Iznad andskih vrhova

Merkel je prošla tokom dve decenije zapanjujući politički put, od autsajderski anonimne i neupadljive istočnonemačke fizičarke, do stabilnog i neprikosnovenog lidera evropske Nemačke, nezamenljive, kako na evropskom kontinentu, tako i u globalnim pitanjima.

U opisivanju „tihog uspona“ Angele Merkel, nemački novinari i publicisti potrošili su brda papira.

Opisivali su je kao „kancelarku bez naroda“, „polovičnu kancelarku“, „vladarku zamka“, „malodušnu Angelu“, a da se, uprkos tome, nije izrazito istakla ni jedna posebna akcija koja bi obeležila njeno delovanje, poput spasavanja evra, prihvatanje emigranata, napuštanje nuklearne energije, vođstvo Nemačke u Evropskoj uniji ili vladanje preko „velikih koalicija“.

Nesumnjivo je da je učinila demohrišćane i nemačko društvo još odgovornijim, a Nemačku postavila na čvrsto mesto evropskog lidera.

Nemački istoričar Herfrid Minkler smatra da glavni kriterijum ocene kancelara treba da bude ispunjavanje ciljeva. On razlikuje maksimalnu i optimalnu verziju.

U prvom slučaju ocenjuje se u kojoj meri je određeni političar ostvario planirane zadatke, a u drugom koliko je on bio u stanju da iskoristi mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju.

On smatra da je Angela Merkel, praktično, jedini nemački kancelar koji se ne uklapa u tu formulu. Ona ne daje snažna i velika obećanja o svojim ciljevima. Zbog toga, on je naziva „kancelarkom mogućnosti“.

Henri Kisindžer je već davno o njoj napisao da „sasvim jasno izražava svoje vreme u brzom i složenom vremenu, kada je svaki dan teži od prethodnog“.

Upravo je Merkel u januaru ove godine u prisustvu Henrija Kisindžera dobila nagradu koja nosi njegovo ime. Slavni diplomata nije zaboravio da istakne da je nemačka kancelarka „negovala dijalog tokom tri veoma različite predsedničke administracije“.

Kancelarka Angela Merkel politički je dugovečna, prva žena predsednica nemačke vlade koja se na tom položaju nalazila duže od većine svojih muških prethodnika i sa svim šansama da ponovi rekord kancelara – ujedinitelja, Helmuta Kola.

Prva je nemačka kancelarka sa istočnonemačkom prošlošću koja je 18 godina bila lider najjače buržoasko-konzervativne političke partije, čiji su uspesi bili, i u mnogome ostaju, njena lična zasluga. Njen streloviti uspon i za mnoge neočekivana politička karijera, fenomen je sasvim osoben u nemačkim, ali i evropskim okvirima.

Angela Merkel se rodila u porodici protestantskog sveštenika u Hamburgu, što joj je dalo uverenje o važnosti judeo-hrišćanskog identiteta Evrope, rasla u Istočnoj Nemačkoj i sa 36 godina postala ministarka za pitanja žena i omladine u prvoj vladi ujedinjene Nemačke, a da pre toga nije imala značajnu političku, niti partijsku karijeru.

Njen pokrovitelj Helmut Kol i budući protivnik, Gerhard Šreder, u tom dobu već su imali partijsko-politička dostignuća koja su najavljivala njihov proboj u sam vrh nemačke politike.

Nije pripadala ni grupi mladih demohrišćanskih političara, koji su tokom putovanja Južnom Amerikom 1979. potpisali „Andski pakt“ u kome su obećali da neće jedan drugom stajati na političkom putu: Robert Koh, Kristijan Vulf, Hans Petering, Ginter Etinger i još desetak drugih istaknutih političkih ličnosti.

Svaki od njih stigao je na značajne političke pozicije, počevši od Vulfa koji je bio predsednik Nemačke i koji je Merkelovu obavestio o postojanju ovog pakta, Peteringa koji je bio predsednik Evropskog parlamenta, a Etinger višestruki evropski komesar.

Njima se pridružio i sadašnji pretendet na partijsko vođstvo, Fridrih Merc, koga je upravo Merkelova smenila 2002. na mestu šefa partijske grupe u Bundestagu. Moguće je samo pretpostaviti koliko je bilo teško ženi, koja ne pripada toj grupi, da se uspne na vrh partijske i državne nemačke hijerarhije.

Pripadnici „andske grupe“ sami sebe su blokirali, oslobodivši na taj način Merkelovoj put ka vrhu. Što je kod političara manje obaveza prema drugima, toliko slobodnije on bira sredstva za ostvarenje svojih ciljeva.

Ostaje otvoreno pitanje njenog odnosa s bivšim kancelarom Helmutom Kolom zahvaljujući čijoj podršci se našla u prvoj „ujedinjenoj“ vladi i dobije priliku da se realizuje kao prva žena, nemački kancelar.

Upravo je ona primorala Kola da napusti mesto počasnog predsednika partije zbog optužbi za mahinacije s partijskim novcem, objavljujući otvoreno pismo u kome je pozvala partiju na obnovu, ali bez prethodnog rukovodstva.

Fridrih Merc je pokušao da se kandiduje u jesen 2018. kada je izabrana Anegret Kramp Karenbauer. Tada su se članovi „pakta“ sreli na sahrani kardinala Lemana, kako bi razgovarali o kancelarkinom nasledniku. Glavni motiv je „osveta“ i „naplata dugova“ prema Angeli Merkel, izvestio je tada nedeljnik Špigel.

Merc sada oprezno korača, ali najavljuje svoju kandidaturu za kancelara. On nikada nije bio ni na jednoj rukovodećoj poziciji u državi. Ukoliko bude izabran, verovatno sledi kraj velikoj koaliciji sa socijaldemokratama.

On indirektno optužuje Merkel da je njen tolerantni stav prema migrantima doveo do uspona Alternative za Nemačku, koje naziva „desnim radikalima“. Ali, odmah zatim, neutemeljeno s njima izjednačava „leve radikale“.

Pregovori koje ovih nedelja Angela Merkel, zajedno s francuskim predsednikom Makronom vodi s turskim predsednikom Erdoganom o migrantima, od sudbinske važnosti su, ne samo za Evropu, već i za Balkan, a time i za Srbiju.

Nema sumnje da francuski predsednik u suštini treba da ojača argumente koje nemačka kancelarka stavlja pred turskog predsednika kada se budu ponovo sastali 17. marta.

Postojali su nemački kancelari, poput Helmuta Šmita, kojima istorija nije pružila šansu, jer su delovali u „neistorijskom vremenu“. Veliki nemački kancelari, Adenauer, Brant, Kol, a sada i Angela Merkel, dali su neizbirisivi lični pečat nemačkom razvoju, iako nisu bili svi jednaki, a ni izuzetni po ličnim svojstvima.

Nema sumnje da se Angela Merkel uspela na vrhove više od andskih i da će ostati upamćena kao istorijski kancelar u neistorijskim okolnostima. Ona će u budućnosti biti više potrebna demohrišćanskoj partiji, nego što je ta partija ikada bila njoj potrebna.