„Je li ovo isti Vučić koji je u maju stavio srpsku vojsku u stanje visoke pripravnosti, zar nije vreme da se odluči?“: Velika analiza ruskog lista o tome kuda ide Srbija

„Suočavamo se sa teškim periodom kada je reč o Kosovu i Metohiji, ali borićemo se“, citira autor predsednika Srbije navodeći da je Vučić ranije više puta izjavio da će braniti integritet Srbije, čiji je, prema Ustavu, Kosovo deo. Međutim, Vučićev stav je nedavno zvučao alarmantno i na neki način izazvao zabrinutost, ističe autor.

Ukazuje da je nedavni samit u Atini pokazao nekoliko trendova koji nagoveštavaju razvoj eksplozivne situacije u regionu.

Prvo, uprkos slabljenju Evropske unije kao rezultat sankcija Rusiji i prateću avanturističku politiku Vašingtona i NATO-a u Ukrajini, EU i dalje ostaje tačka privlačenja Zapadnog Balkana.

Drugo, zemlje regiona, uključujući i Srbiju, nameravaju da intenziviraju i ubrzaju proces proširenja Evropske unije, računajući na mesto za sebe.

Treće, dva prethodna faktora dovela su do servilnog stava učesnika samita u vezi sa Sjedinjenim Državama, NATO-om i EU, zbog čega je značajan deo konačne deklaracije bio posvećen antirukim izjavama i situaciji u Ukrajini.

Zapravo, preduzeti su koraci za eskalaciju tenzija u Evropi, navodi Bartoš.

Atmosferu za organizatore samita donekle je, kaže, pokvario Aleksandar Vučić, na čiji je zahtev poziv na sankcije Rusiji isključen iz teksta završne deklaracije. Bosna i Hercegovina je takođe bila izuzetak, gde, zbog čvrstog stava Republike Srpske u podršci Rusiji, ne postoji nijedna tačka gledišta na ovu temu.

NASTAVAK SUVERENOG KURSA ILI PROMENA POZICIJE

Istovremeno, izvesna ambivalentna pozicija predsednika Srbije u odnosu na Evropsku uniju je alarmantna, navodi.

Aleksandar Vučić je, prema rečima američkog TV voditelja Takera Karlsona, rekao da je sukob u Ukrajini „slomio evropsku ekonomiju“. Zašto onda težiti tome, ako postoji razumevanje da je Evropska unija na ivici kolapsa?

Vučić je, piše ruski list, dozvolio ukrajinskom predsedniku Volodimiđu Zelenskom da ubedi sebe da se sastane sa njim „licem u lice“. Dogovorom o susretu sa neprijateljem Rusije, Vučić je neprijateljima naše zemlje u Sjedinjenim Američkim Državama i NATO-u, u Evropskoj uniji i Kijevu dao hranu za tvrdnje da Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine, uključujući i pretenzije prema Krimu.

Vučić je upozorio svog ukrajinskog sagovornika da će Ukrajina „ostati bez aduta“ ako prizna Kosovo. Istovremeno, nije tajna da raspoloženje u podršci nezavisnosti Kosova postaje sve jače u strukturama moći Kijeva.

Upozorenje Kijevu objašnjava nervoznu reakciju predsednika Srbije na pismo 10 šefova parlamentarnih odbora i više od pedeset parlamentaraca evropskih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država objavljeno dan pre nego što je pozvao vlasti Amerike, Evropske unije i Velike Britanije da odustanu od „beogradsko-centrične politike na Balkanu“ i podrže „uspostavljenu demokratiju“ u Prištini.

Među potpisnicima pisma je i predsednik spoljnopolitičkog odbora ukrajinskog parlamenta Vrhovna Rada Aleksandar Merezhko, što omogućava da se smatra da je Kijev spreman da prizna nezavisnost Kosova.

Da li je tapšanja po ramenu iz Sjedinjenih Država i Evropske unije i veoma klimava i dvosmislena podrška po pitanju Kosova od Ukrajine vredna koraka srpskog lidera ka izdaji njegovog najbližeg saveznika, Rusije?, pita se autor u tekstu.

