Istoričar Žarkov: Rusija i Srbija ne mogu da se oslobode iluzija o sopstvenom imperijalizmu, rusko društvo ide ka katastrofi

Putinova agresija na Ukrajinu je, navodi u tekstu za Novaja Gazeta Evropa, najbesmisleniji i najnemilosrdniji rat u istoriji sveta, jer se nijedna od današnjih generacija u njihovom svesnom životu nije suočila sa ovakvim razmerama krvoprolića i ratnih zločina.

Svi ostali ratovi su nam poznati iz knjiga i vezani su za prošlost, ali ne i za istoriju.

Žarkov je pokušao da objasni, kako kaže, paradoks: istorija u ovom slučaju nije nešto što se dešavalo nekada davno i sa nekim drugim. Istorija nije muzej artefakata iz prošlosti, to je kotao sadašnjosti i budućnosti.

Istorija je ono što nam se dešava direktno ovde i sada i određuje našu budućnost. Zato je današnji rat ključni istorijski događaj, samo on i ništa drugo radikalno ne menja naše sudbine i način života.

Istoričar naglašava da su neizbežna pitanja koja se postavljaju: šta će biti sa nama i ovom državom? Koja budućnost izgleda poželjno za Rusiju, šta je realno ostvarivo i u kom vremenskom okviru? Ništa manje važno nije pitanje mogućeg tajminga realizacije projekta „lepa Rusija budućnosti“ i specifičnih akcija na putu ka njegovom ostvarenju.

Posle skoro neizbežne katastrofe, moramo, kaže, ponovo da izmislimo Rusiju, i moramo odmah da počnemo to da radimo.

„Potrebno je da budete spremni za veoma težak i dug put“.

Nada ruskih Evropljana?

Već se pojavio manje-više jasan konsenzus u vezi sa željenom budućnošću Rusije, barem u novoj dijaspori ruskih Evropljana koja se danas pojavljuje. Rusija budućnosti može biti samo moderna i razvijena evropska zemlja. U suprotnom, ona nema nikakvu vrednost i mora da nestane kao politička zajednica da ne bi izazvala sramotu i opasnost u ostatku sveta.

Glavna pokretačka snaga ka željenoj budućnosti mogli bi da budu ruski Evropljani. Ova zajednica odavno je formirana unutar ruskog stanovništva, što je doprinelo njenoj aproksimaciji zapadnim modelima javnog života.

Ruski Evropljani ujedinjuju skoro svu rusku kulturu od Aleksandra Radoviščeva do Vjačeslava Ivanova. Sada je ovaj trend pretrpeo najjači poraz u celoj istoriji svog postojanja. Evropski hram ruske kulture u domovini je uništen.

Ruski Evropljani su proterani iz svoje zemlje. Pretpostavimo da značajan broj izbeglica iz Putinove Rusije odluči da očuva ruski jezik i rusku kulturu kao sredstvo prevođenja evropskih vrednosti slobode, mira i pravde svojoj deci i unucima. Da biste utvrdili zadatke povezane sa ovim, potrebno je da budete svesni šta se dešava u sadašnjosti i da imate realne ideje o budućnosti.

To se odnosi i na one koji su ostali u domovini. Moraćemo da približimo obnovu evropskog hrama ruske culture zajedničkim naporima preduzetim unutar zemlje i inostranstva.

Dijaspora ruskih Evropljana može da sačuva i razvije odgovarajuću tradiciju u stalnom dijalogu sa narodima sveta, ali sama ova tradicija nema smisla bez izgleda da se vrate u domovinu.

Istovremeno, nemoguće je ne razumeti da ovaj zadatak ne može uskoro da se završi i da će zahtevati napore za nekoliko generacija koje dolaze. Ovaj san, koji će, po najoptimističnijem scenariju, praunuci današnjih 20-godišnjaka moći konačno da ostvare.

Rusija posle neizbežne katastrofe

Šta se trenutno dešava sa Rusijom i šta je čeka u doglednoj budućnosti?

Rusko društvo je, smatra Žarkov, „bolesno od strašnog i neljudskog rata, koji ga dovodi do neizbežne katastrofe. Što se pre desi ova katastrofa, brže i lakše će se oporaviti“.

Međutim, ne možemo da izračunamo brzinu lokomotive istorije, urušavanje Putinovog sistema može da potraje još nekoliko godina ili čak deceniju.

Niko ne može, kaže, da predvidi početak finala, iako skoro svi veruju u njegovu neminovnost. Nemoguće je pobediti u ratu čiji je zadatak da uništi susedni narod i u kome vam se ostatak sveta suprotstavlja.

Istovremeno, očigledna je i druga stvar: Rusi iz nacije koja je formirana duž evropskog puta i koja je obećala, uz neizbežnu neminovnu promenu generacija, da će dostići novi nivo razvoja sloboda, za nekoliko nedelja i meseci pretvorila se u naciju ubica, silovatelja i pljačkaša.

