Istorija kao oruđe ruske dezinformacije

Istorijska manipulacija, zajedno sa ideologijom, uvek je bila važno oruđe koje je Kremlj koristio da legitimiše svoje postupke u očima sopstvenih građana. Međutim, zbog široko rasprostranjenog i uglavnom neograničenog pristupa informacijama, njegov uticaj na spoljnu publiku omogućava podelu protivnika i mobilizaciju pristalica širom sveta. Tako se dezinformacije, sastavni deo savremenog ratovanja, protežu daleko izvan linije fronta i domaćeg medijskog ekosistema, navodi portal EU-disinfo.

Ruski aparat za manipulaciju informacijama pokušava da zatruje informacioni prostor iskrivljavanjem istorije i stvaranjem alternativne stvarnosti. Preoblikovanjem percepcije istorijske pozadine na način koji je povoljan za njene interese, Rusija obezbeđuje da potrošači njenog istorijskog revizionizma usklade svoje stavove i odluke sa Kremljom.

Tokom vekova, vladari su pokušavali da oblikuju kolektivnu svest. Istorija, koju su obično pisali pobednici, uvek je služila kao arena za podržavanje političkih i vojnih ciljeva. Takve aktivnosti ne treba povezivati samo sa prošlošću, one su aktivne i danas, posebno u ratu sa Ukrajinom.

Ruska politika da revidira i prepisuje svoju prošlost stara je vekovima. Ruski carevi su vodili takvu politiku, često tvrdeći da se veliko carstvo ne može stvoriti bez velike prošlosti. Kao rezultat toga, Rusija je prisvojila istorijsko i kulturno nasleđe drugih naroda u rasponu od nekoliko generacija.

Dobar primer instrumentalizacije istorije na takav način je naredba (ukaz) cara Petra Velikog iz 1701. godine, kojom je naređeno uništenje svih pisanih narodnih artefakata, hronika, drevnih istorijskih zapisa, crkvenih dokumenata i arhiva među pokorenim narodima. Uklanjanje prethodnih verzija istorije bio je samo prvi korak. Imperator je takođe naredio piscima i profesionalnim istoričarima iz Evrope da prepišu istoriju. Moskovljani su tada iskoristili ovu manipulaciju kolektivnim pamćenjem i percepcijom istorije da se 22. oktobra 1721. godine proglase Ruskim carstvom. Kijevska Rusija.

Drugi primer je umešanost carice Katarine II Velike u promenu istorijskih izvora i ograničavanje pristupa primarnim dokumentima. Carica takođe nije oklevala da napiše nova poglavlja istorije, pojačavajući verzije istorijske istine koje su stvarali njeni prethodnici.

„Aneksija” Krimskog poluostrva kroz Manifest iz 1783. koji je potpisala Katarina Velika postavila je osnovu za mit o poluostrvu kao „prvobitnoj ruskoj teritoriji” u 20. veku. Danas ruska propaganda pravda osvajanje stranih teritorija kao navodni „povratak” sopstvenih zemalja. Međutim, pogrešno je govoriti o aneksiji Krima (1783. kao i 2014. godine) kao o dobrovoljnom ili mirnom pristupanju.

Ivan Grozni, koji se često smatra tvorcem zvanične mitologije Ruske imperije, takođe nije bežao od iskrivljavanja istorije. Centralna tvrdnja ove mitologije tvrdila je da je Kijevska Rusija bila kolevka tri bratska naroda: Rusije, Ukrajine i Belorusije i da su Rusi, kao „stariji brat“, imali pravo da naslede teritoriju.

Ovi primeri ukazuju na dugoročnu i dosledno sprovedenu rusku politiku revizije i prepisivanja istorije kao oruđa manipulacije i uticaja sa značajnim društvenim uticajem. Višegeneracijski proces iskrivljavanja istorije Ruske imperije rezultirao je bespogovornim prihvatanjem navodnog prava Rusije da nasledi istoriju, kulturu i tradiciju Kijevske Rusije.

Iskrivljavanje prošlosti radi političke koristi

U istom narativu kao i aktuelni događaji vezani za rat u Ukrajini i kroz istoriju, lideri i moćni entiteti su koristili prepisivanje istorijskih događaja da legitimišu svoje postupke i oblikuju javno mnjenje. Sakupljanjem činjenica ili potpunim izmišljanjem priča, oni mogu kreirati narative koji su u skladu sa njihovim planovima, bez obzira na istinu.

