„Izgleda da je previše kasno“: Bledi nada u potrazi za preživelima u zemljotresu u Turskoj

„Nadamo se da su dvoje ljudi tamo ispod još uvek živi“, rekao je za Gardijan Zafer Jildiz, volonter, pokazujući ka gomili betona, uvrnutog metala i izlomljenog nameštaja.

„Većina ljudi koje pronađemo ispod ruševina su već mrtvi“, dodaje.

Mehmet Boskert je pažljivo izvukao knjigu sa molitvama iz ostataka jedne višespratne zgrade, dok je kopao u nadi da će pronaći svog brata i snaju žive.

„Nakon što sam uspeo da iskopam sam sebe iz ruševina kada se moja kuća srušila, došao sam ovde da pokušam da ih pronađem“, kaže on.

„Mogu jedino da se nadam, ali izgleda da je prekasno. Timovi hitnih službi su stigli previše kasno, a tek danas su doveli kopače, nadam se da će oni nešto moći da urade“, dodaje.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan posetio je u sredu Kahramanmaraš i sreo se sa preživelima koji sada žive u šatorima na gradskom stadionu.

On se zakleo da „nikada neće dopustiti da građani ostanu na ulici“ i obećao finansijsku pomoć i kompenzaciju za popravke.

Erdogan je izjavio da će novi domovi u 10 provincija pogođenih zemljotresom biti izgrađeni „u roku od jedne godine“, ali i dodao da će nove konstrukcije biti ojačane protiv budućih zemljotresa.

Dok je govorio, radnici hitnih službi u Kahramanmarašu su nastavili da prečešljavaju ruševine, često pronalazeći samo delove tela.

„Pokušali smo da identifikujemo ljude, ali mnoga tela su toliko uništena da to nije moguće“, kaže jedan volonter, koji se predstavio kao Daria.

„Na jednom mestu smo pronašli samo ruku, koju smo morali da pokažemo nekim od porodica da pokušaju da je identifikuju“, priča on.

U udaljenom gradu Pazarciku, još jednoj stanici Erdoganovog obilaska zone katastrofe, Hasan Čitak se nada da će njegovi roditelji i brat biti pronađeni živi ispod njihovog uništenog stambenog bloka.

On je uplakan i očajan.

„Ovde sam i čekam da vidim šta će radnici hitnih službi pronaći. Nadamo se i čekamo“, kaže on.

Oni koji žive u Pazarciku, gradu iznad epicentra smrtonosnog zemljotresa i mestu koje se povezuje sa višim nivoima podrške turskim opozicionim strankama nego u drugim oblastima u okolini, kažu da se osećaju ogorčeno zbog toga što je spasiocima iz agencije Afad trebalo toliko dugo da dođu.

Kako navode stanovnici, većina spasilaca je stigla tek u sredu ujutro, nakon što su se volonteri i vatrogasci borili da izađu na kraj sa inicijalnim odgovorom.

„Tamo je u ruševinama bilo osmoro ljudi, jedan povrđen i sedmoro mrtvih. Pokušavamo da pronađemo još dvoje za koje se nadamo da su i dalje živi“, rekao je Mehmet Ali, stojeći uz svoju porodicu.

„U ovoj zemlji nema države. Vlada šalje pomoć samo u mesta u kojima ljudi glasaju za nju, a ne i u sela“, dodaje.

Jedan dečak koji je dan ranije izvučen iz ruševina sedi na stolici okružen rođacima i prijateljima.

Telo njegovog oca je iskopano u sredu ujutro.

U suzama, on čeka da spasioci pronađu telo njegove majke.

Svedoci kažu da su do ponedeljka uveče, manje od dana nakon prvog udara potresa, mogli da čuju glasove i pozive u pomoć ljudi zarobljenih ispod urušenih zgrada.

Zatim, u utorak ujutro, nad ruševinama Pazarcika je zavladala tišina.

Ljudi tumaraju između urušenih i praznih zgrada, noseći ono malo stvari koje su uspeli da uzmu.

„Prva pomoć iz Afada je stigla 24 sata posle zemljotresa. Pre nego što su oni stigli, samo su radnici volonteri i vatrogasci pokušavali da izvuku ljude iz ruševina. Ali za to su potrebni profesionalci“, kaže čovek koji se predstavio samo kao Ali.

„Posle prvog zemljotresa, požurio sam u kuću mog prijatelja i čuo njegov glas ispod ruševina. Dan kasnije, više nisam mogao da ga čujem. Da su službe za hitne situacije ranije stigle ovde mogli su da ga spasu“, dodaje.

Operacije spasavanja i raščišćavanja su u toku u gradu.

Humanitarni radnici dele supu i hleb dok ljudi skupljaju šut u vreće ispred pekare.

Neke od novijih zgrada su izdržale najgore potrese uz minimalnu vidljivu štetu.

„Moja kuća se srušila tako da sada živimo u šatorima“, kaže Mehmet Karaman, koji se zaustavio ispred teško oštećene džamije.

Sirene ambulantnih kola odjekuju ulicama.

Drugi čovek i njegova supruga su se provukli kroz kapiju kako bi se molili među ruševinama džamije čiji je minaret tako teško oštećen da je zvuk za poziv na molitvu zvučao samo kao zveket.

„Spasioci su stigli ali to nije dovoljno, nemamo struje, ni vode ni gasa. Telefoni ne rade. Izgubili smo mnogo ljudi, a do mnogih ne možemo da dođemo. Tri člana moje porodice su u ruševinama u našem selu“, kaže Karaman.