„Izrael ubija palestinske novinare u Gazi. Gde je reakcija?“: Kris Mekgril za Gardijan

Prošlog meseca, sam Dahduh je ranjen, a njegov kamerman Samer Abu Daka ubijen je u izraelskom bombardovanju škole koju su pod upravom UN-a koristile kao sklonište.

Zatim je u nedelju izraelski dron u napadu na automobil u južnoj Gazi ubio Dahdouhovog najstarijeg sina, 27-godišnjeg Hamzu, koji je takođe radio za Al Džaziru, zajedno sa još jednim novinarom, podseća Kris Mekgril za Gardijan.

Dahduh je napravio pauzu u izveštavanju kako bi prisustvovao sahrani svog sina, a zatim se vratio u etar.

„Ništa nije teže od bola gubitka, a kada iskusite ovaj bol s vremena na vreme, on postaje sve teži i teži“, rekao je za Al Džaziru. „Želim da krv mog sina Hamze bude poslednja od novinara i poslednja od ljudi ovde u Gazi, i da ovaj masakr prestane“.

Hamza i njegov kolega Mustafa Turaja, snimatelj za agenciju Frans pres, bili su poslednji od mnoštva novinara koje je Izrael ubio u svom napadu na Gazu kao odgovor na Hamasov prekogranični napad u oktobru.

Oğluna veda ediyor, hayatta kalan kızını teselli ediyor, şehit olan eşini ve çocuklarını hatırlıyor..

Bu üzüntü ve acı bir insanın yüreğine sığmayacak kadar büyük.

Gazateci Vael Al Dahdouh, Gazze ve Gazzelilerin yaşadığı zulmün vücut bulmuş hali.. https://t.co/inAzT3Difh pic.twitter.com/JVRQQh9P3k

— Kerim Alastal (@Kerimalastal) January 7, 2024

Izrael kaže da ne gađa novinare, ali je to teško uskladiti sa činjenicom da je njegova vojska uperila dve rakete direktno na automobil u kojem je bio Hamza.

Odbrambene snage Izraela, koje imaju evidenciju lažnih tvrdnji o okolnostima u kojima su ubijale novinare, prvobitno su saopštile da je u vozilu bio „terorista“ sa dronom sa kamerom.

Ali novinari nisu upravljali dronom kada je automobil udaren i teško je poverovati da, ako je vojska pratila radnje novinara, nije ih prepoznala kao medijske radnike.

Komitet za zaštitu novinara (CPJ) izračunao je da je Izrael ubio više od 70 medijskih radnika u poslednjem ratu u Gazi, što ga čini najsmrtonosnijim sukobom za novinare u poslednjih nekoliko decenija. Drugi navode da je broj veći od 100.

CPJ kaže da su razmere i okolnosti ubistava, uključujući direktne pretnje izraelskih zvaničnika novinarima i njihovim porodicama, dokaz da su palestinski reporteri u Gazi meta. Ako je tako, to je ratni zločin i, kao što je Al Džazira zahtevala, međunarodni krivični sud bi trebalo da doda ova ubistva svojoj istrazi o drugim navodnim izraelskim kršenjima Ženevskih konvencija širom okupirane Palestine.

Novinari prihvataju da postoje inherentne opasnosti u izvještavanju o sukobima, bilo da odluče da idu u rat kao dopisnici stranih novinskih organizacija, ili da rat dolazi njima i njihovim porodicama protivno njihovim željama, kao kod Dahdouha.

Kolege koje sam lično poznavao – neki prijatelji, drugi profesionalniji poznanici – izgubili su živote radeći svoj novinarski posao. Od Dejvida Blandija, koga je snajperista upucao na ulici u Salvadoru 1989, do Mari Kolvin, ubijene granatiranjem u Siriji 2012.

Drugi su stradali u južnoafričkim gradovima, na ulicama Somalije, u borbama tokom libijske revolucije, ili ubijeni su od strane pobunjenika u Sijera Leoneu.

Svaki reporter izračunava rizike i da li ih vredi preuzeti. Da li je bezbedno ići tim putem? Odgovor možda nije ono što se odmah čini očiglednim. Uopšteno govoreći, bilo je sigurnije približiti se barikadi milicije tokom genocida u Ruandi nego onima u kojima su bili pobunjenici u Liberiji ili Sijera Leoneu.

Izraelski vojnik je 2003. godine u Gazi ubio britanskog dokumentarista Džejmsa Milera. Istraga u Velikoj Britaniji dovela je do presude o protivpravnom ubistvu. Izrael je odbio da krivično goni odgovornog vojnika, ali je platio odštetu od 1,5 miliona funti, za koju je Milerova porodica rekla da je „verovatno najbliže što ćemo biti najbliže priznanju krivice od strane Izraelaca“.

Izgledalo je da je Milerovo ubistvo deo obrasca loše discipline izraelskih vojnika koji pucaju na koga god žele – ne samo na novinare već i na zvaničnike UN i humanitarne radnike, kao i na palestinsku decu. Vojska je obično brzo pokušavala da prikrije ubistva, ali nije izgledalo da su koordinisana.

Gaza danas izgleda veoma drugačije. Kako kažu CPJ i Reporteri bez granica sa sedištem u Parizu, obim i priroda smrti novinara i njihovih porodica sugerišu da se dešava više od nekoliko loše disciplinovanih vojnika koji pucaju na novinare, čak i uzimajući u obzir smrt hiljada drugih Palestinaca, uključujući više od 8.000 dece.

Svakako je poruka nekih izraelskih lidera da su novinari fer igra. Izraelski političari su brzo pozvali na „eliminaciju“ određenog broja palestinskih novinara koji rade za strane novinske organizacije koje je proizraelska grupa za pritisak u SAD lažno optužila da su „povezani sa Hamasom“ 7. oktobra.

Beni Ganc, član izraelskog ratnog kabineta, rekao je da ih treba loviti kao teroriste, odražavajući široko rasprostranjenu sumnju među izraelskim zvaničnicima da su palestinski novinari dodatak Hamasa.

Milerova porodica je dobila isplatu jer je bio Britanac. Mrtvi zapadni novinari stvaraju još talasa, što je verovatno jedan od razloga zašto je Izrael zaključao stranu štampu iz Gaze tokom sadašnjeg rata.

Međunarodne novinske organizacije sada se oslanjaju na iste palestinske reportere koji su na meti Izraela. Oni pružaju mnoge slike koje ostatak sveta vidi o užasu u Gazi.

Stoga je zabrinjavajuće što, iako su zapadne novine i televizijske stanice izveštavale o rastućem broju smrtnih slučajeva novinara u Gazi, mnoge novinske organizacije izgleda nisu spremne da se direktno pozabave obrascem ubijanja koji, kako se čini da pokazuju dokazi CPJ-a, pruža snažne dokaze o ratnim zločinima.

Sigurno bi bilo drugačije da su američki ili evropski reporteri ti koji umiru.