„Ja sam Rus iz Odese. Da li bih bio spreman da pucam u svoje sunarodnike?“

Dva vagona za inostranstvo odvajaju se od konvoja i ostaju na servisnoj pruzi više od sat vremena. Tek posle pasoške kontrole konvoj se pokreće i preusmerava se na glavnu jednokolosečnu prugu koja vodi do mosta na Tisi, reci koja deli Mađarsku i Ukrajinu.

U vozu se nalaze isključivo žene sa decom: osim plača mališana, vlada gotovo apsolutna tišina, koju prekida samo povremeno zvonjenje mobilnog telefona. Vazduh je težak, klima slabo radi, a vagoni imaju zapečaćene prozore. Niko se ne žali.

Većina putnika je već imala dug put, uglavnom iz Austrije ili Nemačke: to su porodice vojnika ili muškaraca koji ne mogu da napuste Ukrajinu, koje se vraćaju kući za praznike da vide očeve, sinove i muževe.

Mađarska policija je veoma ljubazna prema Ukrajincima i jedan službenik uzalud pokušava da shvati zašto klima ne radi: samo deca su ravnodušna prema zagušljivoj vrućini i nastavljaju da se igraju, crtaju i gledaju crtane filmove na svom mobilnom telefonu.

Devojku kojoj je istekla radna viza pozivaju da siđe: uprkos protestima – navodi da više ne radi, već da je upisala Univerzitet u Tibingenu – policajci je, opet izuzetno ljubazno, pozivaju da se ne opire. Policajac koji je pokušao da popravi klimu uzima tri kofera koji pripadaju devojci i uz ogroman napor kreće ka izlazu iz vagona, pazeći da ne udari ostale putnike svojim prtljagom.

Odmah zatim zvižduk otpravnika; voz ponovo kreće i posle nekoliko minuta je već na mostu na Tisi: ukrajinska strana se pojavljuje odozgo sa dugom upletenom bodljikavom žicom koja prati tok reke i gubi se na horizontu. Poslednjih meseci, mnogi Ukrajinci podvrgnuti mobilizaciji pokušali su da pobegnu iz svoje zemlje plivajući.

Mađarska državna televizija poslednjih meseci obilato je dokumentovala pokušaje dezerterstva.

Ukrajinska vojna policija bi skoro sve one koji su se dali u beg zaustavljala čim bi ušli u vodu; one koji su uspeli da dođu do mađarske obale zaustavljali bi mađarski graničari i odmah ih vraćali nazad.

Bodljikava žica i nadzorne kamere su radikalno rešile problem.

Voz staje samo u Čopu za proveru dokumenata putnika od strane ukrajinskih vlasti, kreće za Mukačevo.

Samo 40 km deli granicu od zakarpatskog grada, a voz ne može dalje: pruga uskog koloseka koju koriste evropske železnice zapravo seže do Mukačeva, umetnuta u širu, sovjetsku prugu.

U Mukačevu konvoj stiže van stanice; umesto perona, nalazi se samo jedna betonska traka koja vodi putnike ka prigradskoj ulici u kojoj su parkirana taksi-vozila.

Većina putnika nastavlja prema Lavovu, ali da bi došli do glavnog korpusa stanice moraju da pređu dug put; oni koji imaju para idu taksijem, a ostali, oznojeni i crveni, vuku ogromne kofere i mire se sa šetnjom pod jarkim suncem.

Psi-lutalice, sivi i omamljeni vrućinom, njuše ih tražeći hranu.

Mukačevo je provincijalni grad; glavni grad Zakarpatske oblasti je Užgorod i samo neki vozovi prolaze kroz Mukačevo; zaustavljaju se na nekoliko minuta i nastavljaju ka Karpatskim planinama i ka Lavovu.

Stanica se sastoji od biletarnice, dve čekaonice i, na prvom koloseku, kioska za prodaju pića i sendviča.

