Jedna reč je postala popularna nakon izbora: Politico analizira da li je ovo kraj francuske izuzetnosti

Danima su političari i komentatori zabrinuti da nijedan od tri glavna politička bloka u zemlji nema apsolutnu većinu u parlamentu, ukazuje Politico u analizi.

Oni su podigli bauk političkog zastoja koji preti da parališe administraciju zemlje i pogodi finansijska tržišta.

U mnogim drugim zemljama EU, međutim, ovaj period postizborne neizvesnosti je uobičajen za političare na prvoj liniji. Pitanje je da li francuske političke elite imaju šta je potrebno da im se pridruže.

Predsednik Emanuel Makron raspisao je vanredne parlamentarne izbore u junu u pokušaju da zaustavi nalet krajnje desničarskog Nacionalnog skupa, koji je trijumfovao na izborima za EU.

Njegovo rizično kockanje se nije u potpunosti isplatilo: dok je partija Marin Le Pen izgubila izbore i krajnje desničarska vlada nije na planu kratkoročno, najviše mesta pripalo je levičarskom bloku Novi narodni front, koji uključuje stranka veterana krajnje levičarske vatrene stihije Žan-Lika Melanšona.

Makronov tabor našao se na drugom mestu.

Kako nijedan od tri politička bloka nije osvojio dovoljno mesta za formiranje vlade, stranke nemaju drugog izbora nego da počnu da razgovaraju o formiranju saveza.

To je retka vežba u francuskoj politici, gde se kompromisi sa političkim protivnicima obično proglašavaju izdajom.

„Pozvali ste na pronalazak nove francuske političke kulture“, napisao je Makron u pismu francuskoj javnosti, u kojem je pozvao na široku koaliciju.

„Kao i mnogi naši evropski susedi, naša zemlja mora biti u stanju da živi u skladu sa duhom prevazilaženja ličnih interesa na koji sam uvek pozivao.

U Francuskoj je to težak zadatak.

„Francuskoj političkoj eliti ovo je veoma teško jer nije naučila kako da deli vlast, da pravi kompromise i formira koalicije“, rekao je Žozef de Vek, saradnik istraživačkog instituta za spoljnu politiku.

„Za Francusku ovo je parlament kojim se ne može upravljati, u drugim evropskim zemljama ovo je samo normalan parlament kao i svaki drugi“, dodao je on.

Makronovi centristički liberali i pokret Francuska Nepokoreni, koji je najveća partija u levičarskom savezu Novi narodni front, imaju suprotne stavove o svim važnim političkim pitanjima, od ekonomije do rata Izraela protiv Hamasa.

Pregovori i koalicione vlade su hleb i puter demokratije u većini zemalja EU i Francuska će možda morati da crpi inspiraciju od svojih suseda.

„Ovi izbori bi mogli označiti kraj francuskog izuzetka“, rekao je Žil Gresani iz francuskog istraživačkog centra Groupe d’etudes geopolitikues, napominjući da je „Francuska jedina zemlja EU, uz Maltu i Mađarsku, koja nije imala koalicionu vladu u poslednjih deset godina.”

Biranje premijera

Glavni zadatak za novi, fragmentirani politički sistem Francuske je da identifikuje osobu koja bi mogla da bude premijer i sastavi funkcionalnu vladu koja će moći da donosi zakone u Narodnoj skupštini.

Levičar Novi narodni front polaže pravo da predloži sledećeg premijera jer je osvojio najviše mesta na izborima.

Dok se neki u Makronovom taboru klade na podele unutar levičarskog tabora kako bi formirali savez sa svojim predstavnicima više levog centra, drugi teškaši poput ministra unutrašnjih poslova Žeralda Darmanina bi više voleli savez sa desničarskim republikancima.

Ovi pregovori su gotovo nepoznata teritorija za Francusku, gde ustav i većinski izborni sistemi u dva kruga obično osiguravaju da parlamentarni izbori rezultiraju jasnom većinom, obično onom koja je usklađena sa predsednikovim dnevnim redom.

Ali ovi izbori su pokazali granice sistema.

„Ovo je prvi put da imamo takvu fragmentaciju Narodne skupštine, takvu neizvesnost oko imena premijera“, rekao je Žilijen Bone, predsednik francuskog udruženja za ustavno pravo.

Takozvana kohabitacija, gde su predsednik i vlada iz suparničkih političkih tabora, izuzetak je koji se nije dogodio u poslednjih 20 godina.

Kada je Makron 2022. prvi put izgubio apsolutnu većinu u parlamentu, ipak je uspeo da imenuje premijera iz svog političkog tabora.

Ali prošle nedelje njegov blok je bio drugi na izborima, što znači da će mu biti teško da imenuje prijateljskog premijera.

Dok je na predsedniku da imenuje premijera, Makron će morati da izabere nekoga ko može da računa na podršku parlamenta i da stoga uzme u obzir ishod pregovora i kompromisa između stranaka.

„Pravno gledano, nema instrukcija“ o ulozi predsednika u ovim pregovorima, rekao je Bonet, profesor ustavnog prava.

U praksi, „malo je verovatno da će Makron igrati posredničku ulogu“ jer „ima malu političku marginu manevara“ nakon poraza na izborima, dodao je on.

U Nemačkoj kancelar lično vodi pregovore sa drugim strankama. U nekim zemljama, poput Italije, predsednik organizuje konsultacije sa partijskim liderima kako bi shvatio koji potencijalni premijer bi mogao da obezbedi većinu u parlamentu.

Makronov saveznik Fransoa Bajru veruje da bi se nešto slično trebalo desiti u Francuskoj: predsednik, a ne stranke, treba da prekine ćorsokak biranjem kompromisnog premijera, rekao je on.

Problem je što sam Makron možda nije idealan posrednik. Stigao je u Jelisejsku palatu kao autsajder podržan od strane sopstvenog novog političkog pokreta i često je bio kritikovan kao povučena figura.

U svom prošlonedeljnom pismu Francuzima, Makron je jasno stavio do znanja da će imenovati premijera samo uz podršku „čvrste, nužno pluralne“ koalicije, pošto je pozvao na „mirne i s poštovanjem“ napore u traženju kompromisa.

„To znači da se političkim snagama da malo vremena“, rekao je on.

Melanšon je brzo kritikovao Makronovu poruku kao „kraljevski veto“ da spreči levicu da vlada Francuskom.

Reforma glasačkog sistema

Za neke, fragmentacija u Narodnoj skupštini pokazuje da francuski izborni sistem više nije primeren svrsi.

Prema sadašnjem sistemu glasanja u dva kruga, kandidat koji dobije najviše glasova u drugom krugu glasova u datoj izbornoj jedinici osvaja poslaničko mesto.

Ovo ima tendenciju da polarizira političku debatu tražeći od birača da biraju između kandidata u drugom krugu, koji nisu nužno bili njihov prvi izbor.

Cilj ovog prvog sistema glasanja je da se osigura da političke snage sa najvećom podrškom mogu da osvoje parlamentarnu većinu potrebnu za vladanje.

Ovog puta stvari nisu funkcionisale na taj način, ponovo otvarajući debatu o tome da li Francuska treba da usvoji proporcionalni sistem glasanja, gde su manje stranke bolje zastupljene, kao što se dešava na izborima za Evropski parlament i u zemljama kao što je Holandija, na primer.

Reforma glasanja već je dospela na dnevni red francuskog parlamenta, ali nikada nije usvojena.

Ako su trenutni, neraspoloženi pregovori vodič, dan kada Francuska prihvati evropsku umetnost koalicionog kompromisa je još uvek daleko.