Istoričar o nuklearnom oružju: „Moguće, Putin je već doneo jednu glupu odluku“

Bio je i član Čilkotove istrage o ulozi Velike Britanije u ratu u Iraku, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Fridman je za gruzijski servis RSE govorio o uzaludnosti rata u Ukrajini, verovatnoći potpune pobede jedne od strana i zašto ne misli da će Putin upotrebiti nuklearno oružje.

Na pitanje da li je ukrajinski rat klasičan slučaj onoga o čemu često govori u svojim knjigama, a to je da ratovi retko idu po planu i da kada ne idu, onda se sve vrti oko troškova počinjenih grešaka, Fridman kaže da je ovo ekstreman slučaj.

„Neki od nas su bili skeptični oko toga da li će Rusija krenuti u rat. Nikada to nisam odbacio, nikada ne možete da odbacite mogućnost. Ali, razlozi za sumnju su uglavnom bili zasnovani na tome što je bilo veoma teško videti kako bi Rusija mogla da pobedi – samo zbog veličine Ukrajine i veličine stanovništva, snaga, ljudstvo koje treba da se do ko zna kada nosi s pobunama i otporom i tako dalje i tako dalje. Rusija nije čak bila uspešna ni u početnim vojnim operacijama u Ukrajini. Dakle, ovo je još bolji primer ratova koji ne idu po planu nego, recimo, što je Irak 2003. Jer u Iraku je 2003. vojna strana u početku išla po planu, problem je bio posle. U ovom ratu nikada nisu ni stigli do onog posle. Umesto nekoliko dana koji bi završili s marionetskom vladom u Kijevu, sada imate ovaj smrtonosni rat, koji je razrušio Ukrajinu i odneo deceniju vojne modernizacije Rusiji, dok su desetine hiljada, verovatno više od 100.000, ubijene. Za vrlo malu dobit. Dobici koje su Rusi ostvarili uglavnom su ostvareni na početku rata. Nekih su se od tada odrekli jer nisu mogli da ih zadrže, a iz drugih su bili prinuđeni da odu. Ako pogledate vojni napredak Rusije, čak i ako uzmete u obzir Soledar pre neki dan, možda Bahmut, to je prilično marginalno. A ono što su zauzeli je u tom procesu uništeno. Dakle, nije da su osvojili velike resurse. Dakle, ovo je zaista neobično uzaludan rat“, ističe istoričar.

Dodaje da je u ovom trenutku očigledno da ima mnogo Rusa koji su potpuno svesni kako nijedan od ciljeva Rusije nije postignut i da je to zemlju vratilo godinama unazad.

„Ekonomija je prošle godine dobro prošla zbog cena energenata, ali cene energenata su pale, a oni su izgubili tržište. Nema investicija u Rusiju. Dakle, sada je u periodu ekonomskog pada. Dakle, mnogi Rusi su toga svesni. Ali postoji neka vrsta efekta okupljanja. To nije atmosfera u kojoj će ljudi iznositi izdajničke stavove. I zato mislim da su mnogi Rusi u stanju poricanja. Mislim da je problem Putina, u izvesnom smislu, kako okončati ovo bez ostvarenja njegovih ciljeva“, ukazuje Fridman.

Smatra da je Putinu teško da okonča sukob, jer je svestan da onda dolazi obračun, a da će, kako kaže, cena ovog rata morati da bude stavljena naspram svega što je dobijeno. Naglašava da postoji ideja u Kremlju da, ako bi zauzeli ceo Donjeck i zadržali ceo Lugansk, bi to moglo da prođe.