Čekaonice su pune; momak sa amputiranom levom nogom u kolenu hoda, uz pomoć štaka, iz jedne čekaonice u drugu.

Nekoliko puta prelazi preko sale u kojoj su biletarnice i u određenom trenutku otvara vrata koja vode na prvi peron, gde se nalazi kiosk; ne želi da mu drugi putnici pomognu, postavlja štaku uza zid, otvara teška gvozdena vrata, ponovo uzima štaku i nestaje u blistavoj svetlosti trotoara. Ponovo se pojavljuje posle nekoliko minuta, postavlja štaku na spoljni zid stanice, otvara vrata i vraća se, ovoga puta sa plastičnom vrećicom u ruci.

Vraća se u čekaonicu, seda i zagriza sendvič koji je upravo kupio.

Nema više od dvadeset godina, nosi vojnu uniformu, a rana na nozi mu je još sveža: vide se nedavno skinuti šavovi i još je živa boja zaraslog tkiva.

Preostali deo tibije slobodno se ljulja; telo ga više ne kontroliše.

Centar Mukačeva čine dve upravne ulice koje se sastaju na trgu gde se nalazi gradska većnica, zgrada u stilu secesije iz ranih 1900-ih.

Arhitektura grada je austrougarska, a zgrade u centru imaju velike prostorije, sa uglačanim parketom koji škripi dok prolazite.

U ovim danima velikih vrućina (dnevne temperature prelaze 40 stepeni u hladu), uporno zujanje električnih agregata dominira gradom – i celom Ukrajinom. Stiče se utisak da nad centrom grada leti jato aviona s propelerima: svaka radnja ima svoj dizelski agregat, s obzirom na to da struje nema po nekoliko sati dnevno.

Čak i kada je ima, koristi se samo za osvetljenje kuća i ulica: klimatizacija je luksuz koji mogu sebi da priušte samo prodavnice i veliki hoteli.

Na glavnom trgu, među dizelskim agregatima na trotoarima, jedna starija gospođa, izrazitog manira i obučena u plavu haljinu, traži milostinju.

Prerogativ Ukrajine je maskirati siromaštvo, ne iz stida, već iz dostojanstva.

Žena prima nešto manje od 150 evra mesečne penzije, sama je, s obzirom na to da joj je muž umro pre nekoliko godina, a nema dece: sa tako malo novca je teško sastaviti kraj s krajem, cene u supermarketima su visoke kao na Zapadu.

„Imamo supermarkete pune robe, zahvaljujući Zapadu koji nas snabdeva. Međutim, ja ne znam šta da radim sa tim stvarima, nemam para da ih kupim“, kaže gospođa sa tužnim osmehom.

„Prinuđena sam da prosim, previše sam stara da radim… Nadajmo se da će se rat uskoro završiti, nadajmo se da će Ukrajina pobediti“.

Žena kreće ka drugoj strani trga, onoj u hladu, gde je manje vruće.

U centru, pod užarenim suncem, diže se veliki plakat sa fotografijama vojnika koji su poginuli na frontu.

Najmlađi ima 18, najstariji šezdesetak godina. Čovek u kamuflaži prolazi na biciklu ispred plakata i, čim primeti da ih fotografišem, stane i kaže mi: „Vidiš, vidiš li kakva tragedija? Koliko još možemo da izdržimo mi, Ukrajinci, šta ti misliš?

Mnogi ljudi idu da se bore dobrovoljno, oni koji ne žele da idu u rat odlaze ako mogu.

Ali sada su bukvalno zapečatili granicu, teško je izaći iz zemlje. Ovde imamo sreće, na granici smo sa Mađarskom i Slovačkom; Putina ne zanima ovaj komad zemlje.

„Napišite sve ovo. Vi ste novinar, zar ne?“ Nemam vremena da mu odgovorim jer je već krenuo dalje svojim biciklom.

