Tokom 2024. biće izbori u više od 50 zemalja sveta: Predsednički u Finskoj biće zanimljiv izuzetak

Među onima koji glasaju biće birači u Sjedinjenim Državama, nekoliko zemalja G20 poput Indije, Indonezije, Meksika i Južne Afrike, kao i glasači Evropske unije za Evropski parlament.

I uprkos činjenici da će rekordan broj ljudi ostvariti svoja demokratska prava širom svijeta, kako piše Radio Slobodna Evropa, vodiće se beskrajne rasprave o stanju demokratije, uz očekivani nastavak uspona populista, novopečenih političara i antisistemskih stranaka usred sve većeg okruženja dezinformacijama.

U tom smislu, finski predsednički izbori – jedni od izbora koji se održavaju ove godine – mogli bi biti nešto izvanredno.

Doduše, izbori 28. januara u Finskoj daleko su od najvažnijih za većinu ljudi u svetu u 2024. godini. I može se, naravno, raspravljati jesu li kandidati za ovo glasanje najkarizmatičniji, najpopularniji ili najprikladniji. Ali ne mogu se dovoditi u pitanje njihove kvalifikacije – barem gledajući njihove biografije, navodi RSE.

Među pet vodećih kandidata imate bivšeg premijera, ministre inostranih poslova i finansija, sadašnje i bivše evropske komesare, šefa centralne banke i predsednika parlamenta. Ako ste obraćali pažnju na finsku ili čak evropsku politiku u poslednjih desetak godina, velike su šanse da ste naišli na imena kao što su Aleksander Stub, Peka Haavisto, Oli Ren, Juta Urpilainen ili Jussi Halla-aho.

To je zapravo pravi izbor za posao koji nije čak ni najmoćniji u nordijskoj zemlji, a pravo političko odlučivanje je na vladi i premijeru.
Ipak, predsednik je glavnokomandujući, koji predstavlja državu na samitima NATO-a, sa prilično širokim ovlaštenjima imenovanja i on ili ona mogu oblikovati vanjsku politiku u saradnji sa vladom. Sve u svemu, ta osoba bi trebala biti nešto slično „ocu/majci nacije“.

I imaće štošta da ispuni. Sadašnji predsjednik Sauli Niinisto, čija će se dva šestogodišnja mandata sada završiti, zaslužan je za uvođenje zemlje u NATO prošle godine i on je, prema riječima diplomata s kojima sam razgovarao, veoma poštovan od strane inostranih lidera kao što su Vladimir Putin, Džo Bajden i Redžeo Tajip Erdogan.

Pa ko će pobediti?

Verovatno je da niko neće dobiti 50 posto glasova, tako da će se dva najbolja kandidata ponovo suočiti dve sedmice kasnije.

Prema anketama, taj par će verovatno biti kandidat stranke Nacionalne koalicije desnog centra, Aleksander Stub i Peka Haavisto, koji se kandiduje kao nezavisni, ali je dugo bio povezan sa Zelenima. Očekuje se da će obojica dobiti između 20 i 25 posto glasova u prvom krugu.

U drugom krugu, Stub bi ga verovatno savladao čak i ako će biti tesno, piše RSE.

Ako je ikada postojao „miljenik Brisela“ to bi bio Stub. Kad god se spekuliše o vodećim institucionalnim poslovima u glavnom gradu EU, njegovo ime automatski iskoči. Zapravo, ako ne postane finski predsjednik ove zime, mogao bi vrlo lako postati sljedeći finski kandidat za evropskog komesara najesen.

Zapravo, u Briselu je započeo svoju karijeru i četiri godine bio član Evropskog parlamenta. Zatim je obnašao sve vrste poslova u finskoj vladi – ministar Evrope i trgovine, ministar spoljnih poslova, premijer, ministar finansija – pre nego što je postao potpredsednik Evropske investiciione banke (EIB) i nedavno direktor i profesor na Evropskom univerzitetskom institutu.

Govori tečno i finski i švedski, dva službena jezika u Finskoj, i podjednako je pričljiv na engleskom, francuskom i nemačkom, uvek je izgledao kao malo previše osunčan i Evropljanin u poređenju sa stereotipno stoičnim i ne tako rečitim Fincima.

Ali čak i drugi glavni kandidat, Peka Haavisto, bio bi prilično „egzotičan“ izbor za predsednika.

Za početak, on bi bio prva otvoreno homoseksualna osoba na toj poziciji, nakon što je registrovao svoje partnerstvo sa Ekvadorcem još 2002.

Poput Stuba, služio je kao ministar spoljnih poslova s prilično impresivnom diplomatskom karijerom iza sebe.

Bio je posebni predstavnik EU-a na mirovnim pregovorima o Darfuru u Sudanu 2005. i izaslanik Unije za Etiopiju tokom nedavnog rata u Tigraju.

Imao je različite uloge u Ujedinjenim narodima u Afganistanu, Iraku i Zapadnom Balkanu u poslednja tri decenije, a ušao je u istoriju 1995. postavši prvi evropski ministar koji je predstavljao stranku zelenih kada je imenovan ministrom životne sredine. Nakon što je završio kao drugoplasirani na prethodnim predsedničkim izborima 2012. i 2018. nada se da će ovaj put biti treća sreća, piše Radio Slobodna Evropa.