Šta SAD može da nauči iz grešaka u prethodnih sedam ratova?

Proučavajući sedam ratova – Američki građanski rat, Prvi i Drugi svetski rat i ratove u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu i Iraku, ovaj stručnjak za bezbednost i spoljnu politiku, koji je i član Komiteta za odbrambenu politiku pri Ministarstvu za Odbrana je želela da prikaže ciljeve kroz istoriju i ishode ovih sukoba, odnosno sa kakvim idejama su američki lideri u njih ušli, piše Al Džazira.

O’Henlon, autor više od 20 knjiga i gostujući profesor na prestižnim američkim univerzitetima, nedavno je o tome govorio na konferenciji Brukings instituta, gde je viši naučni saradnik. Njegove zaključke iz knjige prokomentarisao je i penzionisani general američke vojske Stenli Mekristal, koji je bio šef Zajedničke komande za specijalne operacije od 2003. do 2008. godine, a zaslužan je za ubistvo Abu Musabe al-Zarkavija, vođe Al Kaide u Iraku. . Služio je i u Avganistanu.

Trajanje rata

O’Henlon je u knjizi opisao američki građanski rat, podelivši ga na sedam kampanja koje su vodili poznati američki generali pod predsednikom Abrahamom Linkolnom. Međutim, ono što je istakao kao važno za taj rat, jeste da je započet sa idejom da kratko traje, kao i svi ratovi posle njega.

„Istoričari su pisali o raspoloženju vojnika koji su krenuli u rat, rekli su da ne žele da propuste akciju i zabavu jer su mislili da će rat potrajati kratko. To imamo i danas. Putin je tako mislio o Ukrajini, ali za to su krivi i Amerikanci kroz istoriju. Donald Ramsfeld je smatrao da će rat u Iraku biti kratkog veka i da će se situacija brzo stabilizovati. Ovi ratovi su uvek započinjani, bez obzira ko ih je radio, sa idejom njihovog brzog uspeha i završetka. Gotovo uvek je rat trajao dugo i bilo ga je teško završiti“, ističe O’Henlon.

Mekristal je potvrdio da se to dešava u praksi i da lideri kada započnu rat prvo izračunaju koliku vojnu, ekonomsku i drugu snagu ima njihova zemlja, a koliko neprijatelj. Tada se, kako je dodao, u to ubacuje i pitanje „ko je u pravu, a ko nije”.

„Ako imamo veću vojsku i ako smo u pravu, onda kažemo da će u jednom trenutku i oni videti istinu i svetlost… Imali smo bombaše samoubice u Iraku i Avganistanu i ljudi su mi govorili ‘Dobar si, ti bore se protiv loših momaka.“ Odgovorio sam da se ne radi o toj podjeli na ‘dobre i loše’, već kriva – moji najbolji ljudi su odgovarali najboljim ljudima među teroristima, obojica su bili lojalni, posvećeni, samo su imali drugačiji pogled na ono što se dešavalo. … dešava, u zavisnosti od toka njihovog života. Dakle, ako kažete da ćete pobediti zato što ste moralni i zato što ste u pravu, jer ste progresivni, morate pretpostaviti da druga strana to neće videti na taj način i da će učiniti svoje najbolje za njihovu stvar. Rat uvek počinje iz nekih logičnih razloga, a onda se nastavlja nošen teškim, ličnim emocijama ljudi koji u njemu učestvuju. Ne treba zaboraviti onu ljudsku komponentu koja čini da rat tako dugo traje“.

Američki neuspeh u ratovima

Još jedna lekcija koju O’Henlon izvlači u svom novom delu je da se ishodi rata ne mogu unapred odrediti, kako zamišljaju oni koji ga iniciraju. On stoga smatra da su lideri pre Prvog svetskog rata imali ograničenu viziju, kao i da su se rukovodili intelektualnom osrednjošću. Zato su, kako piše, mnogo razgovarali o tome kako da pripreme svoje snage za bitku, „kako da ih ukrcaju u voz i pošalju u stranu zemlju na bojno polje“, ali ne i o tome šta će raditi tokom bitke i posle.

„Lideri zaboravljaju da ratni plan neće funkcionisati kako su prvobitno zamislili, jer imate neprijatelja koji takođe ima plan. Morate se prilagoditi, a u ratu se vođe zaljubljuju u svoje planove. „Šta bi se dogodilo da Japan nije napao SAD kod Perl Harbura, da li bi ikada ušli u rat i kako bi to odredilo tok Drugog svetskog rata“, ističe O’Henlon.

Treća lekcija koju ističe jeste da SAD, iako najveća sila u istoriji sveta, nisu mnogo uspešne u svojim ratovima, što sugeriše da Amerika treba da pazi u koje ratove ulazi.

„SAD su od 1945. godine najveća sila u istoriji sveta, definisane kao država koja održava mir, gradi saveze, pomaže drugim nerazvijenim zemljama da izgrade demokratiju. Međutim, naš vojni uspeh u tih više od 70 godina nije bio veliki, što je rezultat političkih, a ne vojnih odluka o tome gde i kako Amerika treba da se bori. Ako pogledate glavne ratove u Koreji, Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, naš rekord je nula pobeda, dva poraza i dva zastoja. Izgubili smo u Vijetnamu i Avganistanu, iako po mom mišljenju nije trebalo da izgubimo u Avganistanu, to je bila naša odluka. Dva neodlučna ishoda, u Koreji gde smo vratili status kvo posle tri godine borbi i Iraku, za koji bi rekao da je prerano da se zna kuda ovo vodi, i zašto smo mislili da će američka intervencija dovesti do bolje situacije u zemlji, intervencija nije bila dobro izvedena i mi smo platili cenu za to. A mi ipak ostajemo najuspešnija sila u istoriji“.

Rusija i Kina

O’Henlon se takođe poziva na rusku invaziju na Ukrajinu i navodi da se i tamo smatralo da će rat biti kratkog veka. Kako kaže, američka obaveštajna zajednica je zaslužna što je upozorila na rusku invaziju i time omogućila ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom da „preživi“, ali, dodaje, opet nije upozorila šta će se potom desiti.

„Opet su pogrešili da će rat biti kratkotrajan, dajući Rusiji velike šanse u brzom ratu i potcenjujući Ukrajinu. Da se ​​Zapad nije umešao, možda bi to i bilo“.

Treća lekcija koju O’Henlon nudi, a za koju kaže da je ključna, jeste primena ovih zaključaka na odnos Kine i Sjedinjenih Država.

Kako ističe, do sada ni Kina ni SAD nisu razvile samopouzdanje da imaju kapacitet da brzo pobede jedni druge u ratu.

„Obe strane su sklone tim zaključcima i postoji rizik od početka rata. Ne daj Bože da dozvolimo sebi da pomislimo da možemo brzo da pobedimo Kinu i treba da radimo na tome da Kina ne razvije takvu teoriju o nama“, zaključuje O’Henlon.