Izbor za predsednika koji se ne preziva Kastro

Predsednik Raul Kastro, brat pokojnog dugogodišnjeg lidera Fidela Kastra, neće se takmičiti za reizbor. Još pre šest godina uveo je odredbu koja ograničava broj mandata te će to i poštovati.

Pojedine optimistične procene govore da je ovo prvi korak u pravcu demokratizacije ostrva. Ipak, one opreznije, realnije upućuju pak da se Kuba kreće ka istom – nedemokratska vladavina jedne partije, komentariše Njujork tajms. Ukoliko kubanska Komunistička partija – jedina kojoj je dozvoljeno da učestvuje na izborima pod jednopartijskim režimom – bude pametna pokušaće, tvrde analitičari, da izvuče najbolje. Tačnije, prelazom na demokratiju po sopstvenim uslovima, partija bi mogla da ubere koristi.

Novouspostavljene institucije i zakone (na primer izborni zakoni) mogli bi da prilagode u svoju korist. Partija bi mogla da iskoristi to što više nema Kastra da uvede nove slobode za Kubance i time bi stvorila dobru volju koju bi generisala u glasove, tvrde poznavaoci prilika.

Na kraju krajeva, u mnogim novim demokratijama, stare autoritarne vladajuće partije (ili partije koje formiraju bivši diktatori) ostaju uticajni akteri. Od Meksika do Mongolije, Poljske do Paname, Španije do Južne Koreje, Tajvana do Tunisa birači su vratili „loše momke“ na položaj, kako se navodi.

To se događa, piše američki list, u često neurednom posttranzicionom okruženju, gde pojedini birači osećaju nostalgiju za autoritarnom prošlošću. U slučaju Kube, partija bi mogla da ukaže na svoja postignuća u oblasti slobodnih javnih službi poput zdravstvenog sistema i domaće bezbednosti.

Autoritarni režimi poput kubanskog rođeni iz revolucija često prežive decenijama, ali se batrgaju kada revolucionarna generacija izumre, naročito ako ne mogu da nađu alternativne izvore legitimiteta kao što je to bio kineski ekonomski rast u proteklim decenijama.

Nažalost za kubanski narod, prema američkom listu, postoji malo naznaka da se razmatra alternativna opcija. Umesto toga, većina nagoveštaja upućuje na status kvo – bira se naslednik koji nije Kastro ali to ne znači da je posredi i tranzicija ka slobodnijem režimu.

Očigledno je da će se Kastro povući sa mesta predsednika, ali to ne znači i potpunu penziju. Ostaće na čelu Komunističke partije i nezvanično šef vojske, dve najvažnije institucije u zemlji. Kada bivši autoritarni vladari zadrže kontrolu nad ključnim mestima u državi u stanju su da ulože veto na svako potencijalno demokratsko otvaranje. Kastrov sin i ćerka ostaće na uticajnim pozicijama. Alehandro vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova, a Mariela je članica Nacionalne skupštine i šefica kubanskog Nacionalnog centra za seksualnu edukaciju. Alehandro je poznat po tome što voli efikasnost, a Mariela je okrenuta prema LGBT populaciji. Ali nijedno od njih, prema komentaru, nije sklono liberalnoj politici.

Mimo porodice činjenica je da je najveće političkog nasleđe Raula Kastra – vojna kontrola ekonomije. Kubanska vojska, preko svog konglomerata Gaesa poseduje većinu velikih firmi. Svaki ekonomski reformator zna da je okončanje tog monopola vrlo teško. Čini se da je kubanska vojska posvećena ne samo jednostranačkoj vladavini već i ekonomiji jedne firme.

Analitičari veruju da će i nakon izbora kubanski režim ostati u senci porodice Kastro, vojska i regulatorni sistem osmišljen da ograniči rast biznisa i političkih organizacija umanjiće pritisak ka demokratizaciji. Možda jedini mogući pritisak ka većoj demokratiji nakon izbora može proisteći iz sukoba između partije i vojske. Ovo su dva odvojena entiteta, svaki sa svojom kulturom, resursima i bazom podrške.