Istoričar Maks But za Vašington post: Najveća bezbednosna pretnja Izraelu je Benjamin Netanjahu

Poznat pod nadimkom „Bibi“, Netanjahu izgleda ne mari što njegova politika podriva izraelsku demokratiju, rizikujući bliske odnose Izraela sa Sjedinjenim Državama, i možda čak izaziva još jedan nasilni ustanak – treću intifadu – među Palestincima na Zapadnoj obali.

Poput Trampa, izgleda da mu nije stalo samo do toga da se zadrži na vlasti, već je njegova radikalna politika cena održavanja koalicije krajnje desnih ekstremističkih partija.

Predsednik SAD Džozef Bajden, pravi prijatelj Izraela, pokušava da upozori Bibija sa destruktivnog puta kojim je krenuo – ali bezuspešno. Prošle nedelje, Bajden je razgovarao telefonom sa Netanjahuom i čak ga je pozvao da se sastanu po prvi put od preuzimanja mandata u decembru, i kako je Bajden nazvao instaliranja „jednog od najekstremističkijih… kabineta koje sam video“.

Bajdenova ponuda da se sastanu bio je pomirljiv gest koji je ugrozio izraelske opozicione stranke.

Nastavak neslaganja između dve strane bio je očigledan u suprotstavljenim čitanjima Bibi-Bajdenovog poziva. Bela kuća je naglasila da je predsednik upozorio premijera da ne preduzima „dalje jednostrane mere“ za proširenje naselja na Zapadnoj obali i naglasio „potrebu za najširim mogućim konsenzusom“ pre nego što se nastavi sa reformama pravosuđa.

Nasuprot tome, primetio je list Harec, izraelski izveštaj se „fokusirao na Netanjahuove omiljene teme: Iran i borbu protiv terorizma“.

Rečeno je da je Bela kuća uznemirena Netanjahuovim obmanjujućim porukama. Da bi popravio izveštaje Bajden je pozvao kolumnistu Njujork tajmsa Tomasa L. Fridmana „da se postara da je Bajdenova pozicija kristalno jasna za sve Izraelce“, a to je da Netanjahuova koalicija treba da prestane da se bavi „reformom ustava, bez čak i privida nacionalnog konsenzusa“, napisao je Fridman.

Nažalost, Bajdenov pozitivan uticaj razvodnjavaju Bibijeve vatrene republikanske pristalice, koje smešno optužuju Bajdena da je anti-Izrael. Čini se da republikanci žele da omoguće Netanjahuov napad na izraelsku demokratiju koliko i Trampov napad na američku demokratiju. (U drugoj paraleli, i Tramp i Netanjahu su optuženi za više krivičnih prijava; Bibijevo suđenje je u toku, suđenja Trampu predstoje).

Netanjahu bi mogao da izračuna da, uz svu podršku republikanaca, ne mora da sluša šta mu demokratski predsednik govori – bez obzira na to koliko dugoročne štete nanosi američkom javnom mnjenju.

Netanjahuov zakon o reformi pravosuđa, koji je bio odložen u proleće nakon što su masovni protesti doveli Izrael do zastoja, sada se brzo kreće kroz Kneset, uprkos masovnim protestima i pretnjama izraelskih vojnih rezervista (uključujući elitne pilote borbenih aviona i komandose) da će odbiti da se jave na dužnost ako reforme prođu.

Ako predlog zakona bude odobren, što bi se moglo dogoditi već ove nedelje, Izrael će izgubiti jednu od nekoliko provera većinske tiranije, jer izraelski Vrhovni sud više neće moći da poništi zakon na (doduše amorfnoj) osnovi da nije „razuman“.

Sud je izazvao gnev desnice poništavajući masovno oslobađanje ultra-pravoslavaca od obavezne vojne službe, ograničavajući širenje ilegalnih naselja na Zapadnoj obali i blokirajući Netanjahua da u svoj kabinet imenuje lidera ultrapravoslavne stranke koji je osuđen za utaju poreza, prevaru i podmićivanje.

Uskoro će Bibi i njegov krajnje desničarski kabinet verovatno imati odrešene ruke da sprovedu još više svojih ultranacionalističkih planova uprkos njihovoj ultratankoj izbornoj većini — sa strašnim posledicama ne samo po izraelsku demokratiju već i po bezbednost Izraela.

Prošlog meseca, izraelska vlada je ministru finansija Bezalelu Smotrihu, ultranacionalističkom zagovorniku naselja, dala skoro svu kontrolu nad budućim širenjem izraelskih naselja na Zapadnoj obali.

