Jedina bitna suverenost

U najboljem slučaju možemo da iskombinujemo dve od ove tri kategorije, ali uvek na račun jedne.

Ekonomsku politiku širom sveta je do nedavno oblikovao takozvani Vašingtonski konsenzus, koji akcenat stavlja na liberalizaciju, deregulaciju i privatizaciju. Iako je kriza oslabila njegov kredibilitet, zemlje G-20 su se brzo dogovorile da izbegavaju protekcionističku politiku kojoj se protivio Konsenzus.

U međuvremenu, EU je i dalje bila (i i dalje jeste) jedini demokratski eksperiment na višenacionalnom nivou, ponoseći se svojim napretkom, uprkos višestrukim defektima. Drugim rečima, ekonomska integracija, čvrsto utemeljena u državi-naciji, i dalje je globalno favorizovana, dok je demokratija učinjena sekundarnom u odnosu na dinamiku međunarodnog tržišta.

Ali, 2016. je označila prekretnicu, mada i dalje ne znamo ka čemu. Iznedrio se „Pekinški konsenzus“, koji pojedini smatraju alternativnim modelom razvoja koji je zasnovan na većoj intervenciji vlade. Ali su zapravo Bregzit i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD odrazili inicijativu za narušavanje davno uspostavljene ravnoteže između globalizacije, države-nacije i demokratije.

„Hajde da povratimo kontrolu“, glasio je pobednički slogan zagovornika Bregzita, odražavajući sentiment koji očito prožima tanku većinu britanskih birača koji su podržali povlačenje iz EU. Slično tome, mnogi Trampovi birači su bili ubeđeni da akumulirana moć Volstrita, transnacionalni akteri i čak druge zemlje moraju da se zauzdaju da bi se „Amerika ponovo učinila velikom“.

Ne bi bilo mudro prezreti tu dijagnozu, s kojom se i sam Rodrik (bar delimično) slaže, samo zato što se preziru predlozi koje je izneo Tramp i pojedini zagovornici Bregzita iz konzervativnih redova. NJihov pristup čini ometanje globalizacije i jačanje demokratije preko države-nacije, dok se održavaju ili čak jačaju drugi aspekti Konsenzusa, kao što je finansijska deregulacija.

U svom prvom obraćanju pred Generalnom skupštinom UN, Tramp je održao govor od 42 minuta u kojem je reči „suverenitet“ ili „suveren“ iskoristio 21 put – prosečno jednom na svaka dva minuta. A Ujedinjeno Kraljevstvo nije jedina zemlja u Evropi koju je odnela neovestfalska struja – i Poljska i Mađarska su u njenim kandžama. Čak i katalonski pokret za nezavisnost koji predvode razne partije, od kojih većini ne bi bilo prijatno da bude etiketirana rečju „antiglobalizacija“, sledi sličnu logiku povlačenja u nacionalizam.

Sve ove snage precenjuju svoje kapacitete za slabljenje ili zaobilaženje postojeće ekonomske integracije, koju je u poslednjih nekoliko decenija osnažio brzi razvoj prekograničnih lanaca vrednosti. Ako te snage ne preinače kurs, veća je verovatnoća da će ublažiti uticaj koji bi njihove države-nacije (ili države koje teže da stvore) možda mogle da projektuju na globalizaciju. Ukratko, jačanje zvaničnog suvereniteta bi paradoksalno moglo da rezultira gubitkom stvarnog suvereniteta koji je zaista važan.

Razmotrimo Britaniju – po izlasku iz EU Britanci neće imati reč tamo gde je njihovo najvažnije izvozno tržište. Što se Katalonije tiče, pokret koji navodno teži nezavisnosti i suverenitetu bi na kraju mogao da stvori državnu zajednicu koja je manje suverena i koja više zavisi od međunarodnih događaja.

Samo nedelju dana nakon Trampovog govora u UN francuski predsednik Emanuel Makron je predstavio svoju viziju budućnosti Evrope u obraćanju na Sorboni. Makron je takođe više puta pomenuo reč „suveren“, stavljajući jasno do znanja da ona stvara osnovu njegove vizije Evrope. Ali, za razliku od populista, on favorizuje pravi i sveobuhvatni suverenitet, koji je evropski u opsegu i koji podupiru još dva ključna stuba – jedinstvo i demokratija.

Odnosi između država su vođeni saradnjom, konkurencijom i konfrontacijom. Gotovo da nema sumnje da će izvesni stepen konfrontacije uvek biti prisutan. Ali EU je jasno pokazala da učestalost konfrontacije može da se umanji eksponencijalnim povećanjem oportunitetnih troškova konfliktne dinamike. Nažalost, pokreti koji suverenitet shvataju u izolacionističkom smislu se obično povlače u ekstremni nacionalizam.

Sklonost pojedinih zemalja da se izoluju u okvirima svojih granica je anahrona i samoporažavajuća, ali bi ostali napravili ozbiljnu grešku ako bi, bojeći se zaraze, reagovali izbegavanjem angažmana s tim zemljama. Duh saradnje zajedno s konstruktivnom konkurencijom treba da izgradi odnose između aktera koji poseduju međunarodni legitimitet. Čak u državama koje su podlegle redukcionističkim diskursima veliki deo stanovništva tome nije podlegao. Takav je slučaj sa 48 odsto glasača u Britaniji koji su se usprotivili Bregzitu ili sa 49 odsto Turaka koji su dali negativan glas kada je reč o proširenju predsedničkih ovlašćenja, implicitno odbacujući priču koju je koristila EU kao žrtveno jagnje. Veliki broj ovih glasača bi sigurno bio razočaran ako bi im EU okrenula leđa.

Vitalnost međunarodnog društva zavisi od dijaloga. A da bi se izbeglo produžavanje manjkavosti Vašingtonskog konsenzusa, koje su izuzetno jasno otkrivene 2016, taj dijalog mora da se odvija u okviru zajedničke i demokratske javne sfere. Ako negujemo tu zajedničku javnu sferu, umanjujući istaknutost države-nacije, mogli bismo postepeno da napredujemo ka najmanje istraženoj strani trijade koju je opisao Rodrik – ka globalnoj demokratiji.

Naravno, univerzalna demokratija bi bila veoma težak cilj (sam Rodrik ju je odbacio). Ali, uz tehnološki razvoj i umnožavanje ekonomskih i kulturoloških sinapsi, on nije nedostižan. U tom smislu EU je već uspostavila novi put čiji je cilj širenje demokratije izvan domena države-nacije. Za Evropu, kao i za ostale regione, to je put koji vredi slediti.

Autor je bio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, generalni sekretar NATO i ministar spoljnih poslova Španije

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org