„Koliko daleko će Izrael otići pre nego što shvati da ne mogu da žive sa krvlju hiljada dece na rukama?“: Suren Pillai i iskustvo aparthejd vlasti Južne Afrike

Čak i ako su mnoge starije paradigme propale, kao što su neki posmatrači istakli, Izrael se osvetnički okrenuo poznatoj: ogromnom brutalnom nasilju, ukazuje Suren Pillai, direktor Centra za afričke studije na Univerzitetu u Kejptaunu, Južna Afrika u kolumni za Al Jazeera.

Statistički podaci o broju ubijenih koji sada dolaze iz Gaze su bez presedana. Nemilosrdno bombardovanje izraelske vojske ubilo je više od 11.000 ljudi, uključujući više od 4.500 dece; hiljade su takođe nestale, zakopane pod ruševinama i verovatno mrtvi.

Broj dece ubijene u Gazi premašio je godišnji broj dece ubijene u sukobima na globalnom nivou; broj ubijenih civila u Gazi sada je premašio ukupan broj poginulih u Ukrajini od februara 2022.

Ovi brojevi rastu svakog dana, jer izraelska vojska nastavlja da neselektivno bombarduje civilne zgrade, uključujući bolnice i škole.

Kao Crni Južnoafrikanac, gledajući ove užasne događaje kako se odvijaju, ne mogu a da ne razmišljam o nasilnoj prošlosti svoje zemlje.

Sećam se nemilosrdnog planiranja i nasilja koji su pratili poslednje decenije pokušaja bele Južne Afrike da ostvari aparthejd. Sećam se strahova koji su rasli među belim Južnoafrikancima dok su verovali u sofisticirane vojne kapacitete, regrutnu vojsku, kapacitete za nuklearno oružje i nepokolebljive prijatelje na Zapadu, posebno u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Francuskoj.

Bio je to vrhunac Hladnog rata i Južna Afrika je tvrdila da je jedina demokratija u Južnoj Africi, štiteći „civilizaciju“ od pretnji koje su je okruživale.

Njenu vojnu moć i ekspanzivnu policijsku snagu pratio je niz politika osmišljenih da održe vladavinu bele manjine.

Svaki pokušaj nametanja nove takve politike propao je pred masovnim otporom. Što su više podbacivali, to je bilo brutalnije nasilje koje su sprovodile vojska i policija uz ohrabrenje belih političara i preplašenog belog biračkog tela.

„Teroriste“, kako su nazivani narodnooslobodilački pokreti, nije mogla da razbije najmoćnija vojska u južnoj Africi. Do sredine 1985. značajan deo belog biračkog tela i neki u vladajućoj stranci shvatili su da problem otpora crnaca neće nestati. Biće potrebno nešto drastičnije.

Tadašnji predsednik države, jastreb P. V. Bota, i sam bivši ministar odbrane, bio je ohrabren od strane frakcije njegove stranke da te godine otvori parlament pomirljivim govorom, da da veliku izjavu o politici koja bi crnoj većini ponudila znak nade da oni bi postali deo demokratije samo belaca koja je bila Južna Afrika.

To je nazvano „prelazak Rubikonskog govora“.

Bota se poigrao, ali je u poslednjem trenutku pokleknuo i prkosno otišao u suprotnom smeru. Održao je govor u kome se zakleo da će intenzivirati borbu protiv „terorizma“, odbijajući da pregovara sa „teroristima“ u zatvoru, poput Nelsona Mandele.

Ono što je usledilo bilo je produženje vanrednog stanja u Južnoj Africi i ubijanje hiljada ljudi koji su se opirali vladavini aparthejda, pošto su se Bota i njegova frakcija okrenuli sve većem nasilju i represiji.

Na kraju, njegove vlastite partijske vođe su izveli državni udar i postavili FV de Klerka na vlast. Novi predsednik i frakcija koju je on predstavljao shvatili su da je kraj blizu, da decenije represije ne uspevaju da profunkcionišu politički i ekonomski sistem koji je isključivao većinu i koristio samo beloj manjini.

De Klerk i njegova frakcija su shvatili da belci neće pobediti u ratu, čak i kada bi imali više oružja, bombi, tenkova i artiljerije i da bi verovatno mogli da nastave da vladaju dugo vremena čistom silom.

