„Jasan je put za zaustavljanje Putina i njegovih legija, ali ima li Zapad volje?“: Bivši zvaničnik NATO-a analizira situaciju u Ukrajini

Uoči druge godišnjice ruske invazije na Ukrajinu u punom obimu ne vidi se lepa slika: neodlučnost u američkom Kongresu o podršci Ukrajini, primedbe bivšeg predsednika Donalda Trampa koji naizgled ohrabruje Rusiju da napadne američke saveznike u Evropi, i ubistvo u zatvoru ruskog opozicionog političara Alekseja Navaljnog.

U ovoj uzburkanoj atmosferi pretnji spolja i iznutra, evropski saveznici u NATO-u su nastojali da pokažu svoju odlučnost — u pogledu troškova odbrane i podrške Ukrajini.

Prošle nedelje, koristeći se malo lukavstvom, NATO je objavio brojke koje predviđaju da će evropski saveznici 2024. zajedno ispuniti cilj da troše dva odsto BDP-a na odbranu, sa 17 pojedinačnih saveznika koji će trošiti najmanje dva odsto, u odnosu na samo 10 u 2023.

(NATO obično objavljuje brojke koje računaju potrošnju na odbranu ne-američkih saveznika, uključujući Kanadu. Ovog puta, Kanada, serijski lošiji rezultat, bila je isključena.)

Koliko je zaista ohrabrujuća ova vest iz Evrope?

Deceniju nakon prvobitnog obećanja od dva odsto na samitu u Velsu 2014. (obećanje obnovljeno prošle godine u Viljnusu i nadograđeno sa cilja od dva odsto na „minimum od dva odsto“, više od trećine članica NATO-a još nije uspelo da dostići magični broj.

Među njima su velike zemlje poput Italije i Španije, koje su još daleko od cilja, i Kanada, koja nema nameru da ga postigne. Sedam saveznika (uključujući Nemačku i Francusku) se nadaju da će ove godine preći granicu od dva odsto.

Od onih oko dva odsto mnogi moraju da potroše znatno više od toga. Najbolji primeri su Francuska i Velika Britanija, koje su nuklearne sile sa globalnim interesima. Dakle, uprkos napretku, ovo još nije dovoljno dobro.

Šta je sa pomoći Ukrajini?

Na kraju krajeva, može se tvrditi da se podrška našem istočnom savezniku pretvara u uništeni ruski oklop i iseckane jedinice.
Evropska unija (EU) je 1. februara dogovorila paket od 50 milijardi evra (54 milijarde dolara) pomoći Ukrajini u naredne četiri godine. A 16. februara su francuski predsednik Makron i nemački kancelar Šolc potpisali bilateralne sporazume o bezbednosnoj saradnji sa Ukrajinom, posle prvog takvog sporazuma koji je u januaru potpisao britanski premijer Sunak.

Tri sporazuma odnose se na obećanje vojne podrške Ukrajini u ukupnom iznosu od skoro 15 milijardi dolara ove godine.

Ovo su prvi u nizu ovakvih sporazuma sa Ukrajinom, osmišljenih kao zamena za članstvo u NATO, bar za sada. Sporazumi su vredni čitanja, za njihovo ćutanje i njihove razlike kao i za bilo šta drugo.

Dvosmislenost svrhe bila je očigledna u prvom, između Britanije i Ukrajine. Tekst, i Sunakove propratne reči u Kijevu, pominju se u brzom nizu na „bezbednosnu saradnju“, „bezbednosni sporazum“, „sigurnosne garancije“, „brzu i trajnu bezbednosnu pomoć“ u slučaju da Rusija ponovo napadne Ukrajinu i „bezbednosne garancije“.

U tom trenutku su opcije vokabulara u tezaurusu očigledno nestale. Članstvo u NATO-u i garancija iz člana 5 bi bili bolji, jednostavniji i mnogo sažetiji jer bi nudili značajnu zaštitu.

Kao što svi znamo iz nesrećnog Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, zapadne nacije ne idu u rat na osnovu vešto formulisanih dokumenata. Oni bi, međutim, mogli da krenu u rat za obećanje iz člana 5.