Istovremeno, predsednik Srbije je sastanak sa Zelenskim nazvao „dobrim“ i najavio izvesnu „zajedničku budućnost“ Beograda i Kijeva u EU. On je takođe obećao aktivno učešće Srbije u „posleratnoj obnovi Ukrajine“.

Da li je predsednik Srbije svestan o kakvoj zajedničkoj budućnosti i o kakvoj Ukrajini govori, i da li je Volodimir Zelenski dostojan da mu se daju takva obećanja obećanjima?

Dozvolite mi da pretpostavim da će format i sadržaj saradnje sa novom Ukrajinom biti određeni tek po završetku ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, piše Bartoš.

Da budem iskren, tako oštar „skok“ predsednika prijateljske zemlje na stolicu SAD i NATO-a i pristanak na dijalog sa otvoreno rusofobičnim režimom se zaoštrava. I sve to za obećanje iluzorne „šargarepe“ iz Evropske unije.

Vučićeva izjava, osmišljena za srpsku publiku, da se Srbija u Atini bori za svoju evropsku budućnost, ali da ne odustaje od svojih nacionalnih interesa, takođe deluje neuverljivo.

Generalno, prema rezultatima aktivnosti Aleksandra Vučića na samitu i njegovim obećanjima Srbima o srećnoj budućnosti u Evropskoj uniji, loši istorijski analozi sugerišu sami sebi.

Jasno je da je predsedniku Srbije teško u neprijateljskom, mada spolja navodno dobronamernom okruženju. Međutim, svedoči čitava vekovna istorija Srbije: srpski narod nije sklon kompromisu sa neprijateljima i nije spreman na to pod eksplicitnim ili implicitnim pritiskom, tvrdi autor.

U tekstu navodi i rezultate nedavnog istraživanja koje je sprovela beogradska kompanija Faktor plus, a koje je, kaže, blisko srpskim vlastima – 42 odsto građana te zemlje protivi se članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Istovremeno, mnogi Srbi smatraju da Srbija treba da postane članica Evropske unije (39 odsto), a mnogi ne veruju da će se to zaista dogoditi (30 odsto).

Vlasti, dodaje, mogu da manipulišu odgovorima na to prilično široko. Samo 21 odsto ispitanika jasno je odgovorilo „nikad“, 25 odsto – „za 10-15 godina“, 24 odsto – „za 15 i više godina“, a 23 odsto – „u periodu od 5 do 10 godina“ (dok je sedam odsto neodlučno).

KOSOVO KAO INSTRUMENT PRITISKA NA BEOGRAD

Treba podsetiti da NATO i EU nastavljaju provokativne akcije protiv Beograda po pitanju Kosova. Srbiji i njenom narodu preti se restriktivnim merama – od pooštravanja viznog režima do ekonomskih ograničenja. Da li su ove mere vredne ugleda izdajnika?

Pored stalnih antisrpskih provokacija Prištine, aktivnosti NATO-a na Kosovu dodatni su faktor eskalacije vojnih tenzija između Beograda i Prištine.

Nije li to isti Aleksandar Vučić koji je u maju ove godine stavio srpsku vojsku u stanje visoke pripravnosti i naprednih vojnih jedinica do granica samoproglašenog Kosova?

Zar nije vreme da se Aleksandar Vučić odluči i prestane da se igra?

Da li će Srbi oprostiti svom predsedniku njegovu ambivalentnost i licemerje?

Aleksandar Vučić, po svemu sudeći, ne želi da se seti da snage KFOR-a odstupaju od svog mandata odobrenog u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i da podržavaju Prištinu umesto da zauzimaju ekvidistantan stav. Povećanje kontingenta KFOR-a u maju ove godine tokom konfrontacije koju su, piše Bartoš, „izazvali Albanci u srpskim regionima Kosova“ i vojne mere koje je preduzeo Beograd ne znači ništa drugo do povećanje prisustva NATO-a u pokrajini i vojni pritisak na Srbiju.

Da li će Srbija podleći tom pritisku? Podsetite da Briselski sporazumi iz 2013. o stvaranju zajednice srpskih opština na Kosovu ponavljaju sudbinu lažnih sporazuma iz Minska, navodi.

