Juraj Mesik: Zapad se mora pripremiti za neizbežno – predstojeći kolaps Rusije

Niko od zapadnih sovjetologa krajem 1960.tih nije mogao da zamisli raspad SSSR-a, a parole na zgradama okupirane Čehoslovačke smelo su proklamovale “Sa Sovjetskim Savezom zauvek i nikada drugačije!“, ukazuje slovački spoljnopolitički stručnjak Juraj Mesik, za Evropsku pravdu.

SSSR, kao tadašnja inkarnacija Ruske imperije, bio je obavijen komunističkom ideologijom i izgledao je čvrsto i nepopustljivo. Istorija je za samo nekoliko godina kasnije pokazala da je Amalrik bio u pravu u svom predviđanju.

Međutim, da su vam u leto 1989. rekli da će okupirane zemlje Centralne Evrope biti oslobođene Moskve pre kraja godine i šta će biti sa samim SSSR-om pre Božića 1991. sumnjali biste u mentalno zdravlje pripovedača.

Rezultat toga su brojne političke greške koje su bacile senku do danas, kaže Juraj Mesik. Na kraju krajeva, ljudi često propuštaju “najočiglednije stvari”.

Rezultat je bila improvizacija i tragični neuspesi, čije su posledice trajale decenijama. Danas ih vidimo kroz niz ruskih okupiranih teritorija u zemljama bivšeg SSSR-a i posebno kroz krvavi rat u Ukrajini.

Rusko carstvo na okupu drže samo tri sile: ideologija supersile, bezbednosni aparat i prihodi od nafte i gasa. Ovo poslednje vam omogućava da finansirate militarizam, represivni aparat i korumpirane političare u Evropi i širom svet

Kolaps Rusije je takođe neizbežan, smatra Mesik, navodeći da ako Evropa i Zapad ne budu spremni za ovo, posledice će biti jednako tragične.

“Propuštene, spore ili pogrešne odluke nespremnih zapadnih političara mogu dovesti do dugoročne balkanizacije današnje Rusije. Za razliku od Balkana, teritorija Rusije je 50 puta veća od teritorije Jugoslavije i 6 puta veći broj stanovništva. Pri tom imaju nuklearne bojeve glave”.

Dakle, spekulacije o predstojećem kolapsu Rusije nisu zabava ili želja, kako veruju pristalice Putinovog režima.

Bez razmišljanja o ovom scenariju, nećemo ga izbeći – i obrnuto, razmišljajući o njemu, nećemo ga izazvati, čak i ako želimo. Za to postoje skriveni unutrašnji razlozi, a pitanje nije da li će se “Ruska Federacija“ raspasti, već kada će se to dogoditi.

Navodnici u nazivu države nisu slučajni, jer je današnja Rusija vertikalno kontrolisana i centralizovana imperija koja nema nikakve veze sa pravom federacijom. Sam naziv države je klasično Potemkinovo selo, izum dizajniran za naivne strance.

Rusko carstvo na okupu drže samo tri sile: ideologija supersile, bezbednosni aparat i prihodi od nafte i gasa.

Ovo poslednje vam omogućava da finansirate militarizam, represivni aparat i korumpirane političare u Evropi i širom sveta.

Sve tri navedene sile će oslabiti i dramatično se urušiti u narednim mesecima i godinama kao rezultat dugotrajnog vojnog poraza Rusije u Ukrajini, zapadnih sankcija i brzog razvoja električne mobilnosti.

Ruske vojne i represivne snage krvare u Ukrajini, veliki šovinizam Rusa će biti smrtno ranjen, a brz pad prodaje nafte i gasa, u kombinaciji sa kasnijim sankcijama, ekonomski će uništiti Kremlj i sprečiti ga da podmićuje političku elitu u zemlji i inostranstvu.

Bez korupcionaške vlasti šargarepe i štapa, ideologija imperijalne Rusije neće biti održiva i degradirajuća je.