„To bi moglo da prođe kao pobeda koju mogu da predstave. Njihov problem je što je prekid vatre najviše na šta bi Ukrajinci mogli da pristanu. Oni sigurno neće pristati na prekid vatre u smislu prenosa suvereniteta. Dakle, u praksi to ne ide daleko. To samo znači da biste dobili inherentno nestabilnu situaciju. Ali to je ono što ćete ionako dobiti, kao rezultat ovoga, sve dok ne budete imali drugačiju rusku vladu s drugačijim stavom prema Ukrajini. Dakle, osnovna lekcija ratova jeste da ih je lakše početi nego završiti. Treba imati na umu da je ovaj rat u praksi počeo 2014. Ali on je bio ograničen i jedno od pitanja za budućnost jeste da li se može ponovo na neki način ograničiti. Sukob nije bio zamrznut, ljudi su i dalje umirali. Ali da li će na neki način u budućnosti biti zamrznut, ne znam. Od mogućnosti, zamrznuti sukob je podjednako verovatan kao i druge mogućnosti. Mislim da je sada skoro nemoguće u ovom trenutku videti potpuni mirovni sporazum, zbog reparacija i pitanja ratnih zločina. Za okončanje ovog rata, potrebna je drugačija vlada u Moskvi ili je potrebno da Putin na neki način da bude skrajnut. Trenutno nema naznaka toga. Ali bi to moglo da se desiti. Mislim da niko zapravo ne zna šta se dešava u Moskvi“, rekao je britanski istoričar.

Ne misli da Rusija može da odnese potpunu pobedu, jer ne vidi način kako sada može da pokori Ukrajinu.

„Ukrajinci imaju više šanse za pobedu“

Ako bi Ukrajina mogla da potisne ruske snage iz cele Ukrajine, to bi bio poraz. To nije sasvim nemoguće, kaže Fridman, ali misli da je u ovom trenutku veoma teško i da bi gubitak Krima bio nedvosmisleno veliki poraz za Putina.

„Ako bi Rusi bili potisnuti drugde, na granice iz 2013. ili iz 1991, verovatno bi se moglo izvesti uz garancije za one koji govore ruski i tako dalje. Pretpostavljam da dođe trenutak u kome nema mnogo vrednosti u držanju onoga što u suštini predstavlja iste one enklave s kojima ste ovo počeli. Nisam ubeđen da bih se, da sam ukrajinski general, toliko trudio u očekivanju da moram da skroz potisnem Ruse. Mislim da bi u nekom trenutku potreba ruskih snaga da se rekonstruišu i besmislenost držanja delova teritorije, ako je to sve što imaju, verovatno značila da bi ruskim snagama odgovaralo da imaju pauzu, u nadi da će dobiti malo prostora za disanje. Sve u svemu, Ukrajinci imaju više šansi za pobedu od Rusa, za koje mislim da nemaju nikakve šanse u smislu njihovih prvobitnih ciljeva. Ali bi mogli da ih preuobliče. Ali za Ukrajince je i to veoma teško, zbog čega je veća verovatnoća za prljavo nego čisto zaključenje koje će trajati neko vreme“, kaže.

O eventualnoj delimičnoj pobedi Ukrajine kaže da bi Kijev mogao da živi sa povratkom na granice od 23. februara. Ukazuje da je Zelenski očigledno razmišljao o dvostrukom državljanstvu kao rešenju nekih od problema.

„Postoji trenutak, otprilike septembar, kada su Ukrajinci postali prilično optimistični u pogledu toga šta bi mogli da urade jer se činilo da su u prednosti, ali onda su se Rusi mobilisali. I postalo je teže, jer je samo brojnost napravila razliku. Više nego što sam, moram reći, mislio da hoće. Ali jeste. I Rusi su sada generalno organizovaniji. Imali su vremena da izvedu mobilizaciju, da smisle šta rade s trupama – opšti izgled je bolji. A vreme nije pogodovalo ukrajinskim trupama. Dakle, obe strane sada razmatraju nove ofanzive. Sada mislim da postoji rusko gledište da oni sada imaju brojnost, što ranije nisu imali, ali nemaju opremu, jer su mnogo toga izgubili. A takođe je njihova oprema prilično loša. Dakle, oni bi se zaista oslonili na brutalnu silu i velike žrtve za proboj. Ukrajinci razmatraju više manevara. Ali kao što smo videli, manevar nije lak na tim ratištima, osim ako ne pronađete zaista ranjivo mesto u neprijateljskim linijama. Tako da mislim da sada čekamo narednih nekoliko meseci. A kada vidimo kako je to išlo, imaćemo bolju ideju o izdržljivosti obe strane“, kaže Fridman.