ZAPAD SPREMA POSREDNIČKI RAT PROTIV SRBIJE

Posle propasti Jugoslavije i varvarskog bombardovanja Beograda, Sjedinjene Države i NATO su, u potpunosti u skladu sa strategijom hibridnog ratovanja, počeli subverzivne akcije protiv Srbije, njenog suvereniteta i nezavisnosti koje je ostalo lojalno istorijskim rusko-srpskim vezama.

Danas je očuvana stabilnost odnosa Rusije i Srbije zahvaljujući iskrenom saosećanju dva naroda, obostranom interesu za razvoj političke, ekonomske, kulturne i vojne saradnje. Glavni napori organizatora hibridne agresije Zapada protiv Srbije usmereni su na podelu rusko-srpskog prijateljstva, piše Nezavisimaja gazeta.

U tom smislu, zajedno sa ekonomskim pritiskom, aktivno se koriste alati hibridnog ratovanja koje su testirali Vašington i njegovi saučesnici iz NATO-a i Evropske unije.

Dalje se tvrdi da je na teritoriji Srbije odavno raspoređena i funkcioniše hibridna informaciono-psihološka mrežna struktura pod kontrolom Zapada, koja je osmišljena da uspostavi kontrolu nad svešću stanovništva.

Jedan od njenih glavnih ciljeva je da uništi tradicionalne veze između ruskog i srpskog naroda, da zakopa sećanja na zajedničku borbu i zajedničke pobede.

INFORMACIONI PRITISAK

Agencija američke vlade za međunarodni razvoj (USAID), čije su aktivnosti u Ruskoj Federaciji prepoznate kao nepoželjne, pokreće novi projekat u Srbiji. Navedeni cilj ove inicijative, ukazuje se, je da se „razviju veštine građana Srbije da se orijentišu na kompleksan i raznolik medijski prostor“ pružanjem „pouzdanih i objektivnih“ informacija Srbima.

USAID planira da angažuje srpske medije, aktiviste civilnog društva, biznismene i akademske radnike. Cilj projekta je da se smanje simpatije srpskog naroda za Rusiju, pripremi teren za revoluciju u boji koja ima za cilj rušenje legitimnog rukovodstva zemlje i prebacivanje Srbije pod kontrolu Vašingtona i Brisela.

U tom kontekstu, Bartoš skreće pažnju na mišljenje Jevgenija Baranova, šefa Ruske kuće u Beogradu. On je kaže ukazao na antiruski propagandu zapadnih medija upućenih Srbima. Ovde je situacija komplikovana, jer više od 60-70 odsto medija pripada Amerikancima i njihovim saveznicima. Postoji uticaj, ali je koncentrisan na prilično uzak krug ljudi, tvrdi se u tekstu.

Antiruski napadi, pljuvanje u pravcu Rusije, …sve je to na tako niskom profesionalnom nivou da čak ni ljudi koji tretiraju Rusiju uzdržano ne mogu a da ne primete iskrene propagandne prizvuke u ovakvim stvarima.

Mladi ljudi u Srbiju počinju odlučno tome da se suprotstavljaju, tvrdi. Navodi postojanje studentske patriotske organizacije koje deluju pod sloganima „Dođavola sa NATO-om“, „Srbija zajedno sa Rusijom“, „Kosovo je Srbija“. Čak i pod sloganom „Aljaska – Rusija, Krim – Rusija, sve Rusija osim Kosova, Kosovo – Srbija“. Majice sa portretima Putina su popularne.

Srpski studenti su stalni učesnici tradicionalne povorke Besmrtnog puka. Oni polažu vence na spomenike vojnicima Crvene armije, ruskim dobrovoljcima – učesnicima Srpsko-turskog rata.

ZAKLJUČCI ZA RUSIJU

Srbija se sve više kreće putem ustupaka političkom, ekonomskom, informativnom, psihološkom i vojnom pritisku Zapada, koji zahteva od Rusije da preduzme odlučne mere kako bi se suprotstavila tom trendu.

Istovremeno, sistem ruske humanitarne saradnje sa Srbijom kao poluga uticaja na javno mnjenje i dalje ostavlja mnogo toga za poželeti. Prema rečima Jevgenija Baranova „efektivnost celokupnog sistema naše spoljne humanitarne saradnje je veoma nespretna i potpuno nedosledna vremenima u kojima živimo. Pre svega, u smislu brzine. Potrebne su radikalne i brze promene“, stoji u analizi.