Ovo je isti Smotrich koji je ranije ove godine rekao: „Ne postoji takva stvar kao što je palestinska nacija. Palestinske istorije nema. Ne postoji palestinski jezik“. Smotrich je takođe rekao, nakon divljanja izraelskih doseljenika kroz palestinsko selo Huvara (koje je izraelski general opisao kao „pogrom“): „Mislim da Huvaru treba izbrisati. Alarmantni cilj Smotricha je da udvostruči broj izraelskih doseljenika na Zapadnoj obali, sa 500.000 na milion, što će dodatno pogoršati ionako nestabilnu situaciju.

Gotovo 30 godina nakon potpisivanja sporazuma iz Osla, Palestinci gube nadu da će ikada imati svoju državu. Pojasom Gaze vladaju verski fanatici Hamasa, dok Zapadnom obalom vladaju korumpirani, nekompetentni zvaničnici Palestinske vlasti.

Mahmud Abas, predsednik palestinskih vlasti, toliko je star (87) da u poređenju sa njim čini se da Bajden izgleda kao mladić, a vladao je 18 godina uprkos tome što je poslednji put osvojio četvorogodišnji mandat 2005. Palestinske vlasti su dodatno oslabljene kontinuiranom izraelskom vojnom okupacijom; da bi se čak preselile iz jednog grada u drugi, palestinskim snagama bezbednosti je potrebna dozvola Izraelaca.

Ekstremisti su požurili da popune vakuum moći, posebno u severnom gradu Dženinu, koji je postao zabranjena zona za palestinske bezbednosne snage. Njime efektivno vladaju milicije povezane sa Hamasom, Palestinskim islamskim džihadom ili lokalnim bandama.

Iran isporučuje oružje ovim borcima kako bi pokušao da otvori „četvrti front“ za Izrael pored pretnji sa kojima se već suočava iz Gaze, Libana i Sirije. Nasilje na Zapadnoj obali raste zajedno sa terorističkim napadima unutar Izraela.

Izraelske odbrambene snage su 3. i 4. jula pokrenule veliku ofanzivu na izbeglički kamp Dženin, uz podršku vazdušnih snaga, da bi demontirale eksplozive, zaplenile oružje, uništile podzemna skrovišta i zaplenile „sredstva za terorizam“.

U ovoj vojnoj operaciji — najvećoj na Zapadnoj obali od vrhunca druge intifade 2005. — poginulo je 12 Palestinaca i jedan izraelski vojnik, stotine Palestinaca je ranjeno, a hiljade raseljeno.

Operacija je možda bila neophodna da bi se sprečili dalji teroristički napadi na Izrael, ali bi mogla da se obori ako jednostavno podstakne bes i očaj među Palestincima.

Jedan američki bezbednosni zvaničnik mi je rekao da, da bi operacija Dženin imala trajne posledice, moraju da se dogode dve stvari. Prvo, palestinske bezbednosne snage treba da ponovo uđu u Dženin (što su uradile samo nakratko kada je Abas posetio 12. jula prvi put posle mnogo godina) da bi razoružale milicije.

Drugo, nasilje izraelskih naseljenika mora prestati. „Kada prestane nasilje naseljenika, sve je moguće“, rekao je ovaj američki zvaničnik. „Dok se to ne zaustavi, ne postoji način da se krene napred sa stvarnim bezbednosnim merama ili stvarnom stabilnošću“.

Netanjahuova vlada je uradila jednu stvar nakon operacije u Dženinu obećavši da će povećati podršku palestinskim vlastima. Ali kakve su šanse da će vlada koja je toliko povezana sa ekstremističkim naseljenicima obuzdati upravo te naseljenike?

„Strateški problem Izraela je taj što on nema strategiju u vezi sa Zapadnom obalom i Palestincima, osim ako puzajuću de facto aneksiju ne smatrate strategijom“, rekao mi je Čak Frajlih, bivši zamenik izraelskog savetnika za nacionalnu bezbednost. „Tragedija je u tome što pogrešna mesijanska verovanja postavljaju osnovu za propast cionističkog sna o pretežno jevrejskom i živopisno demokratskom Izraelu“.

Dok Izrael slavi svoju 75. godišnjicu, ima na šta da se ponosi: jevrejska država je bogatija i moćnija nego što je iko mogao da zamisli 1948. Ali se takođe suočava sa zabrinjavajućom dilemom koju niko nije mogao ni zamisliti u danima kada su Izrael vodili divovi kao što su David Ben-Gurion i Golda Meir kada je najveća opasnost od njene vlastite države?

Bajden pokušava da urazumi Netanijahua, ali Bibi ne sluša razloge – a i Izraelci i Palestinci će verovatno platiti visoku cenu za premijerovu destruktivnu i obmanjujuću politiku.