Ispovest Ukrajinki: Pokušavamo jedni na druge da utičemo i da objasnimo koliko je važno da jedemo

Katerena (27) je vesti o ruskoj invaziji na teritoriju Ukrajine dočekala u blizini Kijeva, sama. Noć, vreme rezervisano za miran san i odmor, 24. februara bila je sve samo ne to.

“Probudila sam se u pet i trideset, prijatelj me je pozvao. Bila sam vrlo iznenađena, bilo je rano. Zapitala sam se šta li se događa. Zamolio me je da ne paničim i saopštio mi je da je Kijev napadnut. Rekao mi je da spakujem najneophodnije stvari, novac, dokumenta u ranac, te da budem u pripravnosti. Paničila sam mnogo u tim momentima. Pokušavala sam da pozovem roditelje, prijatelje, da im saopštim šta se dešava. Nekoliko sati nakon toga, nisam se čak ni sećala koga sam sve zvala. Tražila sam po telefonu kako bih se uverila da sam zvala sve koje sam želela. Teško je. Imali smo planove pre 24. februara, kupovali smo karte da putujemo na odmor. Uopšteno, imali smo planove za budućnost. Onda, jednog dana, više nismo mogli da planiramo, jer ne znamo šta će se dogoditi u narednih deset minuta. Izuzetno je teško shvatiti šta se dešava u Ukrajini, naročito u Kijevu.”

Udobnost ličnog prostora, Katerena je zamenila skloništima.

“Nemam dovoljno informacija o drugim gradovima, ali mislim da je trenutno najopasnija situacija u Kijevu. Prva dva dana bila sam u Kijevu. Izuzetno je opasno za civilno stanovništvo u tom gradu. Uglavnom su svi u skloništima, a kada se izađe iz istih, čuju se sirene i odmah moramo da se vratimo. Zabranjeno je da idemo bilo gde, tako da smo primorani da ostanemo u skloništima ili stanovima, ako je to moguće.”

Kada smo razgovarali 27. februara, Katerena je napomenula da struje, vode, hrane i interneta ima, a Maria je navela da ne smatra da su okolnosti na ivici „humanitarne katastrofe“.

„Zalihe hrane su na pristojnom nivou. Banke rade, čak obrađuju i onlajn plaćanja. Nema drastičnih momenata kada je u pitanju nestašica struje ili vode. Svakako da prodavnice rade u specifičnim okolnostima.“

Ipak, tokom poslednjih dana situacija se u nekim gradovima, kao što su Harkov i Mariupolj, drastično promenila na gore. Kako Maria napominje, još uvek uspeva da kontaktira svoju porodicu i prijatelje širom Ukrajine, no kako naglašava, „nemaju svi Ukrajinci tu privilegiju – da pozovu i čuju svoje voljene, da imaju stabilan internet i toplu vodu“.

Iako je postojala nada da će napad u ranim jutarnjim časovima biti izolovan slučaj, Katerena pojašnjava da je već nekoliko sati kasnije postalo jasno da neće.

“Kada je sve počelo, bila sam u svom stanu. Živim sama. Bila sam prestravljena, ali sam shvatila da moram da ostanem u Kijevu. Kako je vreme prolazilo, sve više sam shvatala da je teško ostati sam. Počela sam da plačem, bila sam izuzetno uplašena. Mislili smo da će biti samo jedan napad, ujutru, ali nastavili su sa napadima na strateški bitne zgrade. Tada sam odlučila da odem kod prijatelja, rekao mi je da je na sigurnom i da mogu da dođem kod njega.”

Američka međunarodna kompanija UBER, pandan taksi preduzećima, dan ranije najavila je okončanje poslovanja na teritoriji Ukrajine usled Invazije Rusije, a Katerena navodi da u prvim satima nije bilo lako naći bilo kakav transport.

