Istočna i zapadna Nemačka se sve više udaljavaju: Šta je pokazao uspeh desničarskog AfD u dve nemačke pokrajine?

Koliko optimistično zvuči ta slika 35 godina kasnije.

Istorijski jučerašnji izborni rezultati u Tiringiji i Saksoniji daju sliku Nemačke čiji se istočni i zapadni regioni, ako ništa drugo, udaljavaju sve više i više, ukazuje Filip Oterman u analizi za Gardijan.

Krajnje desničarska, antiimigraciona Alternativa za Nemačku (AfD) jaše populistički talas širom najveće evropske ekonomije.

Ako bi savezni izbori bili održani sutra, nedavne ankete pokazuju da bi stranka mogla postati druga najjača grupa u Bundestagu.

Ali samo u istočnim državama AfD može da tvrdi da ima mandat da formira sledeću vladu, kao što je njen lider iz Tiringa, Bjorn Hocke, već učinio nakon što se prvi put pojavio na vrhu na državnim izborima.

I ni u jednoj od zapadnih država ankete ne predviđaju da će krajnja desnica tako ozbiljno izazivati etablirane stranke desnog i levog centra kao u Saksoniji, gde projekcije vode AfD u direktnoj trci sa konzervativnom demohrišćanskom Unija (CDU), sa ovim poslednjim neznatno ispred u izlaznim anketama.

U Brandenburgu, državi koja okružuje glavni grad Berlin, očekuje se da će AfD kasnije ovog meseca postati najjača stranka.

Sve dok preostale stranke uspevaju da održe sanitarni kordon oko krajnje desnice i spreče je da stekne većinu, njeni snovi o preuzimanju vlasti verovatno će ostati samo težnja.

Bez obzira na to, uspostavljanje AfD-a kao dominantne regionalne snage postavlja ozbiljna i zabrinjavajuća pitanja o političkom identitetu Nemačke i o tome kako obuzdava uspon takvih snaga u budućnosti.

Godinama se u Nemačkoj pretpostavljalo da će se, kada istočne države ekonomski „uhvate“ sa ostatkom zemlje, njihovi politički izgledi uskladiti.

Prema takvom obrazloženju, uspon AfD-a je bačen kao protestno glasanje protiv stalnih dispariteta u prihodima, zaposlenju i životnom standardu.

Ali ekonomija i demografija idu samo toliko daleko da objasne ishod nedeljnih glasova.

Stanovništvo na istoku je starije od onog na zapadu, ali više demografski ne „krvari“ kao što je bilo tokom poslednjih godina Nemačke Demokratske Republike (DDR) i dve decenije koje su usledile.

U stvari, svake godine od 2017. sve više ljudi migrira sa zapada na istok.

Nezaposlenost je veća, ali samo za delić – pravi kontrast ovde je između severne i južne Nemačke.

Poslednje dve godine ekonomije istočnih država su rasle brže od onih na zapadu, pošto su globalni igrači poput Tesle i Intela podigli fabrike u istočnim zemljama.

Nivoi imigracije u istočnim državama koji su izašli na birališta u nedelju uveče među najnižima su u celoj Nemačkoj.

Prema istraživanju koje je objavila vlada Olafa Šolca početkom ove godine, oko 19 odsto istočnih Nemaca kaže da se osećaju da zaostaju.

To je dvostruko više nego na zapadu (osam odsto), ali bi ipak sugerisalo da 80 odsto stanovništva pet istočnih država ne oseća da gubi.

Ipak, značajan broj njih dao je svoje glasove za stranku koja je, u svom ogranku u Tiringiji, sertifikovana kao desničarska ekstremistička.

Sociolog Stefen Mau, rođen na istoku, skovao je termin okoštavanje za ovaj trend – igru slenga za bivše građane DDR-a i biološkog procesa kojim se tkivo stvrdnjava u kost.

Daleko od toga da još uvek „sustiže“, piše Mau u svojoj nedavnoj knjizi Ungleich Vereint (Nejednako ujedinjeni), istočna Nemačka glasa drugačije od zapadne upravo zato što je već sustigla i sada polaže pravo da potvrdi svoj poseban identitet.

U svojoj knjizi Tausend Aufbruche (Hiljadu početaka), koja je osvojila ovogodišnju glavnu nemačku nagradu za publicistiku, istoričarka Kristina Morina, rođena u DDR-u, kaže da AfD pobeđuje na istoku jer je uspela da iskoristi posebno razumevanje šta demokratija podrazumeva, koje je oblikovalo 40 godina pod komunističkom vlašću i drugačije od onog na zapadu.

Ovo bi moglo zvučati paradoksalno, pošto je DDR bila jednopartijska diktatura bez slobodnih izbora i bez podele državnih vlasti.

Ipak, režim DDR-a je tvrdio da je koncept demokratije za svoje ciljeve, i to naglašeno.

„Istočna Nemačka je takođe za sebe tvrdila da je našla demokratski odgovor na nacionalsocijalizam“, rekla je Morina za Gardijan u nedavnom intervjuu.

„Samo što je priča komunista o tome kako funkcioniše demokratija bila duboko populistička, koja je tvrdila da je istinitija i reprezentativnija za prave ljude od demokratije na zapadu, za koju su rekli da samo organizuje klasne hijerarhije i zastupa interese kapitalizma“.

Istorijsko iskustvo te vrste pseudodemokratije, tvrdila je, bilo je jedno od objašnjenja zašto je AfD uspevao da mobiliše toliko više prethodnih ne-glasača na istoku nego druge stranke.

Za razliku od etabliranih centrističkih partija, AfD ne samo da je održavala skupove u tragovima kampanje, već je organizovala spaziergange, „šetnje“ gradskim centrima, koje su osmišljene da izazovu mirne proteste u ponedeljak koji su pratili raspad socijalističke Istočne Nemačke.

To je jedina partija u Nemačkoj koja poziva da predsednika biraju građani direktno, a ne putem savezne konvencije, i zalagala se za direktnu demokratiju redovnih referenduma u ​​švajcarskom stilu.

„U svojim predizbornim kampanjama, AfD je veoma efikasno iskoristio iskustvo koje je široko podeljeno među istočnim Nemcima“, kaže Morina.

Postoje svi razlozi za nepoverenje u tvrdnju AfD-a da samo predstavlja drugačiju demokratsku tradiciju.

U osnovi njegove priče o osnaživanju leži duboko rasistički lanac razmišljanja, koji istočnjake prikazuje kao čistije Nemce jer su se odupirali multikulturalizmu i svim idejama koje su ušle u zapadnonemački diskurs nakon studentskih revolucija 1968.

Ali i Mau i Morina sugerišu da pridobijanje birača sa krajnje desnice može da funkcioniše samo ako ih direktno angažuje nekonvencionalnim i kreativnim sredstvima, kao što su lokalne skupštine građana.

Da bi zaustavio i na kraju preokrenuo udaljavanje nemačkog istoka i zapada, politički centar treba da počne da razmišlja van okvira.