Jasniji obrisi „sporazuma veka“

Kušner je posetio Saudijsku Arabiju, Oman, Bahrein, Katar i Tursku. Sada se naziru mnogo precizniji obrisi plana.

On je predstavio da su četiri glavne komponente sporazuma sloboda, poštovanje, dostojanstvo i bezbednost. Dok je lakše da se govori o psihološkim konotacijama plana, konkretne ideje nisu na pomolu. Više se zaključuje analizama „između redova“ i onoga što nije rečeno, nego na osnovu onoga što je rečeno. Arapska i palestinska strana posebno su osetljive na svako ignorisanje elemenata državnosti Palestine.

Trampova administracija govori da je plan skoro gotov i da nije određen rok za njegovo prihvatanje. Kada je reč o teritorijama koje su uzete u obzir, smatra se da on uključuje velike delove Zapadne obale i Gazu. Što se tiče izbeglica, obuhvaćena je samo prva generacija koja je proterana pre 1947.

U intervjuu Skaj njuzu, Kušner je povezao „politički plan“, sa ekonomskim dobicima: „Politički plan, koji je veoma detaljan, doista govori o stvaranju granica i rešenju pitanja konačnog statusa. Cilj stvaranja granica je da se one eliminišu. Ako možete da uklonite granice, uspostavite mir, umanjite strah od terora, slobodno kretanje ljudi stvoriće brojne prilike i mogućnosti“.

Otuda su stigle oštre zamerke na njegov intervju da, kad je govorio o granicama, nije pomenuo rešenje o „dve države“ i nije se osvrtao na pravo Palestinaca na samoopredeljenje i stvaranje nezavisne, održive i samostalne države. On je naveo da bi stvaranje granice dugoročno trebalo da dovede do njihovog nestanka, što je intepretirano kao ponuda za stvaranje jednog palestinskog entiteta, koji bi bio manje od države, ali više od samouprave.

Reakcije koje su stigle s palestinske i arapske strane polaze od pretpostavke da postaje jasniji izgled Trampovog projekta za Palestinu. On ukida palestinski nacionalni projekat koji je bio zasnovan na tri glavna stuba: povratku izbeglica, samoopredeljenju i nacionalnoj državi i Jerusalimu kao glavnom gradu.

Vašington je već izuzeo Jerusalim iz pregovora jer je priznao Jerusalim kao glavni grad Izraela i premestio svoju ambasadu u njega. Pitanje izbeglica je redefinisano tako što je ukinuta UN agencija za palestinske izbeglice i redefinisan status izbeglica. Usvojena je „mirovna ekonomska teorija“ koju su osmislili Toni Bler i general Dejton, a pošto ju je usvojio tadašnji palestinski premijer Salam Fajad, nazvana je „fajadizam“.

Govoreći o granicama, bez njihovog povezivanja sa okončanjem okupacije i stvaranjem palestinske države, Kušner „lansira teoriju“ u kojoj definiše granice za „samoupravu“ koje ni u kom slučaju nisu međunarodne granice i ne treba da se takvim smatraju, ocenili su palestinski kritičari.

Egipatski predsednik Abdel Fatah El Sisi je ponovio da Egipat „neupitno podržava rešenje o dve države sa granicama pre juna 1967. i glavnim gradom Istočnim Jerusalimom“. Zvanični Rijad je ponovio svoje stanovište o Jerusalimu, naglašavajući da ne treba dovoditi u pitanje, niti menjati istorijski i pravni status grada. Saudijski stav se pozvao na stav Jordana, čime je signalizirana saudijska solidarnost sa stavom Amana, a time i sa jordanskim odbijanjem mera koje bi povezale Zapadnu obalu sa pitanjem izbeglica koje su u arapskim zemljama, a posebno brojne u Jordanu.

Jerusalim je još jednom postao velika smetnja za postizanje sporazuma, jer je arapska opozicija ovom rešenju, koje gura Trampova administracija, izuzetno jaka, bez obzira na druge aspekte koji signaliziraju otvorenije odnose zalivskih država, a posebno Saudijske Arabije, sa Izraelom.

Ideji „ekonomskog mira“ posvećena je velika pažnja. Pominju se investicije od više desetina milijardi dolara u Gazu, o čemu je navodno bilo reči na Kušnerovim sastancima za arapskim liderima, a kako svedoče neimenovani učesnici tih sastanaka. Oni ukazuju da Kušner „prvo želi da sklopi sporazum, a onda da predstavi detalje plana“. To i dalje nije prihvatljivo arapskoj strani.