“Pokušali smo da pozovemo taksi. Bilo je izuzetno teško doći do vozila, a cene su bile izuzetno visoke. Ipak, uspela sam da nađem prevoz i da odem kod prijatelja. Razmišljala sam da li da ponesem ranac ili samo jednu torbu, pa da posle vidim kako će se razvijati situacija. Ipak, isključila sam vodu, struju i sve u kući što imam, ponela sam veću torbu i otišla sam kod njega. Bilo nas je troje. Nije bilo lako, ali bar nisam bila sama. Sklonište je bilo dobro, sigurno. Svaki put kad bi se oglasile sirene odlazili smo tamo.”

Katerenina porodica takođe živi blizu Kijeva. Kako kaže, bezbedni su.

“Dok sam živela ‘običan’ život, nisam tako često odlazila kući, budući da bi me do tamo čekala vožnja autobusom. Ipak, ovog puta sam shvatila da je odlična okolnost to što ne žive u Kijevu. Nakon dva dana provedena u skloništu, otišla sam kod njih.”

Preko društvenih mreža i četova na različitim aplikacijma u kontaktu je sa svojim prijateljima i kolegama, a na svakih nekoliko sati pokušava da proveri da li su svi i dalje bezbedni.

“Pokušavamo da ostanemo pozitivni. Pre svega, pokušavamo da jedemo. Kada ste nervozni, ne možete da jedete ništa. Pokušavamo jedni na druge da utičemo i da objasnimo koliko je važno da jedemo. U okviru moje porodice dogovorili smo se da ćemo vesti proveravati na pola sata, te da ćemo vreme zaokupirati nečim drugim. Previše je informacija i neophodno je odmoriti se od istih. Tako trenutno živimo. Izuzetno je teško kada ste kući, a niste zapravo bezbedni.”

Kako Katerena naglašava, sukobi ne predstavljaju invaziju, već ono što vojna terminologija prepoznaje kao termin “rat”.

“Želim da ljudi shvate šta se dešava ovde. Ovo je rat, ne postoje druge reči koje mogu opisati trenutno stanje.”

“Rat je počeo”

Dan branilaca otadžbine, nacionalni praznik u Rusiji obeležava se 23. februara. Ovaj sovjetski praznik posvećen je svim ljudima koji su služili u Crvenoj armiji.

Kako Maria pojašnjava, to je dan kada se izrašava zahvalnost za sve one koji su se borili i poginuli tokom Drugog svetskog rata.

„Rusija je slavila, imali su vatromet, čestitali su svojoj vojsci, a već sledeći dan izvršili su invaziju i to u jutarnjim časovima, baš kao što je to ‘neko‘ uradio 1939. godine. To nije samo okrutno, već nezamislivo. Brzo smo se snašli. Nije kao da ukrajinska vojska nije znala šta da radi, bio je prvobitni šok.“

Maria (25) je rođena i odrasla u mestu Pervomajsk na jugu Ukrajine, a u Kijev se doselila 2014. godine, neposredno nakon Ukrajinske revolucije. Studirala je na Institutu za međunarodne odnose Univerziteta Taras Ševčenko, ali je kasnije svoju karijeru počela da gradi u oblasti IT sektora. Danas radi za kompaniju „Jooble“ – ukrajinsku verziju popularnog pretraživača „Google“ namenjenu pronalaženju poslova.

Tri nedelje pre nego što je prva bomba pala, Maria je, iz privatnih razloga, otišla u Hrvatsku. Tamo su je dočekale vesti da je sukob sa komšijama počeo.

Momenat kada shvata razmere događaja, Maria je opisala rečima sa kojima su se ljudi sa ovih prostora takođe susretali tokom decenija unazad.

„Znam da su ljudi u mnogim zemljama, uključujući Srbiju, imali prilike da se probude, bar jednom, uz zvuke sirena i reči svojih voljenih: ‘Rat je počeo‘. Probudio me je momak, kog je njegova majka obavestila o dešavanjima. Počeo je da pretražuje po internetu i tu su se nalazili naslovi ‘Rat je počeo‘, ‘Izbio je rat‘, ‘Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu‘”.

Stanje šoka, menjala je briga za porodicu, a potom i preduzimanje svih mogućih koraka da se, onima koji su u tim trenucima najizloženiji, pomogne.

