu u Singapuru. No, ima nagoveštaja da administracija radi i na obaranju režima Islamske Republike.

Čini se da se administracija najviše nada da će pojačani ekonomski pritisak i sankcije naterati pogođene Irance da ustanu protiv vlasti. Na to najviše ukazuju govori državnog sekretara Majka Pompea. Pol Pilar, saradnik Centra za bezbednosne studije Univerziteta DŽordžtaun u Vašingtonu i nekada dugogodišnji američki obaveštajac sa Bliskog istoka, smatra da je Pompeova lista zahteva Iranu, izgleda napravljena poput zahteva koje je Austro-Ugarska ispostavila Srbiji 1914 – tako da budu odbijeni.

Iranski analitičari, Pilar i drugi zapadni komentatori navode da između puča protiv Mosadeka i sadašnjih (ne)prilika oko i u Iranu, postoje bitne razlike.

Prva je spoljna podrška. Pre 65 godina su britanski interesi bili direktnije zastupljeni od američkih i Dauning strit 10 je pridobio SAD za intervenciju u Iranu. Sada su SAD pod Trampovom administracijom izolovane kada je reč o politici prema Teheranu. Sem režima Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela, mala je međunarodna podrška američkom intenzivnom ekonomskom pritisku na Iran, a veliko ogorčenje zbog ekonomske štete koju sekundarne sankcije SAD imaju na druge države.

Važniju razliku predstavlja pozicija iranskih oružanih snaga. Iranska vojska je 1953. odigrala ključnu ulogu u učvršćivanju šaha na vlasti, a Mosadeka je kao premijer zamenio general Faziolah Zahedi. U današnjem Iranu je nezamislivo da politički i ekonomski najistaknutija poluga vojske – moćni Korpus Islamske Revolucionarne Garde (IRGC) – učestvuje u bilo kakvoj promeni režima u pravcu u kom bi to želele SAD. Rukovodstvo IRGC sebe vidi kao najvećeg čuvara Islamske revolucije.

Dalje, cilj udara 1953. je bio ograničen, smena jednog čoveka, Mosadeka. Premijer je uživao značajnu popularnost kao izabrani lider, ali je u haotičnoj iranskoj politici s početka pedesetih imao krhku i nepouzdanu podršku, između ostalog zbog autoritarnog načina vladanja. NJegovo zbacivanje je bilo mnogo ostvarivije od eventualnog cilja svrgavanja celokupnog četrdesetogodišnjeg političkog sistema islamskog republikanizma.

Značajna prepreka planovima SAD za Iran predstavlja, takođe, značajno protivljenje Iranaca politikama administracija u Vašingtonu. Razlog su, pre svega, umešanost SAD u događaje iz 1953, te podrška koju su davale šahu, omraženom među sunarodnicima zbog njegovih surovih vidova autoritarne vladavine.

Neka su mišljenja da je tada prekinut put demokratskog razvoja Irana. Druga, da je zamena Mosadekovog levičarskog nacionalizma šahovom autokratijom bila prva od dve faze političke tranzicije koju je ajatolah Ruholah Homeini završio 1979.

„Mi nismo liberali poput (takođe zbačenog i ubijenog predsednika Čilea Salvadora) Aljendea i Mosadeka, koje je CIA mogla da otpiše,“ upozorio je ajatolah Ali Hamnei, vrhovni lider Irana.