Kada napadi na civilnu infrastrukturu postaju ratni zločin?

Ukrajina je optužila Rusiju da je 6. juna raznela branu Nova Kahovka na reci Dnjepar koja razdvaja ruske i ukrajinske snage na jugu Ukrajine, plaveći naseljena područja razne zone i prisiljavajući stanovnike da pobegnu.

Portparol Kremlja Dmitri Peskov je rekao da je Ukrajina izvela sabotažu na brani kako bi skrenula pažnju sa kontraofanzive o kojoj se govori već mesecima.

Tužilaštvo Ukrajine saopštilo je 6. juna da istražuje eksploziju na brani Nova Kahovka, koja se nalazi na teritoriji pod ruskom okupacijom, kao ratni zločin i mogući čin uništavanja okoliša ili „ekocid“.

Rusija je tokom zime izvodila kampanju vazdušnih napada na energetska postrojenja u Ukrajini oštetivši do 50 posto ključne infrastrukture.

Kijev je rekao da je to ratni zločin, dok je Moskva da su mete bile legitimne.

Napad na branu: Kakav je to zločin?

Ženevska konvencija 1949. godine i protokoli koji proizilaze posebno se odnose na napade na „postrojenja koja sadržavaju opasne sile“, kao što su brane na hidroelektranama.

Takva postrojenja i strukture ne bi trebala biti napadana čak i u slučaju da su legitimne vojne mete, „u slučaju da takav napad može da izazove oslobađanje opasnih sila i izazove posljedice ozbiljnog gubitka civilnog stanovništva“, navodi se u protokolima iz 1977. godine.

U osnivačkom statutu Međunarodnog krivičnog suda (ICC) iz 1998. godine ne spominju se brane.

Ali, statut kriminalizuje „namerno pokrenute napade sa predznanjem da će se izazvati slučajni gubitak života ili povrede civila ili štete na civilnim objektima ili raširenu, dugotrajnu i ozbiljnu štetu prirodnom okolišu koja bi jasno mogla biti preterana u odnosu na konkretnu i direktnu ukupno predviđenu vojnu prednost“.

U blogu Evropskog žurnala o međunarodnom pravu, u utorak, 6. juna, profesor međunarodnog prava Marko Milanović sa Univerziteta Reading je rekao da je uništenje brane moglo da se posmatra kao ratni zločin ili teški prekršaj zločina protiv čovečnosti, u slučaju da ga je izvela Rusija „sa znanjem o šteti koja bi mogla da pogodi civilno stanovništvo“.

Šta kaže međunarodno pravo?

Ženevska konvencija i prateći protokoli koje su oblikovali međunarodni sudovi kaže da strane uključene u vojni konflikt moraju da naprave razliku između „civilnih i vojnih objekata“, i da su napadi na civilne objekte zabranjeni.

Ova zabrana takođe je unesena u Rimskom statutu ICC-a koji je otvorio istragu o mogućim ratnim zločinima u Ukrajini ubrzo nakon ruske invazije u februaru 2022., te je ispitivao napade na infrastrukturu.

Zabrana se čini jasnom iako neka infrastruktura koja je u vlasništvu civila i koju koriste civili takođe može biti vojni cilj.

Vojni ciljevi su definisani kao „oni objekti koji svojom prirodom, lokacijom, svrhom ili upotrebom efikasno doprinose vojnoj akciji“, a čije uništenje ili zarobljavanje „nudi jasnu vojnu prednost“.

Da li je energetska infrastruktura vojna ili civilna?

Energetska infrastruktura je dugo bila smatrana za validnu vojnu metu sve dok pruža podršku neprijateljskim vojnim aktivnostima, čak i u slučaju da sistem takođe podržava civilnu populaciju, napisao je stručnjak za vojno pravo, Majkl Šmit (Michael Schmitt) u blogu „Članci o ratu“ (Articles of War) koji vodi Institut Liber za pravo i rat na američkoj vojnoj akademiji Vest point.

Milanović kaže da brana „nije vojni cilj po svojoj prirodi, ali može postati vojni cilj po svojoj namjeni ili upotrebi“.

U blogu on dodaje: „Pravo pitanje ovde jeste da li brana značajno doprinosi vojnim destvima“.

Kako se balansiraju vojne i civilne potrebe?

Međutim, čak i da se neki ciljevi mogu smatrati vojnim objektima, tu nije kraj, kaže Ketrin Fortin, profesorka sa Univerziteta Utreht.

Vojska mora da uzme u obzir da li je šteta ili gubitak koji trpe civili u takvim napadima preteran u poređenju sa konkretnom i direktnom ostvarenom vojnom prednošću, rekla je.

Milanović iznosi sličan argument. Kaže da čak i kad bi se brana mogla smatrati vojnim ciljem, napad bi se mogao pravno klasifikovati kao nesrazmeran.

Na primer, ako je slučajni gubitak života civila ili šteta na civilnim objektima preterana kada se ispituje očekivana direktna vojna prednost.