„Julija Navaljna protiv Vladimira Putina“: Novinarka Ada Blejkvel o potencijalima ruske opozicije

Pre ovog tragičnog događaja, lideri opozicije u egzilu ostali su upleteni u unutrašnje sporove oko predsedničkih izbora, nesuglasice oko strategije, krivice za odbijanje Nadeždinove kandidature i širu odgovornost za rat u Ukrajini koji je u toku.

Međutim, vest o smrti Navaljnog je naizgled delovala kao katalizator za utiranje puta za ujedinjeniji front.

Julija Navaljna, Aleksejeva žena, brzo se pojavila kao odlučna figura. Pružila je nepokolebljivu podršku onima koji tuguju, aktivno se zalažući za povećanje medijske pažnje na nasleđe njenog supruga.

Još važnije, Navaljna je očigledno dobila pristup političkoj areni zapadnog sveta. Ona je u Briselu obezbedila sastanke sa svetskim liderima, uključujući predsednika Sjedinjenih Država i ministre EU. Poseban je trenutak bilo njeno obraćanje Evropskom parlamentu.

Ovaj brzi uspon, zajedno sa globalnim talasom simpatija oko smrti Alekseja Navaljnog, pozicionirao je Juliju kao potencijalnu objedinjujuću figuru unutar fragmentirane ruske opozicije.

Njena nepokolebljiva izjava da će nastaviti sa radom svog muža duboko je odjeknula među pristalicama širom sveta i dodatno je učvrstila njen potencijal da postane moćan simbol pokreta.

Pre smrti Navaljnog, ona je prvenstveno delovala iza kulisa, često doživljavana kao supružnik koji podržava istaknutog političara. Međutim, pošto je diplomirala na Ruskom ekonomskom univerzitetu Plehanov sa iskustvom u bankarstvu, ona ima dubinu iskustva koje se proteže dalje od pukog porodičnog života.

Navaljna je aktivno podržavala rad svog muža, čak je direktno doprinosila njegovim aktivnostima. Navaljni se čak našalio da je ona „radikalnija“ od njega.

Istorija nudi paralele sa potencijalnom ulogom Julije Navaljne. Korazon Akino, na Filipinima, služi kao posebno upečatljiv primer. Slično Juliji, Akinin muž – vodeća politička ličnost – ubijen je zbog osporavanja autoritarnog režima.

Podstaknuta tugom i gnevom, Akino je postala nacionalno istaknuta i na kraju je predvodila revoluciju 1986. čime je okončano dve decenije duga diktatorska vladavina Ferdinanda Markosa.

Ruskinja Elena Boner, supruga čuvenog disidenta Andreja Saharova, nastavila je njegovo nasleđe osnivanjem fondacije u njegovo ime i čak je učestvovala u puču 1991. koji je srušio Sovjetski Savez.

Slično tome, Nadežda Krupskaja se neumorno zalagala za svog supruga Vladimira Lenjina i čak je igrala ulogu u očuvanju njegovog nasleđa nakon njegove smrti.

Ruski onlajn diskurs uporedio je Navaljnu sa Olgom Kijevskom, kijevskom princezom iz 10. veka koja se zaklela na osvetu ubicama svog muža. Masakrirala je muškarce odgovorne za smrt njenog muža i izvela opsadu grada. Dok su Olgini postupci neosporno učvrstili njenu moć, ključno je razlikovati njenu nemilosrdnost od Navaljninog potencijalnog puta političkog vođstva i zastupanja.

Sve u svemu, podrška Navaljnoj je visoka i među Rusima koji se protive aktuelnom režimu i među opozicionim liderima.

Prognani opozicioni lideri izdali su bezbroj izjava u kojima izražavaju svoju tugu i podršku Juliji. Pored toga, postavljaju se pitanja o Julijinoj potencijalnoj podobnosti za formalnu lidersku ulogu u opoziciji zbog njenog nedostatka formalnog političkog iskustva i ukupnog stanja pro-Navaljnijeve opozicije u Rusiji.

Fragmentirana opozicija u egzilu i nedostatak konsenzusa o ključnim pitanjima očigledno su narušili javni moral. Sankcije, koje su zagovarali neki opozicioni lideri, takođe su postale izvor spora, jer su negativno uticale na obične Ruse kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj rašireni osećaj umora i razočaranja u opoziciju bio je nesporan.

Međutim, čini se da je obraćanje Julije Navalne Evropskom parlamentu ponovo pokrenulo iskru nade kod ovih istih umornih građana.

„Postoje desetine miliona Rusa koji su protiv Putina, protiv rata u Ukrajini, protiv zla koje on donosi. Ne smemo da ih proganjamo – naprotiv, morate da radite sa njima. Sa nama“.

I te reči su naizgled poslužile kao preko potrebna varnica, ponovo raspirujući osećaj svrhe unutar ruske opozicije. Njena još neukaljana reputacija, kombinovana sa nasleđem Navaljnog i neospornom potrebom za većom raznovrsnošću unutar opozicionog pokreta, moglo bi da pozicionira Juliju kao potencijalni simbol nade. Međutim, da bi se ovaj potencijal u potpunosti realizovao, moraju se ispuniti određeni uslovi.

Prvo, ona ima koristi od visokog poštovanja prema koje je uživao njen muž. Njegovo trajno nasleđe, usijano njegovim dugim zatočeništvom i nepokolebljivom rešenošću, baca pozitivno svetlo na Juliju.

Drugo, njene aktivnosti se razlikuju od aktivnosti Fondacije za borbu protiv korupcije (FBK), koja se suočila sa javnom kritikom drugih delova ruske opozicije. Ova razlika bi mogla da omogući Juliji da izbegne nasleđivanje potencijalnih obaveza povezanih sa FBK.

Treće, njeni brojni prošli intervjui uz Alekseja nesumnjivo su oblikovali percepciju javnosti u njenu korist. Ako nastavi da podržava tu percepciju, dobiće više poverenja od većine drugih političara.

Nedavni događaji u Rusiji – od izbora do protesta i terorističkog napada – naglašavaju hitnost izgradnje ujedinjene i efikasne opozicije. Kontinuirano potiskivanje neslaganja od strane Putinovog režima, njegovo nepoštovanje ljudskih prava i njegova agresivna spoljna politika stvorili su klimu straha i nestabilnosti u Rusiji.

Čežnja ljudi za promenama je očigledna u masovnim protestima u inostranstvu i rastućem nezadovoljstvu unutar zemlje, uključujući supruge i majke mobilisanih vojnika.

Julija Navaljna, sa svojom jedinstvenom pozicijom i potencijalom za široku privlačnost, mogla bi da bude katalizator za ujedinjenje opozicije. Njena sposobnost da se poveže sa različitim grupama, njena nepokolebljiva posvećenost demokratskim vrednostima i njeno međunarodno priznanje mogli bi biti od ključnog značaja za izgradnju snažnog i kohezivnog pokreta.

Međutim, to zahteva stratešku akciju, saradnju među opozicionim grupama i jasnu viziju budućnosti Rusije.

Naredni meseci i godine biće kritični u određivanju da li Navaljna i opozicija mogu da iskoriste promenu političke klime i ponude održivu alternativu trenutnom režimu.

Potreba za jedinstvom, strateškim planiranjem i nepokolebljivom posvećenošću demokratskim principima nikada nije bila veća. Budućnost Rusije zavisi od sposobnosti opozicije da prevaziđe svoje razlike i zajedno radi ka zajedničkom cilju.