U eseju iz 2016. “Hoće li Ruska Federacija preživeti 2031. Rusija, Kina i neizbežne posledice klimatskih promena“ dezintegraciju Rusije ocenio sam kao temu naredne decenije.

Međutim, napad na Ukrajinu je radikalno ubrzao razvoj događaja – stoga, raspad Ruske Federacije postaje pitanje narednih 3-5 godina.

Naravno, ovo je samo procena – razni subjektivni faktori i konkretne odluke konkretnih političara mogu to da ubrzaju ili, naprotiv, malo odlože. Međutim, Evropu čeka raspad Ruske Federacije.

Poraz ruske vojske u Ukrajini znači značajno slabljenje represivnog vojnog aparata koji narode zatočene u Rusiji drži u ropstvu.

Od zvanično 140 miliona stanovnika današnje Rusije (njihov stvarni broj može biti manji), samo oko 75 odsto stanovništva su etnički Rusi, a njihov udeo se stalno smanjuje.

Naprotiv, raste broj neruskih, posebno muslimanskih, etničkih grupa. Pored toga, brojka od 75 odsto može biti značajno precenjena. Predstavnici mnogih potlačenih etničkih grupa se često poistovećuju sa ruskim etnosom, jer im je to od koristi.

Možda nema potrebe da ovo objašnjavamo Slovacima – samo se setite “mađarskih“ etničkih Slovaka Mađarske u 19. veku ili sumnjivo malog broja Roma u slovačkim popisima. Ista pojava je na delu i u Rusiji – a po svemu sudeći, usled dugotrajnog pritiska rusifikacije, može biti mnogo rasprostranjenija.

Ovo posebno važi za potomke Ukrajinaca u mešovitim ukrajinsko-ruskim brakovima, gde je ruska identifikacija veoma česta, pa stoga stvarni broj Ukrajinaca koji žive u Rusiji može biti znatno veći od zvaničnih 1,4 odsto.

Rizik je da se post-rusko stanovništvo suoči sa balkanizacijom, dugim periodom siromaštva i nasilja

S obzirom na linije razgraničenja nadolazećeg kolapsa Rusije, najlakše je krenuti od teritorija koje ona zauzima.

Pre svega, to znači povratak okupiranog Krima i Donbasa Ukrajini, Abhazije i Južne Osetije Gruziji, Pridnjestrovlja Moldaviji. Ovde nema šta da se raspravlja.

Isto tako jednostavno je i pitanje vraćanja Kurilskih ostrva pod ruskom okupacijom Japanu i Karelije Finskoj.

Među Evropljanima bi se moglo pojaviti više diskusija o budućnosti okupiranog i anektiranog Kalinjingrada.

Uostalom, može se osnovano sumnjati da će Rusi koji žive u Sankt Peterburgu, na Uralu, u Sibiru ili na Dalekom istoku želeti da ostanu pod vlašću iskreno omražene Moskve, koju i Uralci i Sibirci doživljavaju kao proždrljivog parazita. Tako se Rusija može podeliti na nekoliko manjih država ruskog govornog područja.

Ruske vojne i represivne snage krvare u Ukrajini, veliki šovinizam Rusa će biti smrtno ranjen, a brz pad prodaje nafte i gasa, u kombinaciji sa kasnijim sankcijama, ekonomski će uništiti Kremlj i sprečiti ga da podmićuje političku elitu u zemlji i inostranstvu

Međutim, važno je nešto drugo: Zapad bi već sada trebalo da analizira moguće scenarije raspada Ruske Federacije.

Ovo je važno jer će takav raskid otvoriti velike izazove i rizike i prilike. Rizik je da se post-rusko stanovništvo suoči sa balkanizacijom, dugim periodom siromaštva i nasilja.

Ili Zapad može da postupi razborito, brzo, pragmatično i osetljivo – i da narodu Rusije i samim Rusima šansu za pristojnu budućnost u slobodi i barem relativnom prosperitetu.

Ali za ovo morate biti spremni. A to, u najmanju ruku, zahteva ukidanje “unutrašnjeg tabua“ u Evropi od razgovora o mogućem kolapsu Rusije.