Izmeniti narativ EU

Drugim rečima, cilj vakcinisanja Evrope od bolesti nacionalizma, populizma i autoritarizma zapisan je u DNK posleratnog projekta evropskih integracija.

Ali haos uzrokovan finansijskom krizom 2008-2009. i merama štednje koje su usledile potkopao je suštinska obećanja EU i prokrčio put za povratak toksičnih ideologija. Da bi evropska solidarnost preživela svoj najnoviji izazov, hitno je potreban novi narativ.

Oživljavanju populizma je nesumnjivo pomogla bezličnost institucija EU za razliku od tradicionalnih institucija koje pružaju blagostanje. Iz tog razloga, politički odlučioci EU treba da usvoje inicijative za veću društvenu odgovornost koje promovišu raspodelu bogatstva, blagostanje i prava radnika.

Ali, bolji socioekonomski sporazum za državljane EU sam po sebi neće sprečiti da se evropski projekat raspadne. Veze u okviru zajednice mogu da izdrže ekonomski pritisak; one se raskidaju kada se zajedničke vrednosti gaze i kada se izgubi osećaj pripadnosti. Današnji neuspesi manje veze imaju sa ekonomskim nevoljama nego s kolektivnom nesposobnošću da se stvori ono što je Vinston Čerčil jednom nazvao „evropskom porodicom“ koju povezuje zajednički „patriotizam i zajedničko državljanstvo“.

Ako Sjedinjene Države nekako ostanu ujedinjene nakon pustošenja predatorskog predsednikovanja Donalda Trampa, biće to zahvaljujući emotivnom odjeku takozvanog američkog sna i zajedničkoj lojalnosti obećanju, utkanom u Zakonu o pravima u Ustavu SAD, o zajedničkom uživanju individualnih sloboda. Evropljani nemaju takvu vezu a njeno stvaranje neće biti lako, naročito što regionalni nacionalistički pokreti, poput onog u Kataloniji, guraju u drugom pravcu.

Proširenjem EU nakon Hladnog rata trebalo je da se zacementiraju zajedničke vrednosti bloka za buduće generacije. Umesto toga, budući da populistički političari zadobijaju snagu u Centralnoj i Istočnoj Evropi, proširenje je postalo pretnja po sam blok. Današnja podela na Istok i Zapad pokreće jedno problematično pitanje – da li su zajedničke granice Evrope zasnovane na bilo čemu dubljem od geografije?

Multilateralne organizacije su uvek slobodne da menjaju kurs kada promena realnosti to diktira. Tako na primer, NATO je dva puta korigovao mandat u poslednje tri decenije, prvo na kraju Hladnog rata, kada je njegova osnivačka strateška doktrina postala nebitna, a u novije vreme da bi se zaštitio od ruskog revizionizma.

Ali slab odgovor glavnih evropskih sila na neliberalni trend Centralne i Istočne Evrope ne predstavlja korigovanje kursa; umesto toga, on otelotvoruje neprincipijelni pragmatizam. Ako se status kvo ne promeni, zemlje na krajnjem istoku EU, naročito Poljska, gde je sve popularnija ideja o „Polegzitu“, mogle bi da se povuku iz EU da bi stvorile autokratskiji savez sa Evroazijom.

Autoritarni populizam ne predstavlja odstupanje od demokratskog procesa; on je uvek bio njegov neizbežni prateći fenomen. Sada kada je EU izgleda nesposobna da iskoreni njegov uspon među samim osnivačkim članicama bloka, održanje kohezije bi iziskivalo novu panevropsku priču i političke idiosinkrazije.

To znači slušanje i vođenje stalnog dijaloga o neliberalnoj politici koju zagovara poljski defakto lider, predsednik partije Pravo i pravda Jaroslav Kačinjski i mađarski premijer Viktor Orban. Dok god je demokratskom klatnu omogućeno da radi, politika se može preinačiti. Čak ni Donald Tramp nije večan, kako je zapazio francuski predsednik Emanuel Makron.

Ako „zamišljena zajednica“ EU pretežno rimokatoličkog kolektiva koji je oblikovan istorijom srednjovekovnog zapadnog carstva Karla Velikog i dalje može da prihvati svoje neliberalne istočnoevropske članice, mada uz izvesne teškoće, isto može da učini za Tursku s većinskim muslimanskim stanovništvom, gde prilično velika opozicija nepokolebljivo teži kemalističkoj sekularnoj viziji zemlje. Štaviše, uprkos tome što se predsednik Redžep Tajip Erdogan čvrsto drži vlasti, što je evropskim liderima dalo izgovor da suspenduju pokušaj Turske da pristupi zajednici, on i dalje zagovara članstvo u EU.

Nesposobnost Evrope da uspostavi zajednički narativ osujetila je njenu prednost „meke moći“ u odnosu na nedemokratske države kao što su Kina i Rusija. Pošto je zbog američkih bezbednosnih garancija spokojna, Evropa je brže bolje prigrlila fantaziju „postistorijskog“ sveta, u kojem se konflikti uvek rešavaju na miran način i u kojem je vojna sila nepotrebna.

Mada je najjači adut EU i dalje njena sposobnost da brani svoje demokratske ideale i projektuje progresivne vrednosti širom sveta. A pošto je veći deo Evrope okružen neliberalnim snagama i pošto se SAD povlače od svojih globalnih odgovornosti, Evropa je ostala sama da brani ono što je ostalo od starog poretka.

Ali, da bi mogla da nadahnjuje, Evropa mora da bude sposobna i da zastrašuje. Ako EU može da se suprotstavi ruskoj agresiji, na primer, blok bi imao veći uticaj nad istočnoevropskim zemljama, naročito onim za čije se vlasti ispostavlja da su srećne što gravitiraju ka ruskoj sferi uticaja. Ruski predsednik Vladimir Putin dugo je koristio istoriju da bi uklopio sopstveni politički narativ. Potrebno je da i EU bude isto tako vešta.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo. Napisao je knjigu „Ožiljci rata, rane mira: Izraelsko-arapska tragedija“.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org