„Putinov režim sada otvoreno kupuje uticaj u susednim zemljama“: Irina Borogan i Andrej Soldatov u analizi pojašnjavaju šemu

Ruska banka, Promsvjazbanka, počeće da isplaćuje novac hiljadama stanovnika Gagauzije, autonomne oblasti u Moldaviji.

Banka je zapravo ruka Ministarstva odbrane – a samim tim i Kremlja – i njome upravlja sin bivšeg visokog ruskog špijuna. Ona je sankcionisana na Zapadu.

Gagauzija je pažljivo odabrana. Nalazi se na jugu Moldavije i ima istoriju separatističkih osećanja. Kremlj se možda nada da će to podstaći (baš kao što su njegovi špijuni podstakli nemire u zemlji u celini) i tako izazvati glavobolje prozapadnoj moldavskoj vladi kako se zemlja približava predsedničkim izborima do decembra.

U ovome nema ničeg prikrivenog. Rusija deluje otvoreno. Evgenia Gutul, prokremljanska guvernerka Gagauzije, potpisala je sporazum tokom svoje posete Moskvi, koji predviđa da svi penzioneri i zaposleni u javnom sektoru u regionu mogu da podnesu zahtev za mesečnu isplatu u iznosu od 100 dolara (u zemlji u kojoj je prosečna penzija 220 dolara.)

Prema planu, 25.000 od 120.000 stanovnika Gagauzije, koji su uglavnom pravoslavni Gagauzi, turska etnička grupa, ispunjava uslove. Godišnji račun za Ruse iznosio bi oko 30 miliona dolara.

Za to ne moraju da idu u Rusiju; mogu se prijaviti na daljinu. Za redovne uplate, stanovnicima Gagauza se nude takozvane Mir kartice koje izdaje Promsviazbank.

Državni zajmodavac takođe posluje u četiri nelegalno pripojena ukrajinska regiona. Ugovor sa Gutulom potpisao je Petr Fradkov, predsednik banke i sin bivšeg direktora ruske spoljne obaveštajne agencije SVR.

Fradkov je rekao da sporazum predviđa prekogranična plaćanja, što je moguće zahvaljujući Miru — ruskom nacionalnom platnom sistemu.

Mir je pokrenut 2016, ali je imao malo uspeha sve do nametanja zapadnih sankcija ruskom finansijskom sektoru, uključujući povlačenje Visa i Mastercard, i konačno SWIFT sistema plaćanja.

Za Ruse je Kremlj postavio Mir kao podrazumevani izbor; za one koji su otišli, Mir je postepeno postao jedina opcija da prebace novac iz Rusije i — za one stotine hiljada koji rade u inostranstvu — da dobiju platu.

Ruske banke, osećajući sve veću potražnju, pojačale su napore da Mir učine dostupnim u inostranstvu — počevši od ilegalno okupiranog gruzijskog regiona Abhazije, a zatim se proširio na Centralnu Aziju i Belorusiju, Tursku, Venecuelu i Kubu.

Do sredine 2023. Rusija je takođe pregovarala o Miru sa Iranom, Indijom, Egiptom, Indonezijom i drugima.

SAD su ciljale na Mir u februaru kada je Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija (OFAC) sankcionisala Mirovog operatera.

Mere bi mogle da onemoguće korišćenje njenih kartica za podizanje gotovine sa bankomata u nekim zemljama, ali ne svuda i ne odmah.

(Ovo će naneti kolateralnu štetu mnogim ruskim izgnanicima koji nemaju nikakve veze sa subverzivnim operacijama Kremlja, već mogu da nađu posao samo sa ruskim kompanijama jer nisu posebno dobrodošli da rade u Evropi.)

Moldavska inicijativa je sjajan primer oportunističkog pristupa Rusije i dubokog uticaja obaveštajnih agencija u njenoj spoljnoj politici.

Mir je napredovao jer je isključen iz međunarodnog finansijskog sistema, a to ga čini savršenim za subverzivne operacije.

