Šetajući, ovih dana, po glavnom praškom trgu – Vaclavske namesti – nisam mogao da ne vidim ono što su videli svi: grupa mladih ljudi postavila je improvizovanu binu i koncertima najavila obeležavanje 49. godišnjice od invazije ruskih oružanih snaga na tadašnju Čehoslovačku.
Stariji pamte taj dan, kada su Brežnjevljevi tenkovi zgnječili „Praško proleće“ započeto 5. januara te iste godine, dolaskom Aleksandra Dubčeka na čelo Komunističke partije Čehoslovačke. Tada je Brežnjev lansirao doktrinu „ograničenog suvereniteta“ čija je prva žrtva postala Čehoslovačka. Još nije objavljen spisak sledećih „narušitelja ograničenog suvereniteta“, ali, sećanja govore da je to vreme prilično zategnuto bilo i u Jugoslaviji, čiji je predsednik Josip Broz neko vreme pre invazije boravio u Pragu. Vojnici JNA koji su krajem avgusta završavali služenje vojnog roka zadržani su u kasarnama „još neko vreme“, sve su se partijske organizacije redom upoznavale sa aktuelnom situacijom, a održano je i puno protestnih mitinga, neposredno nakon studentskih demonstracija, iste te – šezdeset i osme. Protesta je bilo svuda po svetu, a zanimljivo je reći da je 25. avgusta demonstracija bilo i u Moskvi.
Praško proleće, da se podsetimo, zahtevalo je liberalizaciju zemlje, samoupravljanje, odvajanje partije od države. To Rusi nisu mogli da progutaju, u tim zahtevima su „prepoznali“ opoziciju, a nije bio beznačajan i strah od tzv. domino-efekta.
U Pragu 21. avgust nije došao neočekivano. Pripreman je više od šest meseci. Sam Dubček je, uoči kobnog dana, preko radija i televizije pozvao žitelje zemlje da budu spokojni i da ne dopuste krvoproliće kao u Mađarskoj 1956. To je bilo 20-og uveče, a već u 4:30, u ranu zoru 21. avgusta Rusi su tenkovima zauzeli zgradu CK KPČ, da bi već u 10 sati agenti KGB-a prebacili Dubčeka, predsednika vlade Šotčeka i još nekoliko visokih partijskih i državnih funkcionera u Moskvu. Proleća 1969. Gustav Husak je postavljen za novog predsednika Čehoslovačke.
Kad se već sećanja bude, da kažem da sam tog 21. avgusta bio na omladinskoj radnoj akciji „Zeleni pojas Đerdapa“. Preduzimljivi komandant akcije Rade Tepavac doveo je u brigadirskom naselju u Karatašu, kod Kladova, dva nenajavljena gosta koji su nam priredili „usmene novine“ (zidne smo sami pravili). Dakle: Rade Šoškić, tadašnji glavni urednik sportskog nedeljnika „Tempo“, i Jirži Jakoubek, stalni dopisnik čehoslovačkog partijskog organa „Rude pravo“ iz Beograda. Glavnu reč je imao gost iz Praga, a ja sam tada prvi put u životu video ozbiljnog muža, sa ne mnogo godina na plećima, da ne može da završi svoju misao – od plača. Prvi put sam saznao da i suze govore.
Sledećeg proleća, 1969-e, nakon samospaljivanja Jana Palaha, prvi put sam bio u Pragu. Čovek koji nam je bio dodeljen za vodiča, godinu dana pre toga bio je univerzitetski profesor filozofije. Trudio se da nam pokaže sve što su „ruski golubovi mira“ uradili: mecima izrešetane zidove zgrada, ruševine kao prva uspomena na ratnu okupaciju. Na Hradčanima nam je rekao da je pravilo da se državna zastava vije na jarbolu kada je predsednik tu. Dabogda, nikad se ne razvijala, dok je Husak na Hradčanima, razume se.
Na Olšanskom groblju sam, uprkos dobronamernih saveta domaćina, posetio grob Jan Palaha: toliko cveća i sveća video sam, godinu kasnije, možda još na Jesenjinovom grobu na Vaganjkavskoem gladbišću u Moskvi i nigde drugde.
Pamtim taj dan i po tipično čehoslovačkoj reakciji na nasilje. Život u gradu nije stao. U državnoj operi igrala se „Prodana nevesta“ znamenitog češkog kompozitora Smetane. Ima u predstavi jedna replika „Pocepaćemo taj ugovor“ i baš na tom mestu predstava se prekidala frenetičnim aplauzom publike. Asocijacija na Varšavski ugovor je brzo shvaćena od ruskih zapovednika, te je opera skinuta sa repertoara.
Zatim je istorija išla svojim putem: Havel, Dintsbir, Mlinarž, Bek i Kogut 1976. godine osnovali su pokret Povelja 77, koji je potrajao do 1992. godine. U međuvremenu je 1989. godine pao Berlinski zid i desila se praška plišana revolucija. Prvi predsednik demokratske Čehoslovačke, a zatim i Češke, bio je Vaclav Havel, a 1. aprila 1993. godine Češka i Slovačka su se razišli najmirnije što može. Sada su obe dve zemlje članice Evropske unije i iz godine u godinu – sve su prosperitetnije. Nije to više ona Češka u kojoj smo se pre tridesetak godina kočoperili sa 100 nemačkih maraka u džepu. Kolo sreće se okreće. A bivši jugovići koji žive u Pragu, oni stariji, dabome, kažu da stariji Česi ne mogu da nam zaborave baš to kočoperenje.
Vojna invazija kroz brojke
– SSSR je poslao 18 motorizovanih tenkovskih divizija, 22 avijacijska i helikopterska puka uz ukupno 170.000 vojnika
– Poljska je poslala pet pešadijskih divizija i 40.000 vojnika
– DDR – 15.000 vojnika, uglavnom u motorizovanim brigadama
– Mađarska – osam divizija sa 12.500 vojnika
– Bugarska – 2.200 vojnika i jedan tenkovski bataljon sa 26 tenkova T-34
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
