Džozef Naj, Foto: Project SyndicateDonald Tramp ih je možda prezirao, ali njegov mandat je svet podsetio na važnost efikasnih i otpornih međunarodnih institucija.
Za prethodne izbore Tramp je vodio kampanju da su se druge zemlje okoristile od multilateralnih institucija posle 1945. na račun Amerike.
Naravno, njegov populizam počivao je, osim spoljne politike, na još puno toga, ali Tramp je uspešno povezao domaće resantimane sa spoljnom politikom, svaljujući krivicu za ekonomske probleme na „loše“ trgovinske sporazume sa zemljama kao što su Kina i Meksiko i na imigrante na tržištu rada.
Liberalni međunarodni poredak u periodu posle 1945. označen je kao kriminalan.
Kako pokazujem u svojoj knjizi „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od Ruzvelta do Trampa“, američki predsednici nikada nisu bili savršeni liberalni institucionalisti.
Podrška Dvajta Ajzenhauera tajnim operacijama u Iranu i Gvatemali, kao i Kenedijeva onoj na Kubi, nisu bile konzistentne sa strogim čitanjem Povelje UN.
Ričard Nikson je prekršio pravila ekonomskih institucija iz Breton Vudsa i 1971. nametnuo carine našim saveznicima.
Ronald Regan je ignorisao presudu Međunarodnog suda pravde prema kojoj je to što je njegova administracija minirala luke u Nikaragvi bilo nezakonito.
Bil Klinton je bombardovao Srbiju bez rezolucije Saveta bezbednosti.
Ipak, pre 2016, američki predsednici su u najvećem broju slučajeva podržavali međunarodne institucije i tražili povećanje opsega njihovog delovanja, bilo da je reč o Lindonu Džonsonu u vezi sa Ugovorom o neširenju nuklearnog oružja; sporazumima o kontroli naoružanja u vreme Niksona; sporazumu o klimatskim promenama iz Ria de Žaneira za mandata Džordža H. V. Buša; Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Režimu kontrole raketne tehnologije koje je podržao Klinton; Pariskom sporazumu o klimi u vreme Baraka Obame.
Pre Trampa nije bilo administracije koja je politički bila široko kritična prema multilateralnim institucijama.
Državni sekretar Majk Pompeo je 2018. izjavio da je od kraja Hladnog rata pre tri decenije međunarodni poredak izneveravao Sjedinjene Države, a „multilateralizam je posmatran kao svrha samom sebi. Što više ugovora potpišemo, navodno smo bezbedniji. Što više birokrata imamo, posao ide bolje“.
Trampova administracija je zauzela uskogrudi transakcioni stav prema institucijama i povukla se iz Pariskog sporazuma o klimi i iz Svetske zdravstvene organizacije.
Institucije nisu čudotvorne, ali određuju dragocene oblike ponašanja.
Multilateralne institucije su više nego formalne organizacije, što ponekad dovodi do okoštavanja i mora biti reformisano ili odbačeno.
Još je važniji čitav režim pravila, normi, mreža i očekivanja koji kreira socijalne uloge, što zahteva moralne obaveze.
Porodica, na primer, nije organizacija, ali jeste društvena institucija koja roditeljima namenjuje ulogu koja zahteva moralne obaveze u skladu sa dugoročnim interesima njihove dece.
Realisti tvrde da je međunarodna politika anarhična i otuda igra nulte sume: moj dobitak je tvoj gubitak i obratno.
Međutim, osamdesetih godina prošlog veka politikolog Robert Akselrod je upotrebio kompjuterske turnire da bi pokazao da postoji racionalna pobuda da se od varanja u igri odstupi kada očekujete nastavak saradnje.
Reciprocitet i usluga za uslugu pokazali su se kao najbolja dugoročna strategija.
Osnažujući ono što je Akselrod nazvao „duga senka budućnosti“, međunarodni režimi i institucije podstiču saradnju sa političkim posledicama koje idu dalje od bilo koje pojedinačne transakcije.
Institucije, naravno, ponekad mogu izgubiti na vrednosti i postati nelegitimne.
Trampova administracija je tvrdila da su institucije poput STO „guliverizovale“ Sjedinjene Države: Liliputanci su koristili niti multilateralnih institucija da sputaju američkog džina oduzimajući mu moć kakvu bi imao u bilateralnim pregovorima.
Pokretanjem ponovnih pregovora o različitim trgovinskim aranžmanima na način koji je naneo štetu STO i američkim savezima, Trampova administracija je pokazala da Amerika, kao najmoćnija država na svetu, može odbaciti ograničenja i maksimizirati svoju kratkoročnu moć pogađanja.
Međutim, SAD takođe mogu koristiti takve institucije da obavežu druge da podržavaju globalna javna dobra koja su u njenim ili dugoročnim interesima drugih.
Dok je Reganov državni sekretar Džordž Šulc američku spoljnu politiku uporedio sa radom strpljivog baštovana, Trampova koncepcija politike je počivala na sasvim drugačijim osnovama upotrebe moći.
Drugačijom metaforom rečeno, Tramp se žalio na slobodne jahače, a Amerika treba da vozi autobus.
U ovom veku transnacionalne međuzavisnosti, izolacija nije opcija, a nacionalizam u odnosu na globalizaciju je pogrešan izbor.
Virus ili atom ugljenika nema respekta prema političkim granicama.
Moramo naučiti da kombinujemo snažan nacionalni identitet i globalni interes.
Kako je istoričar Juval Harari naveo, „svidelo vam se to ili ne, čovečanstvo se danas suočava sa tri zajednička problema koji prave sprdnju sa svim nacionalnim granicama i koji se mogu rešiti jedino globalnom saradnjom, a to su nuklearni rat, klimatske promene i tehnološki kvarovi“.
Sjedinjenim Državama su potrebna višeslojna partnerstva sa drugima.
Spoljni partneri pomažu onda kada žele, a na njihovu voljnost se ne utiče samo tvrdom vojnom i ekonomskom moći Amerike, već i mekom moći privlačenja, zasnovanom na otvorenoj i inkluzivnoj kulturi, liberalnim demokratskim vrednostima i politikama koje su široko prihvaćene kao legitimne.
Džefersonovsko „pristojno poštovanje prema mišljenjima (ljudske) vrste“ i upotreba institucija koje podstiču reciprocitet kako bi se nosila „duga senka budućnosti“, biće ključni za uspeh američke spoljne politike.
Kako je Henri Kisindžer ispravno rekao, svetski poredak zavisi od sposobnosti vodeće države da kombinuje moć i legitimnost.
Institucije su neizostavne za dostizanje tog cilja.
Sada, sa manje prevlasti i suočene sa složenijim svetom, Sjedinjene Države moraju sarađivati sa drugima, koristiti meku moć da privuku njihovu saradnju.
Amerika će morati da upotrebljava moć sa drugima i nad drugima.
Uspeh spoljne politike Džoa Bajdena zavisiće od toga koliko brzo možemo ponovo naučiti ove lekcije o institucijama.
Autor je profesor na univerzitetu Harvard i autor knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od Ruzvelta do Trampa“
Copyright: Project Syndicate, 2020.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
