„Vučić pokrenuo diplomatsku ofanzivu, tu je i Dodik – ozloglašeni političar bosanskih Srba“: Jasminko Halilović za Politico o rezoluciji o Srebrenici

Međutim, ova rezolucija Generalne skupštine UN naišla je na protivljenje Srbije, koju podržavaju Rusija i drugi saveznici.

Osnivač Muzeja ratnog detinjstva u Sarajevu Jasminko Halilović u autorskom članku za Politico ukazuje da ova ideja da se u UN izglasa rezolucija o gencodiu u Srbrenicu nije nova te da 2015. Savet bezbednosti UN nije uspeo da donese sličnu rezoluciju.

„Ali potreba za tim ne bi trebalo da bude kontroverzna, posebno pošto je Međunarodni sud pravde potvrdio da je masovno ubistvo 8.372 osobe tokom leta 1995. zaista predstavljalo genocid.

Danas je nastojanje da se zvanično obeleži genocid u Srebrenici relevantnije nego ikada, sa podelama koje su šire, glasnije i dublje nego ranije.

Od Evrope do Bliskog istoka, ovaj period globalnog preokreta postavlja suštinska pitanja o našem načinu života, našoj zajedničkoj budućnosti i načinu na koji se ophodimo jedni prema drugima, nudeći šansu za značajnu društvenu transformaciju.

Pa ipak, ova prilika se prosipa, pošto političari ne uspevaju da se suoče sa prošlošću i procesuiraju je na odgovoran način, dajući prioritet uskim sopstvenim interesima nad kolektivnim blagostanjem.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na primer, pokrenuo je diplomatsku ofanzivu, sastao se sa predstavnicima više od 100 zemalja kako bi ih ubedio da odbace rezoluciju UN, u onome što se čini kao jasan – i retki – slučaj poricanja genocida kao diplomatske strategije.

U međuvremenu, mladi srpski aktivisti iz Inicijative mladih za ljudska prava pokrenuli su kampanju zalažući se da njihova vlada podrži rezoluciju i prizna genocid, što pokazuje da trenutna politika ne odražava stavove svih Srba.

Ali Vučićevi napori nisu izolovani.

Milorad Dodik – ozloglašeni političar bosanskih Srba koji trenutno obavlja funkciju predsednika Republike Srpske zapretio je pokretanjem secesije entiteta od Bosne i Hercegovine ako rezolucija UN bude usvojena.

Ovo je licemerno, jer je i sam priznao zločine nad Bošnjacima u Srebrenici kao genocid 2008. Dodik je od tada postao glavna pretnja miru na Zapadnom Balkanu, prihvatajući krajnje desničarski nacionalizam, suočavajući se sa sankcijama SAD i redovno negirajući genocid.

Ove provokativne izjave zajedno sada podstiču strah od ponovnog sukoba. „Hoće li biti novog rata?“ pitanje je koje se danas često postavlja u Sarajevu, gradu koji je izdržao jednu od najdužih opsada u modernoj istoriji.

I iako političkim pejzažom u Bosni i Hercegovini dugo vremena dominiraju nacionalistički političari, ovo sada kulminira u institucionalizovanom poricanju genocida. Sve vreme preživeli zločina dobijaju mnogo manje pažnje nego što bi trebalo.

Upravo zbog toga sam osnovao Muzej ratnog detinjstva kako bih omogućio preživelima da ispričaju svoje priče svojim rečima. Verujem da muzeji mogu da igraju ključnu ulogu u obrazovanju javnosti, uspostavljanju emotivnih veza i promovisanju dijaloga, tolerancije i pomirenja.

Od osnivanja, muzej je dokumentovao preko 6.000 priča i svedočanstava iz Bosne i Hercegovine, kao i 20 drugih sukoba, postavši međunarodna platforma za sve one čije je djetinjstvo zahvatio rat.

Posebno sam ponosan što je u partnerstvu sa Memorijalnim centrom Srebrenica, muzej vodio prvu sistematsku dokumentaciju genocida u Srebrenici iz ugla dece – izveštaje koji živo ilustruju trajnu ljudsku cenu pokušaja istrebljenja stanovništva.

Među tim pričama je i od Ermine, rođene 1993. čiji je otac ubijen u genocidu. „Bez mog oca nikada ne bismo mogli da napravimo porodičnu fotografiju. Moja mama je još bila trudna kada su se oprostili, tako da moja sestra nikada nije stigla da ga upozna. Prvobitno su to bile fotografije samo moje mame, moje sestre i mene koje su sastavljene pomoću Photoshopa. Da bismo upotpunili naš porodični portret, dodali smo jedinu fotografiju mog oca koju smo imali. Njegovi posmrtni ostaci su pronađeni 2010.“, priča ona.

Ova potresna zbirka od preko 100 svedočenja dece preživelih, poput Erminog, naglašava važnost podrške ovoj rezoluciji UN.

Poricanje genocida nanosi duboke rane. Odbijanje priznanja istorijskih zločina blokira put ka pomirenju. Odbacujem argumente protiv rezolucije koji tvrde da bi bila „kontraproduktivna“ ili „podstaknula sukob“. Ove reči potiču od onih koji su na skupovima u Banjaluci negirali genocid, a raspirivali mržnju i sejali strah i nepoverenje.

Poricanje genocida nikada neće dovesti do mira. I svaki narod, bez obzira na njegovu veličinu ili blizinu Bosni i Hercegovini, ima odgovornost da podržava odluke međunarodnih sudova koje obezbeđuju pravdu za preživele. Ovo je univerzalna dužnost, usklađena sa samim principima koji su doveli do osnivanja UN-a.

Vraćamo se na naše užase iz prošlosti kako bismo učili od njih i pokušali da osiguramo da se ne ponove. Priznavanje istine o genocidu u Srebrenici je od suštinskog značaja ne samo kao pitanje pravde za njegove žrtve, već i kao kamen temeljac za trajni mir.

Odvojite trenutak da pročitate priče onih koji su kao deca preživeli genocid. Njihovi glasovi nas podsećaju zašto okončanje poricanja genocida nije samo moralna obaveza, već je od vitalnog značaja za mirnu budućnost. Njihove priče nas pozivaju na akciju – za njih i za nas same“, piše Halilović.