„Kao prvo, u šoku ste, ne možete da verujete. Nakon toga, počinjete da istražujete, tražite informacije o tome koliko je situacija ozbiljna, želite da procenite ozbiljnost. Odmah sam pozvala porodicu, rođake, prijatelje, kolege kako bih videla kakva je situacija kod njih i da li su bezbedni. Potom sam plakala, ali samo kratko, jer postoje stvari kojima moraš da se posvetiš – tražiš smeštaj za one koji su izbegli, prevoz za napuštanje grada, hranu i druge potrepštine. Potom, kontaktirate sve prijatelje u inostranstvu kako biste ih obavestili o situaciji. Pored toga, tražite načine da obezbedite dodatne finansije, kroz donacije, za vojsku. Ne mogu da spavam. Naravno da želim da svi ljudi budu bezbedni, da vojska bude nedodirljiva kako ni jedan metak ne bi oduzeo život. Pomešani su osećaji. Brinete se za živote, brinete se za svoj život. Ceo moj život je u Kijevu. “

Maria za ukrajinsku vojsku kaže da je „čuvar koji obezbeđuje nebo iznad Ukrajine“, te da „oni brane svoje domove“ budući da je „rat došao praktično do svačije kuće“.

„Tokom 2014. godine, naša vojska nije bila toliko jaka i nije uspela da se odupre. Sada je situacija drugačija. Vojska se mnogo unapredila.“

Katerena je dodala da se duh jedinstva u narodu vidi i kroz solidarnost koju su građani Ukrajine pokazali kada je u pitanju vojska, ali i pomoć bolnicama.

“Imamo dobru vojsku, koja se za nas, civile, Ukrajinu, našu teritoriju i prelepi dom, bori.”

Kako kaže Maria, među običnim narodom postoje samo dva cilja.

„Kao prvo, ljudi su motivisani da brane svoj dom, što smo oduvek i radili. Mi nismo ti koji su napali tuđu teritoriju. Kao drugo, cilj je da se sve ovo zaustavi, da bude gotovo.“

Za pregovore, Maria naglašava da je očigledno zašto Ukrajina ne pristaje na Minsk, te da je zahtev o predaji nerealan.

„Nažalost, naučili smo tu lekciju – ne možete verovati svemu što Moskva govori.

Godine iza nas: Ako ne možeš da rešiš probleme u okviru države, kreiraj neprijatelje izvan

Kako bi se razumela srazmera nesreće koju ovakvi sukobi sa sobom donose, Maria pojašnjava da se radi o sukobu dva srodna naroda.

„Postoji vrlo uobičajeno, opšteprihvaćeno mišljenje u ruskom delu društva da je Ukrajina načinila pogrešan izbor i odlučila da ugnjetava sopstvene građane koji govore ruski jezik i, recimo, u većoj meri dele ‘ruske vrednosti‘ ili imaju lične, porodične veze sa Rusijom. Istina je, gotovo svaki Ukrajinac ima u Rusiji rođake. To su ljudi koji etnički pripadaju Ukrajini, ali su se preselili u Rusiju tokom devedesetih, dvehiljaditih jer je, recimo, ekonomska situacija bila bolja. Naravno, ti ljudi su više vezani za Rusku Federaciju, ali mi smo i dalje u srodstvu.“

Ipak, kako napominje, postoji ustaljeni narativ koji se pojavljuje u ruskim medijima, čak i liberalnim, da se ruska populacija ne oseća sigurno i to ne samo u zapadnom delu Ukrajine, već bilo gde.

„Govorim ruski, budući da sam rođena i odgajana u sredini gde se isti govorio. Moji roditelji nemaju nikakve veze sa Rusima, to je, jednostavno, zaostavštvina iz sovjetskog doba kada je ruski jezik važio za glavni jezik u državi. Većina mojih prijatelja govori ruski, ali se nikad nisam osećala ugnjetavano u mojoj državi zbog toga.“

Katerena ističe da se mnogo laži širi putem medija, kako u okviru “zemlje agresora”, tako i u drugim državama.

