Jesen protesta u Iraku

Većina učesnika su mladi ljudi, koji su odrastali u vremenu nakon invazije i okupacije Iraka 2003. Njihovo nezadovoljstvo je višestruko, od nzaposlenosti, do enormne korupcije. Irak je četvrta zemlja u svetu po rezervama nafte, ali prihod koji se ostvaruje od nje daleko je onog iz vremena Sadama Huseina.

Mada prihodi od nafte čine 90 odsto društvenog proizvoda, naftna industrija zapošljava svega 14 odsto zaposlenih. Irak je četvrta zemlja u svetu po potvrđenim rezervama nafte i diskrepanca između naftnog bogatstva i načina života u Iraku okidač je za različite vrste nezadovoljstva.

Protesti u Iraku mogu se posmatrati u kontekstu nezadovoljstva iračkih građana opštom situacijom u zemlji, ali mogu da imaju i širi, geopolitički kontekst.

Leto je doba kada Iračani po pravilu protestuju. Protesti se događaju gotovo svake godine i uvek su usmereni protiv aktuelne vlade. Vlada je, po pravilu, diskreditovala proteste, ocenjujući ih potezima kojim upravljaju nekadašnje pristalice Sadama Huseina i njegove Baas partije. Ovoga puta, premijer Abul Mahdi brže bolje izašao je u susret demonstrantima, potvrđujući da je njihovo nezadovoljstvo opravdano i da će vlada sve da učini da im izađe u susret.

On je obecćao uvođenje mera u korist zahteva demonstranata, među kojima su posao za diplomirane studente i propis po kome c?e strane kompanije morati da zapošljavaju barem polovinu iračkih građana.

Slični propisi postoje i u drugim zalivskim zemljama koje sprovode takozvanu nacionalizaciju privrede. U Omanu postoji program ’omanizacije‘, koji obavezuje strane kompanije da zaposle određeni broj Omanaca. U iračkoj naftnoj industriji u velikoj meri dominira radna snaga iz Azije, zbog toga što je jeftina. To su, ipak, isuviše tanka obećanja.

Irak je veoma važna zemlja za stabilnost Bliskog istoka i arapskog sveta. Dok je Irak do američke invazije 2003. imao čvrstu državnu strukturu, bio je protivteža iranskim ambicijama na Bliskom istoku.

Od dezintegracije Iraka i svih događaja koji su usledili, pa sve do nastanka Islamske države, došlo je do nestanka ravnoteže. Iran se pojavio kao samostalna, ambiciozna sila, koja je uspela da u određenom smislu, ostvari svoje regionalne ambicije. Iran, zemlja šiita, može veoma lako da kapitalizuje uticaj u Iraku, zemlji sa šiitskom većinom.

Protesti, ukoliko imaju dublju pozadinu, mogli bi da se povežu sa događajima iz septembra, sa pokušajima restrukturiranja iračkih vojnih snaga.

U suštini, protesti su počeli nakon smenjivanja popularnog generala pukovnika Abdel Vahaba Al Sadija.

On je relativno nepoznat van Iraka, ali je igrao jednu od najvažnijih uloga u oslobađanju zemlje od Islamske države i pobedi ujedinjenih snaga nad proklamovanim kalifatom.

Ovaj visoki i vitki oficir ulivao je nepodeljeno poverenje podeljenim Iračanima, kako šiitima, tako i sunitima, iako je sam šiit. Dok ga prošlog meseca predsednik vlade Abul Mahdi nije premestio na beznačajnu i birokratsku poziciju u Ministarstvu odbrane, bio je komandant visokoobučene iračke jedinice za borbu protiv terorizma “Zlatna divizija” koja se smatrala elitnom jedinicom u armiji.

Ova jedinica je imala u početku sažnu podršku američkih specijalnih snaga, a stekla je reputaciju jedinice u kojoj su bile zastupljene sve etničke i verske grupe.

Tokom rata protiv Islamske države, američka vojska je nastavila da obučava ovu jedinicu, tako da se može reći da je ona bila snaga od najvećeg američkog poverenja, ali istovremeno i sama je važila za najvažniju “proameričku snagu“ u Iraku. Njen najveći vojnički uspeh bila je akcija oslobađanja Mosula.

Irak ima dualistički vojni sistem – jedan njegov deo čine vojne milicije različitog karaktera i krajnje difuznu kontrolu i ciljeve. Sa druge strane, postoje regularne snage – Zajednička operativna komanda koja je vec? neko vreme bez komandanta. Premijer Abdul-Mahdi pre nekoliko nedelja je preuzeo vrhovnu komandu.

Od maja ove godine, milicije u okviru Narodnih mobilizacijskih snaga (al-Hashd al-Shabi) napale su lokalne diplomatske i energetske ciljeve, lansirali napade dronovima na Saudijsku Arabiju i uvećali iransku trgovinu raketama u takvom stepenu da su izazvali ponovljene vazdušne napade Izraela na ciljeve u Iraku.

Komandat snaga “Kataib Hezbolah” koje su SAD stavile na listu terorističkih organizacija, Abu Mahdi al-Muhandis, zapretio je Americi ali i premijeru Abul Mahdiju.

Ove akcije primorale su vladu da pokuša da uspostavi kontrolu i komandu na oružanim snagama, stavljajući sve milicijske i vojne snage pod jedinstvenu državnu kontrolu.

To je otvorilo pitanje ko će da to izvede, ko gubi i ko dobija na regionalnom planu? Imajući u vidu oštre regionalne konfrontacije, svaki, pa i najmanji gubitak podrške, može da bude presudan.

Postavlja se i pitanje kako će se to izvesti i da li c?e šiitska, proiranska grupacija stec?i kontrolu nad regularnim iračkim vojnim snagama. Druga vrsta zabrinutosti, koja može da postoji kod proiranskih snaga, jeste da se centralizacijom vojnih snaga onemoguc?ava iranski uticaj u Iraku. Dakle, sa stanovišta napetosti koje postoje u vezi sa Iranom, protesti u Bagdadu i drugim gradovima imaju svoje mesto u slagalici.

Ne može da se isključi ni mešanje Saudijske Arabije, pošto se sumnja da su napadi dronovima na naftna postrojenja izvedeni upravo sa iračke teritorije i da bi reforma dovela do prodora proiranskih milicija u državne strukture i njihovo ovladavanje regularnim vojnim snagama.

Protesti mogu da se produže i narednih dana, upravo kada 19. i 20. oktobra dolazi najveći šiitski praznik Arbain. Tada milioni šiita odlaze u Karbalu da obeleže praznik imama Huseina. To je pogodnost da se protesti pretvore u ogromnu platformu nezadovoljstva ili čak ustanka. Novi plamen na Bliskom istoku, svakako bi razbuktao sve strasti i sile koje su s kranjom mukom primirene.