„Izgubio sam zavičaj“: Kako izgleda život u Turskoj nakon razornog zemljotresa?

Tlo u Elbistanu još podrhtava. Osećaj je kao da ste na splavu. Stalno je tako, objašnjava Ridvan (32), službenik gradske uprave u ovom mestu u centralnoj Turskoj.

„Naravno da se plašim, ali više se ne plašim potresa. Plašim se da se ljudi više neće vratiti. Jer ja sam izgubio zavičaj“, kaže on.

Grad Elbistan je bio epicentar drugog potresa u ponedeljak u podne. Ovaj grad ima 150.000 stanovnika, a oko 100.000 je pobeglo u danima nakon prvog potresa.

I Ridvanova porodica je otišla. Smešteni su u hotelima u Antaliji, nekoliko stotina kilometara zapadnije.

Mladić stoji u mraku autobuske stanice u tankoj jakni. Napolju je petnaest stepeni ispod nule. Zapaljeno je nekoliko vatri oko kojih se ljudi greju.

Jedna porodica dolazi vukući kofere. Jedan od pomagača pita za ljude koji žele ići u Antaliju.

I Ali sa svojom obitelji stoji u blizini zapaljene vatre. Želi da pošalje porodicu autobusom za Istanbul. Sa njima je žena u invalidskim kolicima koja se jedva vidi ispod debelog ćebeta.

„Naše kuće su hrpe ruševina, potpuno su uništene. Jedna je bila kuća s pet spratova. Ostala su samo dva. Iz njih su izvučeni mrtvi“, priča Ali.

„Srećom ništa se nije dogodilo našim rođacima. Bili smo napolju tokom zemljotresa, ali puno je ljudi umrlo u kući. Bilo je gadno. Neka Bog ne dopusti da se tako nešto više ikada dogodi“, dodaje on.

Prvi potres upozorio je stanovnike

Mnogi su nekoliko sati ranije bili upozoreni prvim potresom. Njegov epicentar bio je samo nekoliko kilometara dalje. Zbog toga su ljudi napustili svoje domove. Ipak, samo u Elbistanu ima već više od hiljadu mrtvih.

Ali i njegova porodica su kod rodbine već danima. No, u toj kući se već skupilo četrdeset ljudi koji su ostali bez krova nad glavom. Pretesno je, zato mnogi odlaze.

Ridvan od potresa gotovo da i ne spava: „Stalno podrhtava. Nemamo gde da spavamo. Ima šatora, ali je hladno. Daju nam grejalice, ali nedovoljno za toliko ljudi. U jednom šatoru mogu da spavaju najviše tri ili četiri i to samo ako se zguraju.“

On je pronašao utočište s nekoliko drugih osoba u kući s debelim zidovima i improvizovanim krovom. Ako se to sruši, možda neće biti toliko strašno, nada se. Preko dana pomaže drugima.

„Trudimo se koliko je moguće da opskrbimo ljude plinskima ringlama, uljem, šećerom, što god im treba. Novac se ovde više ne računa, samoposluge su prazne, zato pokušavamo da delimo pomoć od države ili donacija“, priča on.

Nada u obnovu?

Prema poslednjim podacima, iz ruševina je izvađeno već preko 35.000 mrtvih u Turskoj i Siriji. Postoje procene i strahovanja da je broj žrtava osam puta veći.

Bariš je u Elbistan došao iz Štutgarta. Odeven u debelu zimsku jaknu i vunenu kapu, on deli pomoć. Ovde mu žive baka i deda. Svake godine odlazi na odmor u Elbistan: „Mogao bih ovuda hodati zatvorenih očiju, ali nakon potresa više ne znam kuda. Svaka kuća je srušena.“

Kuća njegovog dede više ne postoji. Bariš zna da bi i njegova porodica mogla otići u Nemačku. Ali baka i deda ne žele da napuste zemlju. „Ovde smo odrasli i oni jednostavno ne žele da odu“, kaže on.

Nada se da će jednom opet ovde doći na odmor, kada sve bude ponovo izgrađeno i još lepše nego pre.

Ridvan, mladić iz gradske uprave, također govori o obnovi. Ali da li u nju zaista veruje? Na to pitanje samo gleda u prazno.