O navodnoj izričitoj komandi Putina generalu Valeriju Gerasimovu da osvoji ceo Donbas do marta, istoričar misli ako ruski predsednik to želi, to može da znači da mu je u glavi da bi se zadovoljio Donbasom.

„Uvek mora da postoji sud o tome koje troškove ste spremni da prihvatite, na primer, ako to znači da izgubite previše svojih najboljih trupa za kasniju ofanzivu. Mislim da su pre ove poslednje rekonstrukcije dobili bolju odbranu, ruske odbrambene linije su poboljšane. A onda ste imali Vagner grupu koja je vršila pritisak samo ofanzivom. Mislim da je, što se Putina tiče, stav da nije dovoljno samo biti u defanzivi. Žele da se vrate u ofanzivu. A to je očigledno i stav Ukrajine. Mislim da je veoma teško da Rusija krene u ofanzivu u narednih nekoliko nedelja. Ukrajinci govore o ruskoj brojnosti i mogućim razmerama sledeće mobilizacije, jer Ukrajinci žele da zadrže dotok oružja sa Zapada, što ima savršenog smisla. Mislim da Rusija ima kapacitet za prilično čvrstu defanzivnu poziciju. Nisam siguran da imaju borbenu moć da poraze Ukrajince ofanzivno. Da sam na mestu Ukrajinaca, skoro da bih bio u iskušenju da čekam da prvo krene ruska ofanziva, jer mislim da bi tu bila lakša pobeda nego sami da je pokrenu“, stav je Lorensa Fridmana.

Misli da za Rusiju nema dobrih rešenja, osim možda onih koja će kratkoročno zadovoljiti Kremlj, ali da je Donbas najviše što bi mogli da kontrolišu. U vojnom smislu, kaže, za Moskvu postoje samo ograničene opcije.

„Rekao bih, s ukrajinske tačke gledanja, situacija u kojoj se Rusi otvaraju u nastojanju da napreduju, pod pretpostavkom da se mogu zaustaviti, bila bi bolja i lakša za rešavanje. Skoro izgleda kao 1918, gde imate veliku nemačku ofanzivu koja se iscrpla, a onda su saveznici uzvratili. Tako da mislim da je Putinovo nestrpljenje problem za rusku komandu. Gerasimov je uvek bio tu, nije da je nov u ovoj situaciji. Ono što on radi je da se pobrine da se ostvari Putinova volja, a izgleda da je Putinova volja u ovom trenutku da je potrebno više ofanziva i oni se očigledno spremaju za nešto. Ali šta tačno i kada, u ovom trenutku je teško biti siguran“, misli on.

„Tri vrste ograničenja za Zapad“

Fridman kaže da postoje tri vrste ograničenja u vezi s onim što Zapad radi.

Jedno je, po njegovim rečima, ekonomsko.

„Zapad je pretrpeo štetu, šta god da je Putin pokušao da uradi s energetskom krizom delovalo je u smislu da je to bila ekonomski i politički destabilizujuća godina, posebno za Evropu. Ali na neki način prolazi kroz to, s mogućim dodatnim poteškoćama, ali ne s toliko problema koliko se Putin nadao“, ukazuje.

Drugo je, dodaje, politička pitanja provociranja Rusije i prevelikog pritiska, uz rizik eskalacije.

Za treći element kaže da je najozbiljniji.