“Govore laži svom narodu, godinama. Bitno je da ljudi shvate šta se dešava.”

Kako Maria naglašava, jedan od ključnih uglova sagledavanja trenutnih događaja jeste i to što je cela situacija u ruskim medijima prikazana kao „Putinova operacija oslobađanja“ uz objašnjenje da se Rusi u Ukrajini ne osećaju sigurnim.

„Ukrajina je oduvek bila sigurna za sve. Ova situacija je ironija. Verovatno nam je ruski predsednik učinio uslugu. Njegova invazija je kristalno jasna, ratne namere izuzetno vidljive. Ne postoji prostor za sumnju o prirodi istih.“

Maria je pojasnila da su događaji kojima svet svedoči poslednjih nedelja dokaz da Ukrajina ima realnu pretnju na svojim granicama.

„Internacionalne politike i zakoni do sada su pokazali da ne postoji bolji način da se osigura država od pridruživanja nekom vojnom savezu, kao što je NATO. Nismo opsednuti idejom da postanemo članica. Budući da je ukrajinska vojska na frontovima i pokazuje koliko smo zapravo sposobni sami da se odbranimo, kruže šale kako zapravo NATO treba da dostigne naše standarde. Rekla bih da težnja ka pristupu NATO alijansi nije proizašla iz čiste želje da budemo deo nečega velikog, već da posedujemo sve moguće alate za zaštitu granica države, da obezbedimo stabilnost. “

Ukrajina sa Rusijom ima više od dve hiljade kilometara granice, a kako precizira Maria, kada se tome doda i granica sa Belorusijom, stvari dobijaju dodatnu težinu.

„Lično, razumem zašto NATO okleva da se uključi. Ne žele direktan sukob sa Rusijom. Kroz istoriju, nikada nije bilo direktnog kontakta između pomenute vojne organizacije i Ruske Federacije. Ne ignorišemo činjenicu da je bilo situacija kada je NATO preduzimao neke poteze koji su bili u suprotnosti sa ruskim interesima. Ipak, nikada nije dokazano da je NATO neprijatelj koji je spremao zaveru protiv Moskve. Sve se, zapravo, uklapa sa konceptom koji se provlači kroz ruske medije – ako ne možeš da rešiš probleme u okviru države, kreiraj neprijatelje izvan i učini da ljudi poveruju da sve probleme u društvu upravo on stvara.“

Kako Maria navodi, ovakav model funkcionisanja gotovo je preuzet iz Sovjetskog Saveza, te da se i danas u Rusiji gaji „‘mi’ protiv ‘Zapada’” narativ.

„Čak i sada invaziju u punim razmerama na suverenu teritoriju druge države nazivaju odbranom teritorija od NATO snaga, što nema mnogo smisla. Bili smo u ratu sa Rusijom osam godina. Takozvane ‘otcepljene teritorije‘ u istočnoj Ukrajini rezultat su ruske invazije, ali to je bio sukob preko posrednika. Živimo u svetu gde je direktan sukob gotovo nezamisliv, pa je ovaj način bio prilično efektan. Svi znaju šta se dešava, ali Rusija to nikada nije priznala. Imali smo sukobe u 2014. godini, zatim u 2015, a potom je usledio Minski sporazum.“

Situacija se potom stabilizovala, ali nikada nije bila potpuno mirna, naglašava Maria.

„Bilo je dosta provokacija od strane grupacija koje Rusija podržava. Ukrajinska vojska je bila obavezana Sporazumom iz Minska i nisu smeli da započnu bilo kakvu vojnu operaciju, jer bi to predstavljalo kršenje dogovora. Ukrajina je gotovo stalno bila u ratu, ali su ti sukobi bili ograničeni na manje teritorije.“

Informacije o mogućem sukobu svakim danom postajale sve realnije

Nekoliko nedelja pre prvog oglašavanja sirena, mediji sa zapada, koristeći svoje izvore, započeli su spekulacije da se ruska vojska grupiše blizu granice.

