Može li Izrael da izbegne iste zamke iz prethodne kopnene ofanzive u Libanu?

Najviši vojni komandant Izraela rekao je trupama da će se vazdušni napadi nastaviti unutar Libana dok se izraelska vojska priprema za moguću kopnenu operaciju.

Ako njene snage pređu severnu granicu, verovatno će se suočiti sa preprekama koje su ranije videli, ukazuje u analizi za Gardijan Piter Bomont, iskusni međunarodni reporter koji je opširno izveštavao iz zona sukoba, uključujući Afriku, Balkan, Bliski istok i Ukrajinu.

Kada su izraelski tenkovi ušli u južni Liban 2006. godine (ne prvi put), našli su protivnika koji se dramatično promenio od povlačenja Izraela iz Libana šest godina ranije.

Čak i za to kratko vreme, Hezbolah je organizovao i razvio svoje sposobnosti. U graničnoj zoni nad kojom se gledaju strmi stenoviti grebeni, pripremljeni su borbeni tuneli.

Prilagođene su nove taktike i oružje koje bi uznemiravale izraelske snage pri ulasku.

Tenkovi su posebno bili ranjivi na protivtenkovske projektile, dok su borci Hezbolaha i njegove savezničke grupe Pokret Amal gađali iz minobacača jedinice izraelske pešadije koje su napredovale dok su se probijale kroz gajeve i duvanske plantaže.

Za one (uključujući i mene) koji su bili svedoci borbi izbliza, bilo je poučno.

U tom ratu – kao i u ovom – izraelski avioni i dronovi su kontrolisali vazduh, udarajući po infrastrukturi i položajima Hezbolaha bez otpora.

Izraelske topovnjače, koje su često stajale iznad horizonta, granatirale su obalu, svakodnevno preteći glavnom obalskom autoputu. Ali približavajući se granici, slika je bila sasvim drugačija.

Tada, kao i sada, Hezbolah je imao dobro pripremljene pozicije. Rakete bi izbijale sa skrivenih pozicija na obližnjim obroncima, izazivajući izraelske kontraudare, kako iz mlaznjaka tako i iz artiljerije na granici, za koje se činilo da je nemoguće preživeti.

Ali često bi, posle pauze od nekoliko sati, rakete ponovo ispaljivale sa istog mesta, pokrećući ponavljanje ciklusa.

U svojim komentarima vojnicima, izraelski načelnik generalštaba, Herci Halevi, kao da je ukazao na realnost da bi svaki kopneni upad, ako bude naređen, bio težak i naišao bi na otpor.

„Pripremamo proces manevara, što znači da će vaše vojne čizme, vaše manevarske čizme ući na teritoriju neprijatelja, ući u sela koja je Hezbolah pripremio kao velike vojne ispostave, sa podzemnom infrastrukturom, stajalištima i lansirnim platformama na našu teritoriju sa koje će izvršiti napade na izraelske civile“, rekao je on vojnicima Izraelskih odbrambenih snaga u sredu.

„Vašim ulaskomn u te oblasti, vašem susretu sa operativcima Hezbolaha, vi ćete im pokazati šta znači suočiti se sa profesionalnom, visoko kvalifikovanom i iskusnom silom. Dolazite mnogo jači i mnogo iskusniji od njih. Ući ćete unutra, uništiti neprijatelja tamo i odlučno uništiti njihovu infrastrukturu“.

Realnost je da će svaka kopnena kampanja biti daleko složeniji poduhvat od napada vođenih obaveštajnim podacima koje Izrael sprovodi u svom eksplodirajućem gambitu pejdžera i narednim vazdušnim napadima.

Neuspesi u ratu 2006. – koji su navedeni u kasnijoj Vinograd komisiji – imali su svoje očeve, uključujući trojku neiskusnih izraelskih ratnih vođa: tadašnjeg načelnika štaba, Dana Haluca, bivšeg pilota borbenog aviona koji se borio da koordinira kretanje po zemlji, kao i tadašnji premijer Ehud Olmert i ministar odbrane Amir Perec.

Kao što je vojni dopisnik Haareca Amos Harel napisao 2016. godine, deceniju nakon rata: „Divizije IDF-a su se besciljno pomerale, a vlada i vojska nisu bili u stanju da definišu manevar koji bi dobio prednost“.

I dok je ID poboljšao svoj oklop da bi se bolje odbranio od mobilnog protivtenkovskog oružja i pripremio za borbu u Libanu, ostaje nejasno da li izraelski kopneni upad može izbeći iste zamke. Ili da li su, zaista, njeni ciljevi realniji.

Hezbolah je mnogo bolje naoružan nego što je bio 2006, njegovi militanti su iskusniji u borbi nakon godina borbe u Siriji, ali izgleda da Izrael pada u istu konceptualnu zamku nerazumevanja prirode islamističke grupe.

Dok su operacija pejdžera i izraelski udari bili uspešni u uklanjanju sloja vođstva, komandovanja i kontrole, suština Hezbolaha kao libanske snage – za razliku od njegove funkcije strateškog posrednika za Iran – na kraju ostaje netaknuta.

I dok je Hezbolah doživeo trenutak „šoka i strahopoštovanja“ u napadima na pejdžere i voki-tokije, i vazdušnim napadima, Izrael ima svoje nedostatke – ne samo sve veće prenaprezanje u svojim vojnim kapacitetima, već i sve veću iscrpljenost izraelskog društva posle godinu dana rata.

Gotovo iste jedinice koje su se borile u Gazi premeštene su na sever. Kriza koja se produbljuje na Zapadnoj obali takođe se smanjuje kako se nastavlja sukob u Gazi.

IDF se već dugo hvali da se bori na više frontova, ali duga, mračna operacija protiv Hamasa ostaje nezavršena i bez očiglednog plana za dan kasnije.

Ta kampanja je takođe pokazala nedostatke u izraelskom vojnom razmišljanju – ne samo pojam da manevarski rat može pobediti nedržavne aktere koji se ponekad ponašaju kao konvencionalne snage, ali takođe mogu da se podvrgnu nekonvencionalnom ratu.

Ako nas istorija ima čemu da nauči – i nakon izraelske invazije na Liban 1978. (tada ciljajući baze PLO u operaciji Litani), 1985. (što je dovelo do okupacije koja je trajala do 2000.) i 2006. za bilo kakav kopneni upad je verovatnijeda neće postići ciljeve.