To nije bilo održivo jer što su više represije sprovodili, to su se suočavali sa većim otporom i više su beli Južnoafrikanci živeli u strahu.

Što se nasilje više širilo na svetskim televizijskim ekranima, prijateljima belaca Južne Afrike na Zapadu je bilo teže da ga uporno podržavaju. To je bila prekretnica koja je dovela do političkih pregovora, do razgovora sa „teroristima“ koje su videli kao svog egzistencijalnog neprijatelja.

To je bila prekretnica koja je stvorila put ka jedinstvenoj državi sa jednakim državljanstvom za sve, na osnovu prebivališta, a ne porekla, rase, vere ili etničke pripadnosti.

Sve do 7. oktobra, Izrael je takođe imao uverenje da će njegove sofisticirane vojne i obaveštajne sposobnosti, njegov dizajn urbanog prostora i korišćenje zidova i barijera za policiju, kontrolu i nadgledanje svakog aspekta palestinskog života, raditi „uspešno“ na rešavanju njegovog „palestinskog problema“.

Moćni saveznici Izraela na Zapadu čak su omogućavali sklapanje novih prijateljstava u Africi, Zalivu i Južnoj Aziji kroz vojnu saradnju i prodaju oružja i obaveštajnih tehnologija.

Većina Izraelaca i njihovih političkih lidera bili su toliko uvereni da ovo upravljanje njihovim „palestinskim problemom” funkcioniše da je svako pozivanje na „mirovne pregovore“ ili čak retoričko priznavanje rešenja o postojanju dve države za spoljni svet postalo nepotrebno, zastarelo i suvišno.

Život je mogao da se nastavi. Rejv žurke bi se mogle desiti u pustinji. Normalnost koja je postala normalna nastavila se u abnormalnosti zanimanja. Do 7. oktobra.

Obični Izraelci mogu početi da shvataju da bez obzira koliko sofisticirana ili jaka izraelska vojska, Mosad ili režim aparthejda izgledaju, „palestinski problem“ neće nestati sve dok su Palestinci živi.

Baš kao i kod belih Južnoafrikanaca, strah raste eksponencijalno. A Izrael na taj strah odgovara kolosalnim bombardovanjem. Ali kao što su beli Južnoafrikanci naučili, nasilje ne može iskoreniti „problem“, niti stvoriti život u miru za kojim bi mogli da čeznu.

U ovom trenutku postavlja se nekoliko pitanja. Koliko daleko se proteže pojam „ciljevi mogu opravdati sredstva“ da bi razmere ubistava civila učinili prihvatljivim za one koji podržavaju pravo Izraela da se brani?

Koliko daleko će Izraelci otići pre nego što shvate da ne mogu da žive sa krvlju hiljada dece na rukama?

Mogu li Izraelci i prijatelji Izraela sami sebi opravdati ove postupke kao izraz civilizacije koja tvrdi da vrednuje ljudski život na jednak način?

Da li Izraelci žele da budu zapamćeni kao ljudi koji su pokušali da istrebe muškarce, žene i decu kroz čin kolektivnog kažnjavanja?

Šta god da je ostalo u ruševinama i ruševinama koje nas čekaju nakon ovog rata u Gazi, izraelski „palestinski problem“ neće nestati. Obični Izraelci sigurno nikada više neće spavati sa uverenjem da ih njihova država može u potpunosti zaštititi.

Bilo bi dobro da uče od belih Južnoafrikanaca koji su, posle 300 godina vladavine manjine, shvatili da je nemoguće nastaviti silom braniti politički projekat  a da i dalje održava bilo kakav moralni uzvišeni položaj.

Dolazi do prelomne tačke kada čak i za branioce takvog projekta u kolektivnoj savesti sve glasnije odzvanja slabo pitanje: koliko je daleko?

Ne može se vratiti obećanjima o bezbednosti na osnovu onoga što je bilo ranije. Ne može biti napredovanja u miru ako to znači sve više krvi dece i civila koja proganja uzastopne generacije koje će morati da preuzmu odgovornost za akcije koje se danas odvijaju pred našim očima.

Kao Južnoafrikanac koji je doživeo da pređe Rubikon, nadam se da će ova katastrofa naterati Izraelce da uvide da će im samo pravedno i inkluzivno političko rešenje zasnovano na jednakom državljanstvu za sve doneti slobodu od straha, zaključuje autor.