„To su inventari i zalihe, logistika i održavanje i čista praktičnost nabavke stvari koje Ukrajinci mogu efikasno da koriste. Mislim da je to inhibirajući faktor, a ne posvećenost. Mislim da postoji politička posvećenost. Ne čujete ‘Oh, Zelenski, moraš da pregovaraš’. Da je Putin smislio nešto što bi izgledalo kao kompromis, što je izgledalo kao da bi moglo da dovede do nekog izlaza, pritisak na Zelenskog da to uzme ozbiljno bi bio znatan. Ali nije. I mislim da Makron i Šolc to priznaju, zajedno sa Sunakom i Bajdenom. Dakle, ne mislim da je posvećenost problem. Kapacitet je problem. I na tome će morati dosta da rade. Jedno od razočaranja na neki način je to što dosad nije uloženo više truda u povećanje proizvodnje. Dešava se, ali traje neko vreme“, smatra.

Misli da je jedna od najopasnijih ideja da je ovo „proksi“ rat i da se Ukrajinci zaista bore za Amerikance.

Takođe kaže da su zapadni ciljevi formulisani u smislu nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Ukrajine.

„Ne mislim da bi Zapad gurnuo Ukrajinu ka radikalnijim ili maksimalističkim ciljevima nego što su Ukrajinci spremni da prihvate. Ako bi Ukrajinci bili spremni da preduzmu kompromisni rezultat, pretpostavljam da bi Zapad to prihvatio, a ako Ukrajinci žele da se bore i to bi bilo prihvaćeno. Ako stvari budu izgledale, recimo, za šest meseci kako sada izgledaju, mislim da će sami problemi kapaciteta navoditi da se pokuša naći način da se sukob makar pauzira. Ne mislim da je to pitanje da Zapad želi drugačije stvari od Ukrajinaca. Kao što je uvek s ratovima, ciljevi i sredstva moraju biti usklađeni. A ako sredstva ne postoje, onda ćete možda morati da prihvatite ishode, barem kratkoročno, koji su neprijatni“, ukazao je.

Stava je da, ako bi Zapad ušao u sukob i ako bi se vojske NATO pridružile Ukrajini, okončanje rata bi bilo jednostavno, ali i vrlo opasno. Međutim, dodaje da je zapravo najveća stvar koju čekamo trenutak da Moskva shvati da ovo zapravo nikuda ne vodi.

„Činjenica je da je Putin nuklearno oružje efikasno koristio kao odvraćanje“

Fridman je rekao da nuklearno oružje ne postoji, onda bi se Zapad verovatno borio rame uz rame uz Ukrajinu.

„Putin je jasno stavio do znanja 24. februara, ponovio 27. februara i potom opet rekao da rizik od nuklearnog rata, on to nije baš tako rekao, ali je to zapravo ono što misli, ulazi u igru čim se NATO direktno uključi na ukrajinsku stranu. I to odvraćanje je uspelo. Isto tako, on je odvraćen od napada na zemlje NATO. Dakle, to je u redu, ograničava konflikt. Putin je eskalirao – ako želi da naudi Ukrajincima, pokazao je da to može. A ako želi da upotrebi vatrenu moć, ima vatrenu moć. Ali zapravo, taktičko nuklearno oružje samo unosi čitav niz operativnih komplikacija i rizika, kako mu je rečeno, a koliko nam je poznato, od upravo one vrste angažovanja Zapada koju želi da izbegne“, navodi istoričar.

Ipak naglašava da se opcija upotrebe nuklearnog oružja ne može isključiti, jer je Rusija nuklearna sila sa mnogo kapaciteta.

„Ali to je veliki rizik za Rusiju bez očiglednog dobitka. Deo rizika je da bi mogli da upotrebe tu stvar i da projektil bude oboren, onesposobljen, ili da ne eksplodira kako treba, ili da detonira ili šta god. Niko nije koristio tu stvar dugo vremena. Dakle, to nije nešto što možete isključiti, mislim da bismo imali prilično dobar pokazatelj da se nešto dešava, ali ja to trenutno ne vidim“, zaključio je Lorens Fridman, prenosi N1.