Jevgejn i Oleksandr ratni čuvari ključeva i tajni ukrajinskih stanova

Prvi put u nekoliko poslednjih meseci obišao je razorena predgrađa Buče i Irpinja i pregledao kuće i biljke koje su vlasnici ostavili bežeći od rata, prenosi Hrvatska radio-televizija.

„Posle oslobođenja, mnogi moji poznanici zamolili su me da pogledam jesu li im kuće još cele, jesu li u njima još prozori i vrata“, rekao je.

Jevgenova je zadatak da uđe unutra, provetri, uključi svetlo kako bi odvratio pljačkaše, počisti razbijana stakla, pokupi neke stvari na zahtev vlasnika pa im pođalje poštom i ponešto urediti u vrtu.

Postepeno, kako se vest o njemu proširila, svežanj ključeva je rastao.

Neki su ključeve stigli poštom uz kafu ili čokoladu, kao znak zahvalnosti iako je Jevgen misiju preuzeo iz altruizmaili.

Za druge ključeve ljudi su ga zamolili da se obrati njjhovim komšijama ili da ključeve nađe ispod otirača.

Pri povratku prijatelji će u domu naći neki mali dar, možda buket cveća ili voće „kako bi se bolje osećali“: „I oni bi za mene učinili isto. To su mi prijatelji, sve su to ključevi ljudi koje poznajem.“

Ponekad, ipak, taj posao mu se smuči i to doslovce jer „najteža stvar“ je očistiti frižider od pokvarene hrane, posebno iz zmrzivača gde se sve raspada jer su kuće ostale bez struje.

„Smrad je takav da se možeš onesvestiti“, objašnjava Jevgen i zahvalan je što mu je neko pozajmio gasnu masku iz sovjetskog doba.

Čak i nakon temeljitog čišćenja, stanove i dalje treba vetriti jer taj szadah se zavuče i ostaje sedmicu, dve…

Oleksandr Furman radio je kao glumac dvojnik pre rata, a u aprilu je preuzeo ključeve šest stanova svojih prijatelja koje sada nadzire.

Njegova najneobičnija misija bila je uklanjanje seksualne igračke koje su njegova bivša djevojka i njen novi partner ostaviti kada su pobegli iz grada odmah nakon invazije 24. februara.

„Rekla mi je: ‘Pa ne mogu mamu zamoliti da to učini'“, objašnjava Oleksandr i smejući se dodaje: „Dobro sam ih sakrio… Imao sam sreće. Niko me nije pogodio iz vatrenog oružja, niti je projektil pao pored mene.“

Taj glumac oseća da mu je dužnost pomoć onima koji su stradali.

U Irpinju je Jevgen snimao neke biljke u stanu koji gleda na zgradu škole, a školi je krov raznesen. Poslaće snimak vlasnicima koji su u inozemstvu.

U drugom stanu vlasnici su postavljali novi krov na kuću spaljenih zidova. Jevgen je snimio mladi zimzeleni grm s jedne strane teško opržen vatrom: „Podseća me na ukrajinski narod. S jedne strane spaljeno je, s druge crpi novu snagu i raste.“