Jedinstveni Kipar – jedna dobra vest za Evropsku uniju u 2017?

 Ustupci su sitni, dok velikih, iznenadnih gestova nema, po principu „ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori“. Oni koji pregovaraju retko su dovoljno harizmatični da bi zainteresovali medije. Naročito je tako ako se pregovori tiču tzv. „zamrznutih sukoba“, u čije rešenje je prestao da veruje čak i dobar deo stručne javnosti. Dodajte grupe sa utvrđenim interesima (poput udruženja koja zastupaju oštećene), sposobne da generišu značajnu političku podršku i dobijate situaciju iz koje je teško pomeriti se napred. Šta se međutim dešava sa protokom vremena, kada pojedine aktere savlada umor, te problemu počnu pristupati nešto trezvenije, sagledavajući (često izmenjeni) međunarodni kontekst? A šta kada elite utvrde da nemaju sredstava da nastave sa stanjem zamrznutog konflikta; kada na scenu stupe neke nove generacije koje žele da sarađuju i iznad svega, skinu sa sebe jedno strašno opterećenje koje je nasleđeno?

Za sve navedeno, Kipar, odnosno spor oko budućnosti Kipra predstavlja dobar primer. Tamošnji konflikt je dugo već „zamrznut“. Međunarodna misija čiji je glavni zadatak u nadziranju tzv. „zelene linije“ i zone koja razdvaja dve etničke zajednice postoji već 52 godine. Sama zona je danas nešto poput atrakcije, sa čitavim četvrtima (Varoša/Famagusta), objektima, prizorima svakodnevnog života zaustavljenim u vremenu (preciznije 1974. godini). Nije, međutim, uvek bilo tako. Da ne idemo u vreme pre intervencije – pre samo dvadeset godina, konflikt je bio itekako „vreo“. Različite organizacije su protestima, koje je pratilo i nasilje, pokušavale da skrenu pažnju na tursku okupaciju severnog dela ostrva. Prilikom jednog od njih 1996. život su izgubila dva kiparska Grka. Zatim je Republika Kipar pokušajem da nabavi napredni sistem protivvazdušne odbrane (famozni S-300), a u želji da odvrati Tursku od novog napada izazvala krizu koja je razrešena tek nakon godinu i po dana.

Od neuspeha Ananovog plana iz 2004, poraženog na referendumu, mirovni proces je pokretan još dva puta 2008. i 2014.. Ni tada, kao ni sada, nije bilo dileme oko toga šta bi bio rezultat dogovora: Kipar ujedinjen u federaciju. Sve je manje onih kojima su drugačiji ishodi interesantni. Trideset i tri godine nakon proglašenja nezavisnosti, Severni Kipar priznaje i dalje samo Turska. Od ideje aneksije ovog prostora planeri u Ankari su se, po svemu sudeći, ohladili; kao i od rastuće cene održavanja u mnogo čemu zavisnog režima. Pod pokroviteljstvom UN implementirane su mere jačanja poverenja, gde je jedina obaveza severne strane bila da sarađuje, dok je Republika Kipar pružala ekonomsku pomoć i otvarala kiparskim Turcima legalne puteve za sticanje državljanstva i drugih prava. Problem je, međutim, da li se uspeo preći taj „prag“ strašnog nepoverenja i osećaja nepravde raširenog, pre svega među kiparskim Grcima koji su u turskoj intervenciji izgubili imovinu (i najbliže). Istovremeno, ne treba zaboraviti turske zajednice koje su odmah nakon događaja iz 1974. napustile sela i posede na „južnoj“ strani. Sporna je dakle imovina, kompenzacija, ali i bezbednost – odnosno nepoverenje u snage bezbednosti druge strane i stalno prisutno pitanje odlaska turskog kontigenta.

Vreme otvorenih neprijateljstava nastavlja da živi u sećanjima mnogih. Pa ipak, postoji i realnost svakodnevice, iz koje proizilazi potreba saradnje. Republika Kipar je članica EU, jake i obrazovane srednje klase, solidnog životnog standarda, razvijene infrastrukture. Uz velika odricanja, izdržala je finansijsku krizu (odnosno krizu bankarskog sistema) 2012-13. Nepriznati severni Kipar takođe poseduje značajne turističke potencijale. Vrednih spomenika sakralne kulture različitih konfesija ima kako na severu, tako i jugu. Ostrvo je prelepo, prijatne klime i duge turističke sezone. Tu su najzad i značajne rezerve gasa, kojima Republika Kipar ima nesmetan pristup od 2011. godine. NJegovi stanovnici bi po prirodi stvari trebali biti okrenuti jedni drugima.

Više istraživača je izrazilo uverenje da je nakon mnogih propuštenih, ovo verovatno poslednja prilika za rešenje kiparskog „čvora“. Ujedno, 2017. vrlo lako može postati presudnom godinom i za Evropsku uniju. Postojanje veze se samo nameće. Napredak u razgovorima pozdravile bi sve zainteresovane strane. Dok nema izgleda za velike iskorake u dijalogu Beograda i Prištine; Sirija ostaje u haosu; a sa novom američkom administracijom prilike na terenu u Ukrajini idu u smeru „zamrznutog konflikta“, izveštaje iz Nikozije vredi pratiti. Možda u 2017. još i bude nekih dobrih vesti.