Pada veče, počinje policijski čas. Grad ostaje u mraku. Osvetljeni su samo prozori hotela u centru, sve ostale zgrade je progutao mrak. Sve što možete videti je zujanje hotelskih električnih generatora, koji rade čak i noću da bi gostima dali iluziju normalnosti, koja ne postoji.

Odesa je grad kontrasta: u ratu je, ali su ljudi u potrazi za veštačkom normalnošću, koja se graniči sa šizofrenijom. Kafići u centru su otvoreni do 23 sata, jedan sat pre policijskog časa, i uvek su puni.

Psihodelična svetla, veoma glasna muzika, devojke u uskim i svetlim haljinama koje plešu, a napolju generatori bruje i izbacuju izduvne gasove na trotoar: nalet vrelog, smrdljivog vazduha udara u noge svakog ko nemarno prođe pored izduvne cevi.

Prava Odesa je, međutim, na periferiji, u zgradama koje su često na meti ruskih raketa.

Popularne četvrti su prave košnice, a život u jednom od ovih stanova je pravo mučenje: unutra su temperature veoma visoke; klima-uređaji i liftovi ne rade zbog hroničnog nedostatka struje.

Oni koji imaju vikendicu van grada napustili su Odesu već početkom jula. Ostali, većina, primorani su da se penju nekoliko puta dnevno do 20 spratova sa torbama za kupovinu i flašama vode za piće. Invalidi su praktično zazidani u svojim domovima i mogu samo da čekaju kraj rata.

Na sedmom spratu jedne od ovih zgrada, nekoliko metara od mesta gde je pre nekoliko meseci pala ruska raketa, živi Bogdan, sedamdesetpetogodišnji paralitičar.

Rođaci žive u Kišinjevu, u Moldaviji: „Moja deca veoma brinu zbog mene“ – kaže Bogdan, grizući jednu od breskvi koje sam mu doneo na poklon – „ali znaš kako je: đavo, ako ga gledaš iz Moldavije, mnogo je ružniji nego što izgleda ovde u Odesi“, smeje se L. „Živim, nekako. Naravno, patim od vrućine i usamljenosti.

Često nema struje, ne mogu ni da gledam TV ili da slušam radio.

Komšije i prijatelji mi pomažu koliko mogu. Dolazili su dobrovoljci Crvenog krsta na početku rata, sada ne mogu: kada Rusi bombarduju, oni su uključeni u akcije spasavanja. Kada je mirno, ipak imaju mnogo posla: moraju pomoći raseljenima i izbeglicama.

Moja deca pokušavaju da me prebace u Kišinjev, ali nije lako organizovati prevoz.

Mislim da se osećaju gore nego ja: osećaju se krivim i plaše se da će mi se nešto dogoditi. Zgrada u kojoj se nalazimo prazni se polako: neko ide u rat, neko beži u inostranstvo, neko odlazi na selo.

Na kraju ću ostati samo ja. Kad budeš opet bio u Odesi, dođi kod mene da popričamo malo“, kaže mi Bogdan. Pozdravljamo se, za sobom zatvaram ulazna vrata, koja niko neće zaključati, jer Bogdan ne može da ustane.

Maksim živi na devetom spratu iste zgrade, kod jednog prijatelja. Maksim je bio na frontu u Donbasu.

U borbi su ga ranili u ruke; odmah je prebačen u bolnicu a zatim je poslat na bolovanje na određeno vreme.

Po oceni vojne bolničke komisije, trebalo je da se vrati na front. Dezertirao je: „Ne vraćam se na front, to je sigurna smrt. Ja se krijem, kao i mnogi drugi. Rado bih napustio Ukrajinu, uradio sam svoj deo posla. Ne vraćam se u borbu. Hoću da živim, dođavola ti Rusi. Uradio sam svoj deo posla, ne mogu da me optuže za dezerterstvo. Video sam rat, jednom je dovoljno biti na frontu. Imam stariju majku, devojku i želim da se oženim, želim da imam mnogo dece, neću da poginem na frontu. Razumete? Uradio sam svoj deo posla.“

Maksim uvek izlazi sa mobilnim telefonom u ruci, prijatelji iz komšiluka ga obaveštavaju o prisustvu vojne policije, one koja proverava dokumenta momaka koji šetaju ulicom i regrutuju ih.