Ova operacija u malo poznatom području takođe može biti reper za slične operacije na drugim mestima. U teoriji, ništa ne može sprečiti Kremlj da izdaje Mir kartice na daljinu prokremljovskim zajednicama u drugim zemljama — značajnim ruskim zajednicama u dve baltičke države, na primer.

Ova vrsta razmišljanja datira iz sovjetske ere, kada je Kremlj nastojao da preokrene hendikepe u svoju korist.

Sovjetski Politbiro je imao na raspolaganju veliku mrežu državnih banaka u inostranstvu (zvanih sovzagranbanki – sovjetske strane banke) od Londona do Singapura i od Teherana do Pariza do Ciriha.

Njihova misija je bila da pomognu Sovjetima da kupuju, prodaju i pozajmljuju u zapadnim čvrstim valutama. Neke od banaka su pokrenute 1920-ih; druge tokom Hladnog rata.

Sredinom 1960-ih, Kremlj je zahtevao od tih banaka da obavljaju transakcije na način koji je bio nedostižan za Sjedinjene Države.

Ovo je bilo podstaknuto tužbom iz 1959. Ruski emigrant u Sjedinjenim Državama tužio je Sovjetski Savez njujorškom sudu, optužujući sovjetske vlasti da nisu izvršile isplate svojih obaveza prema dvema engleskim korporacijama sa ustupcima u Sovjetskom Savezu.

Protiv Chase Manhattan Bank pokrenuta je tužba za prebacivanje novca sa računa sovjetskih banaka u Čejsu.

To je sovjetske bankare učinilo veoma nervoznim — šta ako su im Amerikanci blokirali sve račune u zapadnim bankama? Kao rezultat toga, premestili su svoje dolarske račune u sovjetske banke u inostranstvu.

Tako je nastao zatvoreni sistem nove valute, koji je postao poznat kao evrodolari — Amerikancima potpuno nepoznat. Cilj je, kako je pre nekoliko godina objasnio ovim autorima visoki ruski bankar, „da transakcije sovjetskih dolara budu neprobojne za vlada SAD“.

Te banke su takođe prodavale sovjetsko zlato, još jednu robu kojoj se ne može ući u trag. Banka Wozchod u Švajcarskoj, na primer, imala je monopol na prodaju sovjetskog zlata od 1972. Funkcionisalo je ovako: sovjetsko zlato je transportovano u Cirih običnim sovjetskim putničkim avionom koji je prevozio sedam tona zlata po letu.

Standardni ingoti od 12,5 kg (28 funti) bili su ravnomerno raspoređeni po celom avionu ispod putničkih sedišta — pošto je zlato bilo teško, težina je morala da bude ravnomerno raspoređena da bi se zaštitile karakteristike leta aviona.

Ingoti su zatim prebačeni u Wozchod i poslati u fabrike za topljenje i rafinaciju partnera, gde su srp i čekić utisnuti na ingote izbrisani.

Zlato i evrodolari su korišćeni za legitimne sovjetske finansijske transakcije, ali i za obezbeđivanje sredstava kojima se ne može ući u trag stranim komunističkim partijama i takozvanim oslobodilačkim pokretima u svetu u razvoju. Isplate su u suštini bile subverzivne aktivnosti koje je finansirao Sovjetski Savez.

Banka Wozchod je preživela raspad Sovjetskog Saveza — ovih dana je to Gazprom banka u Cirihu. Švajcarski sud je prošle godine utvrdio da je zajmodavac bio angažovan u pranju novca ličnog bogatstva Vladimira Putina.

Gde god postoji slabost u zapadnom finansijskom sistemu, široka i iskusna špijunska mreža Rusije će je pronaći. Indiferentan prema troškovima — preplavljen je gotovinom — naći će tačku najmanjeg otpora i iskoristiti je.

Demokratije treba da postanu mnogo bolje u praćenju vitica tajne finansijske mreže Kremlja, da uzmu veliki par regulatornih makaza i da ih poseku, zaključuju autori.