U sporazumu Ujedinjenog Kraljevstva se navodi da je jedna od novih bezbednosnih obaveza „sprečavanje i aktivno odvraćanje i protivmere protiv svake vojne eskalacije i/ili nove agresije Ruske Federacije“.

Šta to znači?

Francuska verzija izostavlja jezik o „svakoj vojnoj eskalaciji“. Nemačka verzija uopšte ne uključuje ovaj jezik. Bez sumnje, Putin se trese u čizmama.

Slično tome, dok engleska i francuska verzija kažu da bi „buduće članstvo Ukrajine u NATO-u dalo delotvoran doprinos miru i stabilnosti u Evropi“, nemačka verzija izostavlja ovaj jezik – što nije iznenađujuće jer Nemačka dosledno blokira članstvo Ukrajine u NATO-u.

Sjedinjene Američke Države, još jedan pokazatelj članstva Ukrajine, tek treba da potpišu nekakav sporazum. Bez sumnje, to će biti odloženo do malo pre samita NATO-a povodom 75. godišnjice NATO-a u Vašingtonu u julu kako bi se smanjio pritisak na SAD da krenu ka podršci ukrajinskom članstvu.

Što se tiče šire pomoći SAD Ukrajini, Kongres se bori da se dogovori oko paketa koji uključuje oko 30 milijardi dolara vojne podrške. SAD su država koja troši oko dva biliona dolara godišnje na nepotrebno skup i neefikasan sistem zdravstvene zaštite.

Ukupna američka vojna, finansijska i humanitarna podrška Ukrajini iznosila je oko 75 milijardi dolara od invazije. To je bila odlična vrednost za novac: u velikom ratu u Evropi za odbranu slobode i demokratije, nijedan američki vojnik nije poginuo, u poređenju sa preko 300.000 poginulih ili povređenih ruskih vojnika.

Veoma jeftino po ceni ako ste Amerikanac, ali ne i ako ste Ukrajinac.

U ovom neizvesnom kontekstu, evropski saveznici ne smeju da budu zarobljeni u igri „prati lidera“. Na kontinentu gde je rat, oni moraju da postanu mnogo ozbiljniji, bez obzira na politiku u Vašingtonu, ove ili sledeće godine.

Mnogo ozbiljnije po pitanju troškova odbrane, sposobnosti, spremnih snaga i proizvodnje odbrane. Mnogo ozbiljnije o podršci Ukrajini i porazu Putina.

Ako je potrebno, evropske zemlje bi mogle i trebale da finansiraju paket oko kojeg se Kongres koleba. Evropa možda nema – trenutno nema – odbrambenu industrijsku bazu da to sama uradi, ali bi mogla da plati američkim kompanijama da to urade.

Kršenje ruku i prepirke među saveznicima neće završiti posao.

Neodlučno vođstvo je potpuno neprikladno za vreme u kojem živimo. To je očigledno sa obe strane Atlantika. Nismo otišli ​​dovoljno daleko ili dovoljno brzo u Ukrajini.

Signali koje šaljemo našim protivnicima, uključujući Hitlera 21. veka koji nastoji da uništi evropsku slobodu i prosperitet, opasno su neodlučni.

Izbor u 2024. jeste izbor između ustupanja terena diktatoru koji će nastaviti da uzima dalje komade Evrope ako može, ili odlučnog obračuna s njim kako bi Evropa mogla da se oslobodi tog straha.

Ako se sada ne pozabavimo njime, zauvek ćemo žaliti. Pobeda u toj bici vratila bi Zapad u posao.

Ako Zapad izabere nerad – ili mlaku i nedovoljno odlučnu akciju – zaslužuje da izgubi.

Postoje zabrinjavajući znaci da bi 2024. mogla biti veoma štetna – za SAD, Evropu i Ukrajinu. Nije kasno da se to preokrene.

Ali da li naši lideri i naše nacije imaju viziju, volju i hrabrost da to urade?