Ako u blizini ima vojnika ili agenata, on menja pravac. Ne idi u centar grada, previše je opasno. Neurotično ponavlja da je uradio svoj deo posla. I zaista je to uradio.

„Pišite, pišite za svoje novine da sam ja uradio svoj deo posla, da to znaju i u Srbiji i u Italiji“, kaže mi dok se opraštamo.

Roman je volonter Crvenog krsta. Sreo sam ga dvaput u poslednje dve godine, uvek je imao umerene autonomaške političke stavove i uvek je Odesu smatrao gradom odvojenim od ostatka Ukrajine. On se zalagao za ukrajinsku federaciju, koja bi stanovnicima Donbasa garantovala mogućnost korišćenja ruskog kao službenog jezika i privilegovanih odnosa sa Moskvom.

Ovoga puta Roman me je pozvao u svoju kuću, umesto da se vidimo u centru. Mislio sam da je poziv mera predostrožnosti u cilju izbegavanja regrutacije, kao u Maksimovom slučaju.

Pogrešio sam, Roman je potpuno promenio svoje gledište o ratu koji je u toku. „Spreman sam da idem na front. Takođe sam želeo da se pridružim specijalnoj jedinici, istoj u kojoj je bio moj najbolji prijatelj, Andrijuška Šjedino ime koje nije izmišljeno u ovoj reportaži. Zbog niza birokratskih pitanja i nedostatka medicinskog osoblja u Odesi, nisu me uzeli i nastavljam da radim ovde. Ali ja sam spreman da idem.“

Pitam ga čemu ova promena stava kod njega koji je oduvek bio za dijalog sa Rusima: „Vidiš“ – kaže mi krajnje ozbiljnog lica – „sa Rusima je bilo moguće razgovarati. Sve dok rakete nisu udarile na civilne zgrade. Prva, druga, treća… Već godinu dana redovno kopam leševe iz ruševina. U pitanju su nevini ljudi, koji nisu uradili ništa loše. Dugo sam razmišljao šta da radim: ja sam Rus iz Odese. Da li bih bio spreman da pucam u svoje sunarodnike?“

Roman zastaje i pali cigaretu. Ispušta dva oblačića gustog dima i nastavlja priču: „Da, nema problema. Vidiš, stvar je vrlo jednostavna: oni koji pucaju na nas, koji ubijaju civile, za mene nisu Rusi. Oni nisu ljudska bića, a mi imamo pravo da se branimo“.

Njegov najbolji prijatelj, Andrijuška, poginuo je pre nekoliko dana na frontu.

„Dopisivali smo se smo svaki dan. Andrijuška je bio pesnik. Uveče, umesto da pije sa ostalima, pisao bi pesme i prozu na svom mobilnom telefonu. Onda bi ih poslao meni. On je pisao na ukrajinskom, ja na ruskom; to je za nas najprirodnija stvar na svetu. Nema jezičkih problema. Nema nacionalnog problema. Dva ljudska bića, dva prijatelja, koji komuniciraju. Ništa više od toga.“

Roman mi dâ da pročitam Andrijuškin tekst. Veoma dirljivo i poetično.

Obećavam mu da ću ga prevesti i objaviti, i na italijanskom i na srpskom. Opraštamo se: molim ga, na sebičan način, ako može, da ne ide na front. Neko mora da brani Ukrajinu, istina je, ali gubitak prijatelja je nešto, za mene, nezamislivo.

Izlazim iz zgrade, veoma tužan. Do autobuske stanice idem u polupraznom i vrelom tramvaju. Čekaju me u Mikolajivu, došlo je vreme da napustim Odesu.

DRUGI DEO REPORTAŽE OBJAVLJUJEMO SLEDEĆE SUBOTE