„Budimo realni, mediji su ponekad kontradiktorni, nemaju uvek proverene izvore, a i ponekad postoji želja da se izazove panika. Mi, Ukrajinci, kao narod koji je prošao kroz dosta toga, nismo paničili. U nedeljama pre nego što je sve počelo, informacije koje su se širile preko medija postajale su sve realnije.“

U Kijevu su organizovani i protesti koji su, kako Maria naglašava, pokazali da će se „Ukrajinci odupreti“.

„Bili su to mirni protesti. Okupljeni su nosili zastave, a poruka skupa bila je da se narod ne boji bilo kakvog vida agresije.“

Da je, u danima neposredno pre početka invazije, sve delovalo normalno, Maria ilustruje činjenicom da je i valuta bila u normalnom stanju. Ljudi su odlazili na posao, ništa nije ukazivalo da će mir biti narušen.

„Očekivali smo da će do rata doći 16. februara, bio je to ‘Dan X‘, kako ga je američka obaveštajna služba nazvala. Ipak, ništa se nije desilo. Bili smo spremni na provokacije, sve se vrti oko toga – ko će načiniti prvi korak. Ljudi su čitali vesti, pratili su medije u Ukrajini i stavove zvaničnih institucija. Nije da se sve desilo niotkuda, očekivali smo nešto, ali rekla bih, ne u ovim razmerama.“

Kao prekretnicu za događaje koji će uslediti, Maria vidi Putinovo potpisivanje odluke o priznanju nezavisnost paradržava na području Ukrajine – Luganjska i Donjecka.

„Slušala sam Putinov govor. Bio je to čist govor mržnje prema narodu u Ukrajini. Rusija preispituje državnost Ukrajine. Mi znamo da to nije tačno. Izuzetno smo svesni svoje istorije. Putinovo obraćanje je bilo zastrašujuće.“

U danima neposredno pre prvih ratnih operacija, osećala se tenzija, kao i predosećaj da će se nešto loše dogoditi.

„Nismo verovali najgori mogući scenario, jer je to nehumano.“

Rusija ne prepoznaje žrtve

Iako je još uvek gotovo nemoguće sagledati kompletne srazmere u pogledu žrtava u Ukrajini, prema podacima koje je iznea ukrajinska vlada, do sada je preminulo preko 2.000 ukrajinskih civila. Nepoznato je koliko je vojnika stradalo.

Još 1.684 osobe, uključujući 116 dece, povređeno je u sukobima, javio je CNN tada.

Komentarišući odnos Rusije prema onim ljudima koji su u sukobima povređeni ili izgubili život, Maria akcenat stavlja na odsustvo reakcije ruskih institucija.

„Ruski zvaničnici ne objavljuju nijedan podatak o broju povređenih ili preminulih. Prema njima, žrtava u ovom ratu nema.“

Rakete, antiraketni sistemi, tenkovi, civili koji pružaju otpor, vazdušni napadi – sve ovo za Mariu predstavlja dovoljan razlog da sumnja u postupanje ruskih institucija.

„Sve se to dešava na teritoriji moje države i mislite da nema žrtava u redovima ruske vojske? To je suludo. To je još jedan dokaz da je Rusija pribegla nehumanoj politici prema svom narodu. Oni ne objašnjavaju svom narodu šta se dešava.“

Ukrajinci će se sigurno vratiti

Više od 660.000 ljudi napustilo je Ukrajinu od početka napada Rusije na tu zemlju, podaci su Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR).

Kako Maria ističe, veliki broj onih koji su morali da napuste svoje domove, tretirani su kao interno raseljena lica, budući da je većina ostala u granicama Ukrajine.

„Ne znam tačan broj, ali to su interno raseljena lica, nisu izbeglice. Oni koji ipak prelaze granicu, odlaze u Poljsku koja je prihvatila veliki broj ljudi iz Ukrajine. Sigurnosne provere pri ulasku su znatno popustljivije. Ljudi odlaze i u Rumuniju i Mađarsku.“

I dok pored Poljske, Rumunije i Mađarske postoje i druge zemlje koje pružaju pomoć ukrajinskim državljanima koji su se odlučili za napuštanje zemlje, znatan broj je odlučio da ostane u okvirima iste.