Jedna uobičajena taktika da se ožive istorijska nazadovoljstva, je preuveličavanje prošlih nepravdi i da se predstave kao stalne pretnje, podstičući na taj način neprijateljstvo među zajednicama. Namera iza ove manipulacije je da se stvori osećaj žrtve, da se razvije nezadovoljstvo i mržnja protiv navodnih neprijatelja. Takvo falsifikovanje istorije ima za cilj da ojača nacionalistički žar ili političke ideologije, na kraju konsolidujući moć.

Savremena primena ruskog istorijskog revizionizma u odnosu na Ukrajinu

Ruski predsednik Vladimir Putin, sledeći tragove prošlih ruskih careva, takođe je odlučio da ostavi svoj trag u reviziji istorije. 2013. Godine najavio je ideju o stvaranju jedinstvene linije udžbenika istorije za srednje škole. Glavna namera iza ove konkretne reforme bila je da se konsoliduje ideja o ruskom identitetu i eliminišu svi pojmovi drugih nacionalnih ili etničkih identiteta. Predstavljanje istorijskih događaja koji i danas izazivaju kontroverze je važan element u izradi ovih udžbenika. Primer je istorija Novorosije, koju je osnovala Katarina Druga Velika u južnoj Ukrajini i obuhvatala je teritorije koje je Rusko carstvo ujedinilo od Zaporoških kozaka, Hetmanske države, Krimskog kanata i Osmanskog carstva. Udžbenici takođe uključuju sadržaje u vezi sa mitom o osnivanju Rusije koji nastavlja da izaziva sporove između Moskve i Kijeva. Udžbenici se odnose na narandžastu revoluciju i aneksiju Krima, a oboje se, iako na različite načine, smatraju dodatnim pokušajima da se Rusija izoluje od njenih najbližih suseda, uključujući Sjedinjene Države, Evropsku uniju i NATO.

Ovi napori pokazuju nastavak istorijskog revizionizma. I starija i novija istorija se prepisuje i manipuliše kako bi se podržao trenutno usvojeni politički narativ. Obmanjivanje sadašnjih i budućih generacija moglo bi da legitimiše ovaj narativ i stvori iskrivljenu buduću procenu tekućeg rata Rusije protiv Ukrajine, između ostalih posledica. Dugogodišnja ruska politika istorijskog revizionizma, kao što je gore navedeno, sada je usmerena na širenje lažnog narativa da je Ukrajina veštački politički entitet čije je prirodno, istorijski tačno mesto unutar „Majke Rusije“.

Društveni mediji kao plodno tlo za istorijske dezinformacije

Digitalno doba je podstaklo širenje lažnih vesti i propagande do neviđenih visina. Platforme društvenih medija , sa svojim ogromnim bazama korisnika i algoritamskom distribucijom, plodno su tlo za brzo širenje istorijskih dezinformacija. Neproverene tvrdnje i iskrivljene istorijske činjenice, kada ih dele uticajni pojedinci ili grupe, mogu brzo da steknu privlačnost, dovodeći do poplave lažnih informacija koje je teško kontrolisati.

Uloga pristrasnosti potvrde

Pristrasnost potvrde, sklonost ljudi da tumače informacije na način koji potvrđuje njihova postojeća uverenja, igra značajnu ulogu u uspehu propagandističke istorije. Veća je verovatnoća da će ljudi prihvatiti i podeliti istorijske narative koji su u skladu sa njihovim pogledom na svet, bez obzira na njihovu činjeničnu osnovu. Ovaj psihološki fenomen služi kao pojačavajuća petlja, čineći sve izazovnijim razotkrivanje lažnih istorijskih tvrdnji kada se ukorene u javnoj svesti.

Potreba za medijskom pismenošću i proverom činjenica

Za borbu protiv zloupotrebe istorije za širenje lažnih vesti i propagande, medijska pismenost i provera činjenica postali su od suštinskog značaja. Obrazovanje pojedinaca o kritičkom razmišljanju, proceni izvora i istorijskom kontekstu može pomoći da se društvo vakciniše protiv širenja laži. Organizacije za proveru činjenica i novinari moraju ostati oprezni u otkrivanju istorijskih netačnosti i razotkrivanju manipulativnih narativa.

Odgovornost državnih organa i tehnoloških kompanija

Vlade i tehnološke kompanije takođe imaju značajnu odgovornost u sprečavanju širenja lažnih istorijskih informacija. Transparentne politike moderiranja sadržaja, partnerstva za proveru činjenica i algoritmi zasnovani na veštačkoj inteligenciji koji identifikuju i degradiraju lažne informacije mogu igrati ključnu ulogu u ublažavanju štete izazvane propagandnom istorijom, piše Demostat.