Spontani antiratni protesti nisu naišli na široku podršku javnosti. Dok deo Rusa ide na punktove za regrutaciju i kupuje opremu o svom trošku, kritički misleća manjina beži iz zemlje ili ide u zatvor. Uskoro će ovo društvo činiti porodice borbenih veterana ili njihove udovice i siročići.

Oni nikada neće priznati svoju odgovornost za kolektivno počinjeno krivično delo.

Ovaj monstruozni rat biće glavni i odlučujući događaj u životu generacije današnjih dvadesetogodišnjaka i starijih ljudi, s tim u vezi oni su već izgubljeni.

Posle neposredne katastrofe, do kraja života, oni će ili tražiti izgovore, patiti od kompleksa inferiornosti, ili će pobeći i od alkoholnih i od narkotičkih snova.

Njihova deca neće moći da napuste roditelje i nastaviće istim putem, ali će unuci možda nešto pokušati. S druge strane, ako do tada u Rusiji bude mogao da se izgradi novi obrazovni sistem, unuci današnje generacije ratnih zločinaca moći će da shvate i imaju osećaj kolektivne odgovornosti.

Upravo to se dogodilo u Nemačkoj, gde su unuci nacista 40 godina kasnije zaista uspeli da shvate težinu i enormnost zločina svojih dedova.

Samo će ova generacija unuka moći da se vrati svesnoj i svrsishodnoj izgradnji evropske Rusije, a već će njihova deca, ako se ništa ne umeša, moći da prisvoje uspešan završetak ovog procesa.

Izračunajte sami koliko će to trajati – prema najoptimističnijim proračunima, uspostavljanje slobodnog, pravednog i razvijenog društva u Rusiji treba očekivati ni ranije od početka sledećeg veka.

Vreme univerziteta

Svakako će mi se zameriti činjenica da moji proračuni demotivišu antiratne aktiviste koji deluju u Rusiji i inostranstvu, ukazuje. Pojašnjava da je sve upravo suprotno: razumevanje realnosti ne negira potrebu za akcijom i samo vam omogućava da pravilno odredite određene zadatke i načine za njihov rešavanje.

Prvo, što se pre ovaj rat završi, pre će Rusija moći da krene u dugoročnu unutrašnju transformaciju. Ako se to desi za godinu ili dve, biće bolje nego da se desi za deset godina.

Zato je trenutno neophodno podržati sve inicijative unutar i izvan zemlje koje dovode do promene kriminalnog političkog režima u Rusiji i kraja rata.

Drugo, sada je neophodno razviti dugoročni program formiranja novog ruskog društva. Glavni izazov ovde je pobediti u borbi za vrednosti. Neophodno je zaista obnoviti evropski hram ruske kulture, gde će nove generacije moći da se uzdignu.

Švedska je, posle poraza u Severnom ratu, doživela skoro dva veka depresije i vegetativnog stanja u predgrađu Evrope. Kina je, posle opijumskih ratova, utonula u „vek srama“.  Argentina i Srbija već nekoliko decenija ne mogu da se oslobode himera sopstvenog imperijalizma

Ovaj zadatak podrazumeva stvaranje novog kanona evropske pisane i oralne tradicije, koji će formulisati agendu slobode, vladavine prava i demokratije na ruskom jeziku.

Na kraju, to znači da ako je glavni zadatak aktivista da nastave nepomirljivu borbu protiv vladajućeg režima u Rusiji, onda je zadatak ruskih intelektualaca, od kojih su mnogi u izgnanstvu, da stvore nekoliko međunarodnih dvojezičnih akademskih centara ili čak univerziteta u Evropi na ruskom i engleskom jeziku sa ciljem formiranja i razvoja agende buduće slobodne i demokratske Evropske Rusije.

Na ovim akademskim platformama treba obučavati osoblje koje će odrediti celokupan institucionalni dizajn zemlje budućnosti. Moramo da počnemo sa obrazovanjem.

Ako u narednoj deceniji na Zapadu bude osnovan jedan ili više međunarodnih univerziteta za ruske Evropljane, to će omogućiti svojim diplomcima da imaju vremena da uspostave masovnu obuku nastavnika za unuke generacije sadašnjih ubica u Buči, Irpinu i Izjumu.

Ako se do tada politički režim u Rusiji promeni, biće prilike da se stvori nova škola koja će iščupati nove generacije iz ruskih porodica zatrovanih putinizmom i moći će da ih vrati evropskim vrednostima humanizma.

Moj predloženi program zapravo predstavlja najoptimističniji scenario za budućnost Rusije.

Švedska je, posle poraza u Severnom ratu, doživela skoro dva veka depresije i vegetativnog stanja u predgrađu Evrope. Kina je, posle opijumskih ratova, utonula u „vek srama“.

Argentina i Srbija već nekoliko decenija ne mogu da se oslobode himera (iluzije, prim.aut.) sopstvenog imperijalizma. Rusija neće moći da bude izuzetak u ovoj seriji, ali postoji šansa da se krene putem uspona ka slobodi u roku od tri generacije.

Danas još uvek imamo priliku da zasadimo baštu u koju će se radovati naši praunuci, zaključuje Vasilij Žarkov.