Kada će Nemačka ponovo organizovati Olimpijske igre?

Svi su bili jedinstveni u oceni: Evropski šampionat Minhen 2022 bio je potpuni uspeh. I to ne kažu samo sportistkinje i sportisti, već i ljubitelji sporta. Emotivne slike, sjajno raspoloženje, odlična sportska borilišta i euforični takmičari koji su se pobrinuli za izvanredne sportske rezultate, piše Dojče vele.

Taj sportski događaj u bavarskoj prestonici je funkcionisao. Zašto onda ne razmišljati u malo većim dimenzijama u Nemačkoj? Zašto se (ponovo) ne kandidovati za organizaciju Olimpijskih igara?

Olimpijske igre, ali koje?

Radi se prvenstveno o Letnjim olimpijskim igrama 2036. One bi se održale tačno sto godina nakon nacističkih igara u Berlinu, odnosno Zimskih olimpijskih igara u Garmiš-Partenkirhenu. S tom idejom očijuka i nemački predsednik Međunarodnog olimpijskog odbora (MOK) Tomas Bah. U Parizu se Letnje igre održavaju 2024. zatim 2028. u Los Anđelesu, a 2032. su u Brizbejnu, piše Dojče vele.

Postoji teoretski i mogućnost kandidature za organizaciju Zimskih olimpijskih igara 2030. ili 2034. Zimske igre je već „dobila“ Italija (Milano i Kortina d’Ampeco). Već se javilo nekoliko kandidata za organizaciju Igara 2030, među kojima je favorit japanski Saporo, ali još ništa nije odlučeno. Predsednik Nemačkog olimpijskog i sportskog komiteta (DOSB) Tomas Vajkert rekao je da bi kandidatura za 2030. bila – prerana. I on zna da je, nakon brojnih neuspešnih nemačkih kandidatura, potrebna najbolja moguća priprema za učešće u kandidacionom procesu.

Zašto u Nemačkoj nakon 1972. nisu organizovane Olimpijske igre?

Od 1986. bilo je ukupno sedam kandidatura, ali Nemačka je svih sedam puta ostala bez Olimpijskih igara. Inicijativa Rajn-Rur za 2032. je propala već u preliminarnoj fazi. Na kraju je pobedio Brizbejn.

Postojale su i ideje da se Minhen kandiduje za domaćina Zimskih igara 2022, odnosno Hamburg za Letnje igre 2024, ali oba puta je otpor građana bio preveliki. Sve više ljudi je naime protiv takvih gigantskih sportskih događaja – pa i zbog brojnih skandala. Na primer u redovima MOK-a. Stanovništvo je skeptično i zbog slučajeva kupovine glasova onih ljudi koji odlučuju o domaćinstvu. Ili zbog slučajeva dopinga. A u poslednje vreme i zbog bezbednosnih razloga. Mnogo se priča o ogromnim troškovima organizacije koje moraju da snose gradovi koji organizuju Igre. A u kontekstu klimatskih promena postavljaju se i važna ekološka pitanja, pogotovo kada je reč o Zimskim igrama.

Razlika između Evropskog šampionata i Olimpijskih igara?

Postoje velike razlike, pogotovo po pitanju dimenzija samog takmičenja. Najveća razlika je to što MOK definiše pravila, zajedno sa svojim premium-sponzorima, a ne grad-domaćin. U Minhenu su se istovremeno vodile sportske bitke u devet različitih sportova. U poređenju s Olimpijskim igrama, to je „malo porodično okupljanje“. Oko 4.700 sportistkinja i sportista koristilo je infrastrukturu koja je bila napravljena još za Olimpijske igre 1972. Posetioci su neka takmičenja mogli da prate besplatno.

Evropski šampionat Minhen 2022 koštao je 130 miliona evra, sudeći po navodima na zvaničnoj veb-stranici. Sto miliona od te sume su, svako po trećinu, preuzeli Grad Minhen, savezna pokrajina Bavarska i SR Nemačka. Preostalih 30 miliona je stiglo preko marketinga, prodaje medijskih prava i ulaznica. Sve u svemu, velika suma. Ali ne preterano.

Olimpijske i Paraolimpijske igre „progutaju“ mnogo veće sume – radi se o dvocifrenim milijardama. Troškovi organizacije Letnjih igara u Tokiju 2020. iznosili su recimo više od 15 milijardi američkih dolara. Nacionalni olimpijski odbor je „pokrio“ 6,7 milijardi dolara, vlada regiona Tokio preuzela je 6,6 milijardi, a japanska vlada 2,1 milijardu. MOK je, prema sopstvenim navodima, u zatvaranju finansijske konstrukcije učestvovao sa 1,9 milijardi dolara. Na Letnjim igrama u Tokiju učestvovalo je 11.000 sportistkinja i sportista iz čitavog sveta, odnosno dva puta i više nego u Minhenu.

Prilikom organizacije Olimpijskih igara nije dovoljno samo izgraditi sportska borilišta. Moraju se podići i smeštajni kapaciteti. I u Nemačkoj bi, pa čak i u samom Minhenu, u slučaju da se dobije pravo domaćinstva, trebalo izgraditi nove objekte. Brojni primeri iz sveta pokazuju da većina tih objekata nije održiva. Gradovi domaćini poput Pjongčanga napravili su na primer staze za bob ili sankanje – borilišta koja se nakon toga slabo ili nikako ne koriste.

Koji su preduslovi za gradove domaćine?

Čitav niz. U Olimpijskoj povelji MOK sam definiše sva pravila po pitanju organizacije Igara. On od gradova koji se kandiduju za domaćina Igara zahteva da ta pravila prihvate bez pogovora i bez izuzetka – a osim toga, potpisuje se i odgovarajući ugovor „Host City“ u kojem je sve detaljno precizirano. Ti ugovori su često na meti kritika, njima je naime definisano da sve rizike preuzimaju organizacioni odbori Olimpijskih igara, a da profiti odlaze MOK-u, baš kao i gotovo sva prava, na primer po pitanu dobavljača ili prodaje licenci.

Samo MOK može da otkaže održavanje Igara, a novac koji se zaradi preko Olimpijskih igara mora se uložiti u organizaciju nekih novih Igara. Infrastruktura i koncept bezbednosti moraju se finansirati iz javnih sredstava, dakle od poreskih prihoda. MOK osim toga zahteva i poreske olakšice ili čak oslobađanje od plaćanja poreza u zemlji domaćinu. Na Evropskom šampionatu u Minhenu nije bilo nikakvih poreskih olakšica za organizatora. Drugim rečima: novac je ostao u Minhenu i regionu.

Kako MOK zarađuje novac?

Međunarodni olimpijski komitet gotovo kompletne prihode ostvaruje preko prodaje TV-prava za velike sportske događaje – odnosno preko sponzora. Kako je sam saopštio, MOK je u poslovnim godinama od 2017. do 2020./2021. ostvario ukupne prihode od oko 7,6 milijardi američkih dolara. Više od 60 odsto te sume odlazi na prodaju medijskih prava. Devedeset odsto svojih prihoda MOK ulaže u sportiste i sportske organizacije, odnosno pojedine sportske saveze koji jednim delom praktično zavise od tog novca.