Ispovest negovatelja sa korona-odeljenja: Ne možeš da pomogneš ljudima

Sven Nelken (ime promenjeno) ove godine puni trideset godina. Po zanimanju je negovatelj i radi u jednoj bolnici u Brandenburgu. Voli svoj posao. Čak i sada, u vreme korone, kada je sve drugačije nego pre četiri sedmice. Ipak, ne želi da otkriva svoje pravo ime.

Ovo su izuzetno stresna vremena za mnoge zdravstvene radnike. Ništa nije kao pre, priča Sven. „Glavnog doktora nisam video danima, sedmicama.“

Sven zna da se svi suočavaju sa vanrednom situacijom, pa ipak mu nedostaju mali, konstruktivni gestovi: „Već tri sedmice imamo dodatne smene i radimo prekovremeno. A za Uskrs nije bilo glavnih. To je tužno, iako znam da trenutno imaju prečih briga.“

Sven Nelken radi na novoosnovanom odeljenju za intenzivnu negu za pacijente, obolele od korone.

Kada je virus stigao u bolnicu, najpre se, kaže, mnogo improvizovalo, što je dodatno uznemirilo osoblje. „Započeli smo rad pre nekoliko sedmica na odeljenju koje uopšte nije bilo zamišljeno kao odeljenje za korona-pacijente. Ormari su bili prazni, zidovi stari i oronuli. Po podovima su bile rupe, neki prozori nisu mogli da se otvore i zatvore.“

Teška svakodnevica na odeljenju intenzivne nege

Ali, osoblje daje sve od sebe i svedoči o šokantnim pričama koje piše korona virus.

„Jednostavno ne možeš da pomogneš ljudima. Nema efikasne terapije. Ljudi su sami sa svojom bolešću i to nas opterećuje. Inače smo mi negovatelji pomalo i dušebrižnici. Ali sada smo samo negovatelji ili terapeuti koji smanjuju bolove.“

Već sedmicama na ovo odeljenje niko nije ušao osim zaposlenih. Kao i u mnogim drugim bolnicama u Nemačkoj, posete su zabranjene.

„Rođaci koji dovode pacijente, morali bi da budu maskirani kao i mi. Da imaju mrežu za kosu, FFP2 ili FFP3 maske, zaštitna odela, dva para rukavica…A to jednostavno nije izvodljivo.“

Pre svega, mnogi stariji ljudi, oni koji su iz staračkih domova dovezeni u bolnicu, su užasno usamljeni.

„Oni zapravo brže odustaju“, kaže Nelken. „Ima pacijenata koji kod nas dođu u relativno dobrom stanju, prilično zdravi, a onda se nekako prepuste stihiji. Dvoje ili troje je, rekao bih, umrlo od usamljenosti.”

Pacijenti shvataju da su deo te užasne svetske pandemije: „Naravno, neki gledaju vesti na TV-ekranima u svojoj bolničkoj sobi. Jedan mi je rekao da preduzmemo sve što je u našoj moći da preživi, jer on ne želi da umre od te glupe bolesti. Još je živ i dobro je, ali tako nešto mi nikada niko nije rekao.“

„Zaustavimo se na vratima“

Sven Nelken i njegove kolege pokušavaju da se približe ljudima, ali kontakt sa pacijentima ipak nije kao pre pandemije: „Postoje i ljudi koje peremo, podižući ih na rub kreveta ili ih vodimo u kupatilo. Ali kontakt je sveden na minimum. Ponekad samo stojimo na vratima i pitamo da li je sve u redu.“

Svenova klinika – kao i neke druge bolnice – više ne prihvata pacijente zbog preopterećenosti. Da daljeg zadržava mnoge dementne, starije osobe nakon preležane bolesti.

„Ne samo da smo obustavili primanja novih pacijenata, već smo obustavili i otpuštanja starijih osoba. Ne možemo da ih otpustimo, jer ne znamo da li su zaraženi. Ne smemo da rizikujemo nove zaraze u njihovom staračkom domu”, kaže Nelken.

Prema preporuci Robert Koh instituta (RKI), osobe zaražene korona virusom mogu pod određenim uslovima da se otpuste u staračke domove.

U pojedinačnim slučajevima, međutim, „od tih kriterijuma može da se odstupi samo u dogovoru sa klinikom, laboratorijom i epidemiološkom službom“, navedeno je na internet stranici RKI.

„Često me nervira ponašanje ljudi napolju“

Sven Nelken se jednom sedmično testira na virus. Neki sa klinike zahtevaju da se testovi rade svaka tri dana.

Nelkenu je drago što se zaražene kolege dobro osećaju i što ne pokazuju simptome bolesti. On se zalaže za često testiranje.

„Kada pročitam da je 6.400 lekara i medicinskih sestara u Nemačkoj zaraženo i da je osam njih umrlo, onda redovna testiranja imaju smisla. U nekom momentu bilo bi dobro uraditi i testove koji pokazuju da li postoje antitela.”

Nakon mnogo prekovremenih sati rada i stresa, i ono malo slobodnog vremena kod kuće Svenu ne prolazi bezbrižno.

„Mnogo toga prenesem kući i o tome razgovaramo. Nemam problema sa spavanjem ali teže zaspim nego inače. Sve mi prolazi glavom, ne toliko pacijenti, koliko sve što se odvija na mom odeljenju.“

Svena Nelkena često nervira ponašanje ljudi napolju. Mi imamo zabranu kontakata, a kad idem na posao vikendom, vidim i grupe od petoro ljudi kako voze bicikle ili sede uz reku i piju pivo. To me jako ljuti. Poželim da ih pozovem da provedu osam sati na mom odeljenju da bi videli šta se zaista dešava.“