Ovog meseca navršava se deset godina od kako je francuska banka BNP Paribas odlučila da ulagačima ograniči pristup novcu koji su položili u tri fonda.
Bio je to prvi jači signal finansijske krize koja će, godinu dana kasnije, poslati globalnu ekonomiju u haos. Ali ipak su veliki ekonomski i finansijski potresi koji će kulminirati krajem 2008. i nastaviti se početkom 2009 – a koji su svet doveli do ivice razarajuće višegodišnje depresije – iznenadili kreatore ekonomske politike u naprednim ekonomskim sistemima. Jasno je da oni nisu dovoljno obratili pažnju na lekcije o krizi u svetu koji je u razvoju.
Svako ko je iskusio ili proučavao finansijske krize zemalja u razvoju će biti bolno svestan njihovih determinirajućih karakteristika. Za početak, kao što je Rudiger Dornbuš tvrdio, finansijskoj krizi možda treba mnogo vremena da se razvije, ali kada jednom bukne, ima tendenciju da napreduje brzo, široko, nasilno i (naizgled) neselektivno.
U ovom procesu galopirajuće propasti, celokupni finansijski uslovi se brzo preokrenu iz gozbe u glad. Privatni davaoci kredita koji su izgledali neuništivi padaju na kolena, a centralne banke i vlade su suočene sa teškim, suštinski neizvesnim odlukama. Štaviše, kreatori ekonomske politike treba da računaju i na rizik od „iznenadnog zaustavljanja“ ekonomske aktivnosti, što može da ima razoran uticaj na zapošljavanje, trgovinu i investicije.
Iznalaženje dovoljno obimnog odgovora na ekstremnu finansijsku krizu postaje još teže ako tokom dobrih vremena nije dovoljno urađeno da se osigura održiv i sveobuhvatan rast. Postaje još teže ako političari krive jedni druge. Na kraju, društveno-političke i institucionalne posledice krize mogu da potraju mnogo duže nego one ekonomske i finansijske.
Sve ove lekcije bi bile korisne naprednim kreatorima ekonomske politike pre deset godina. Kada je BNP Paribas banka zamrznula 2,2 milijarde vredne fondove u avgustu 2007, trebalo je da bude jasno da je još veća finansijska kriza na pomolu. Ali kreatori ekonomske politike su izvukli pogrešne zaključke, prvenstveno iz dva razloga. Prvo, bilo im je potrebno neko vreme da shvate obim latentne nestabilnosti finansijskog sistema, koja se akumulirala pred njihovim očima. Drugo, većina njih u naprednom svetu smatra da nemaju šta da nauče iz iskustava zemalja u razvoju.
Nažalost, ovi problemi tek treba da budu u potpunosti rešeni. Zapravo, postoji sve veća opasnost da političarima – od kojih su mnogi rastrojeni i izbegavaju odgovornost za upravljanje ekonomijom – možda nedostaje najveći istorijski uvid od svih: važnost osnovnog modela rasta ekonomije.
Zaista, čini se da političari iz naprednih zemalja danas i dalje ignorišu ograničenja ekonomskog modela koji se previše oslanja na finansije da bi se ostvario održiv, sveobuhvatan rast. Iako su ova ograničenja otkrivena tokom proteklih deset godina, kreatori ekonomske politike nisu dovoljno ojačali model rasta od kojeg njihove ekonomije zavise. Umesto toga, oni su se često ponašali kao da je kriza samo cikličan – iako dramatičan – šok, i pretpostavljali su da će ekonomija ponovo odskočiti putanjom nalik slovu V, kao što se uglavnom dešavalo posle recesije.
Pošto su kreatori ekonomske politike u startu bili zarobljeni u cikličnom razmišljanju, finansijske krize nisu smatrali za privremeni ili epohalni događaj. Rezultat toga je da su namerno svoja rešenja napravili tako da budu „blagovremena, ciljana i privremena“. Na kraju, postalo je jasno da je za ovaj problem bilo potrebno mnogo šire, dugotrajnije strukturalno rešenje. Ali do tada, politički prozor mogućnosti za neke hrabre akcije se u suštini zatvorio.
Stoga, naprednim ekonomijama je bilo potrebno previše vremena da se vrate na nivo bruto domaćeg proizvoda od pre krize, i nisu mogle da dostignu svoj veliki potencijal rasta. Što je još gore, rast koji su postigle u godinama nakon krize nije bio inkluzivan; umesto toga, mnoge napredne ekonomije su pretrpele velike praznine u oblasti prihoda, dobrobiti i mogućnosti.
Što duže se ovaj obrazac održavao, to su više stradale buduće mogućnosti za rast naprednih ekonomija. A ono što je isprva bilo nezamislivo – i finansijski i politički – počelo je da postaje moguće, čak verovatno.
Deset godina nakon početka krize, napredne ekonomije se još uvek nisu odlučno odvratile od modela rasta koji se previše oslanja na likvidnost i kreditiranje – najpre iz privatnih finansijskih institucija, a zatim iz centralnih banaka. Oni tek treba da investiraju u infrastrukturu, obrazovanje i ljudski kapital uopšte. Još se nisu pozabavili rešavanjem nepravilnosti rasta koje ugrožavaju efikasnost poreskih sistema, finansijskog posredništva i trgovine. I nisu uspeli da održe korak sa tehnologijom, i da iskoriste potencijalne prednosti i dobrobiti od podataka, veštačke inteligencije i novih formi mobilnosti, dok efikasno rešavaju rizike povezane s tim.
Kreatori ekonomske politike u naprednom svetu zaostaju u usvajanju važnih uvida iz ekonomija u razvoju. Ali sada imaju dokaz i analitičku sposobnost da to učine. U njihovoj je moći da spreče dodatna razočarenja, da iskoriste izvore održivog rasta i da se pozabave današnjim alarmantnim nivoom nejednakosti. Lopta je sada na terenu političara.
Autor je glavni ekonomski savetnik kompanije Allianz, bivši šef Globalnog razvojnog saveta američkog predsednika Baraka Obame.
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