„Smatraju da je ovo trenutna mera. Ukrajinici ne žele da idu bilo gde i da žive od nečije dobre volje. Velika smo zemlja. Imamo naše domove i izuzetno smo odlučni da državu ponovo izgradimo. Moramo da je sačuvamo, a što pre uspemo, ljudi će se vratiti.“

Ponude da se na duže skloni iz zemlje, sagovornica „Danasa“ je dobila od prijatelja širom Evrope, ali ipak, kako navodi, o tome ne razmišlja.

„Radije bih ja njih da ugostim u Kijevu. Vrlo sam gostoljubiva, volela bih da im pokažem lepote moje zemlje.“

Iste ponude dobila je i Katerena od svojih prijatelja, a mnogi su joj se javljali i sa protesta podrške Ukrajini koji se održavaju širom Evrope.

“To je velika podrška koju osećamo od drugih ljudi.”

Reakcija sveta bleda, ali daje nadu

Kako Maria navodi, dosadašnja reakcija Evropske unije običnom građaninu ne čini se dovoljnom, ali sitaucija je daleko kompleksnija.

„Evropska unija pokušava da podrži ljude u Ukrajini. Konačno su počeli da shvataju situaciju i kompleksnost iste. Čini se da je Zapad očekivao da će se situacija rešiti sama od sebe, što se nije desilo, sudeći po prethodnih nekoliko dana.“

Sagovornica „Danasa“ ocenjuje da je, pored sankcija koje su uvedene Rusiji, od velike pomoći i oružje koje je Nemačka saopštila da će isporučiti Ukrajini.

„Ljudi u Rusiji su jedini koji mogu da obuzdaju svog vođu. Iako kažu da ga oni nisu birali, Putin ipak sedi u najbitnijoj zgradi u njihovoj državi.“

Katerena ističe da je vidljiva podrška običnog naroda iz različitih zemalja koje zvanično nisu podržale Ukrajinu, bilo u verbalnom smislu ili putem različitih vidova donacija.

“Što se mene lično tiče, nije dovoljno samo razgovarati. Mi živimo u ovoj strašnoj situaciji. Bitno mi je da se ljudi međusobno podstiču i da odlaze na proteste koji su organizovani u brojnim gradovima, ali i da se šire informacije koje su proverene.”

Kao primer za razmere koje bi ovaj sukob mogao da poprimi, Maria navodi rat u Jugoslaviji, naglašavajući da reakcija Zapada tada možda i nije bila u skladu „sa apsolutnom istinom i pravdom“, te da bi konačan ishod možda bio manje fatalan da se Zapad ranije umešao i sproveo mirovni proces.

„Ne želimo taj broj žrtava. Kao što sam rekla, ljudi su spremni na to. Ne plaše se da umru. Plaše se da izgube svoju zemlju. Izuzetno smo tvrdoglavi, a Rusija je van kontrole.“

Kako u više navrata napominje, prioritet u ovoj situaciji je prevencija eskalacije događaja, te kao neminovnost vidi da se sankcijama Vladimir Putin natera na istinske pregovore.

Protesti širom sveta, pa i u samoj Moskvi, za Ukrajince predstavljaju potvrdu ispravnosti puta na kom se nalaze.

„Protesti nam pokazuju da naša borba nije nevidljiva. Svakako je od posebne važnosti protest u Moskvi, budući da je pokrovitelj svih velikih odluka. Građani su svesni da mogu da plate visoku cenu jer se bune. Putin živi vrlo odvojeno od ljudi, tako je već decenijama.“

Poredeći odnos ljudi koji svoje informacije u Rusiji prikupljaju striktno iz režimskih medija, slika koja se dobija znatno je drugačija, navodi Maria.

„Želimo da se ovo okonča. Ne postoji ideja o totalnom ratu, ovo nije kompjuterska igra.“